Srpskih deset minuta

Gledamo se satima, danima, goli golcijati, Nepobedivo Sunce i ja. Gledamo se nas dva nepobediva ratnika. I voleo bih, baš, da se neki drčni oblak usudi da stane između nas, da nam poglede zakloni. Od tog jadnička ne bi na nebu ostalo ni traga. A Suva planina miriše, ulazi mi u pore po južnjačkoj žezi, i uživam sa Nepobedivim Suncem u mojoj planini, u toj našoj zajedničkoj ženi. Jer, Bilja je na moru, a meni, brđaninu, more, jednostavno, ne prija! A tek turistička beslovesna graja!

Nego, u Vidovu, čekam mog prijatelja iz Bele Palanke. Ali, kada ti Srbin kaže da dolazi za deset minuta, opusti se slobodno, doći će za - dva sata! Jer, vreme Srbinu ne znači ništa, valjda zato što Srbin, makar, u podsvesti zna da je - večan. Srbin i Božić i Uskrs slavi sa trinaest dana zakašnjenja, a za boga Vida odavno i ne mari. Srbin sve računa da mu je bog Vid bliža rodbina i da će sve da mu oprosti iako mu ovaj ni ime više ne pominje. Elem, Srbin ne laže kad kaže da će da dođe za deset minuta, a dođe za dva sata, jer on smatra da mu sve vreme ovoga sveta pripada. Zato se Srbin olako odrekao i starosrpskog kalendara po kome smo, danas, u 7525. godini. Srbinu ništa ne znači ni što je njegov arijevski gen R1A1 star 12.000 godina, da je Balkan kolevka svih arijevskih naroda. Ali, Srbinu je malo čudno i što ceo ljudski rod ne govori srpski, pa otud, valjda, svi svetski ratovi i svetski nesporazumi. Najzad, Srbinu je smešna priča da je čovek nastao od Darvinovog majmuna ili, pak, od judeo-hrišćanske ilovače. Srbin jednostavno zna da mu je bog, zapravo, tata!

I da li vam je sada jasno, ono, kada vam Srbin kaže da će doći za deset minuta, a dođe za dva sata!? Ili, desi se, da uopšte ne dođe! Ne ljutite se, ni tada, na Srbina. NJega ne može da zadivi ni Ajnštajnova brzina svetlosti, ni kosmička eksplozija Velikog praska, a kamoli tek briselska poglavlja koja, šatro, treba da nam skrate put do Evropske unije. A Srbina baš briga da li će u Evropu stići 2025. ili 2050. godine kada će se, bajdvej, ta evropska skalamerija urušiti sama od sebe!

Hoću reći, zaista je jalov posao naterati Srbina da dođe za deset minuta kako je obećao. Zato go golcijat u ligeštulu i ne razmišljam o poslovičnom Srbinu, već o - Diogenu. Ali, kao da sam još dete, misli mi lete kao ždrebad ispred rude. Još nemam starački mir Diogena, a sedamdeseta mi je godina života. Umesto da mi je, kao Diogenu, sve ravno od Vidova do Kosova, još bih da menjam Srbe, a onda i ceo svet.

K. G. Jung, moj guru iz Švice se, na sve ovo, pita: Možda vama Srbima i treba, baš, Vučić koji u Briselu otvara nekakva poglavlja, a onda, žutog Miljka preletača postavlja za predsednika Privremenog organa! Čuj, da Miljko pripremi belopalanačke izbore koji su u aprilu propali, baš, zbog Miljkovog putujućeg cirkusa, za čije su nestašluke napisane i krivične prijave. I sve mi se više čini da Vučić i Miljko deluju kao - spojeni sudovi.

Nisam anglofil, još manje evrofil, ali dođe mi, bre, da odavde, iz Vidova pozovem Majkla Davenporta da dođe u Belu Palanku da vidi kako je, ovde, bolje funkcionisala lokalna samouprava u stara, pusta turska vremena...
Tu i moja Crna ima šta da kaže: Ako je Aleksandar, mislim, Makedonski došao na noge Diogenu, ne bih se iznenadila da i tebi dođe ovaj Aleksandar današnji! Makar ga čekao i duže od obećanih deset minuta. I valjda ćeš mu reći, kao Diogen Aleksandru, da ti se skloni sa sunca. Sve i ako dođe u pratnji Majkla Davenporta!