Broz nudi ostavku!

U inostranstvu je još uvek izgledalo da su Tito i Ranković bliski kao nekad, ali sada je i Ranković imao Kardeljevih problema. Naime, Tito je bio majstor da stalno proverava i potvrđuje privrženost i odanost drugara. Sa nekima se odnosio toplo, blisko i srdačno, dok je prema drugima bio hladniji, službeno i na distanci i - tako sa svakim naizmenično. Na taj način sticao je i održavao konkurenciju za svoju naklonost i bliskost. Ranković je sve češće dolazio u konflikt sa Titom. Po Rankovićevom svedočenju, on više nije bio spreman da u principijelnim stvarima popušta željama Tita koji se sve više postavljao kao vladar koji ne trpi nikakvo protivljenje. Od 1961. nastaju nesporazumi i nesaglasnosti, koji počinju da mute njihove odnose. Tito izgleda nije zaboravio ni oprostio Rankoviću neposlušnost i uskraćivanje podrške u nizu slučajeva, kada je od njega tražio likvidacije (slučaj Koliševski, Žeželj i, naravno, Kardelj).

Posle slučajnog atentata Kardelj se za izvesno vreme povlači iz javnog života i punom parom radi na novom jugoslovenskom ustavu. Kada je nacrt tog dokumenta Ranković dobio u ruke, učinilo mu se da se republikama daje potpuni suverenitet što je za njega bilo neprihvatljivo. Tito se sa Rankovićem složio i kad je pročitao Kardeljev predlog Rankoviću je telefonom rekao. Ako će stvari ići napred ovako, ja ću dati ostavku! Ranković mu je uzvratio: Ne treba da daš ostavku. Sazvaćemo plenum CK i ove stvari srediti.

Tako je i bilo. Od 14. do 16. marta 1962. održana je tajna vanredna sednica Izvršnog komiteta SKJ. Tito je upozorio da kod pojedinaca decentralizacija dobija sve više karakter i smisao dezintegracije. Na njegovu stranu odmah su krenuli Ranković i Gošnjak, što je značilo da Tito ima podršku policije i vojske. Naročito je Ranković znao značaj tajne sednice, pa je naredio tajno snimanje, da bi snimke kasnije upotrebio kada iskrsne pitanje - šta posle Tita. Magnetogramska snimka pomogla bi Rankoviću u preuzimanju vlasti, jer bi pokazala kako su liberali izdali Tita. Barem su tako shvatili u LJubljani, a Ranković se kasnije branio da je tajno snimanje dozvolio sam Tito. Dakle, Tito i Ranković su zajedno krenuli u napad sa ciljem da Kardelja konačno maknu iz političkog života ili da mu barem značajno smanje uticaj na razvoj jugoslovenskog društva. Pritom pogrešili su samo u jednome: da će se u Sloveniji naći zdrave sile koje će pomagati tom planu. Ali takvih nije bilo - Kardelj je u Sloveniji imao potpunu podršku.



Tokom pauze tajne sednice odigravala se prava drama. Tito se povukao u svoju privatnu sobu i tamo ostao neobično dugo. Šef jugoslovenskih sindikata i reformama blago naklonjeni Svetozar Vukmanović Tempo pristupio je Titu i pitao ga: Stari, da li te brine to što se događa? Tito mu je odgovorio: Da li ne vidiš da se radi o mojoj glavi? Ako se sve ovo nastavi, ja ću dati ostavku. Rankovića je najpre iznenadilo ovo mlako stanovište i iskoristio je trenutak da sebe predloži za generalnog sekretara SKJ. Navodno bi to pomoglo Starom, koji je navršavao sedamdeset godina, kako bi bio rasterećen prekomernog rada. Kardelj nije hteo ni da čuje za takav predlog i radikalno mu se usprotivio: Ako Tito ode, Slovenija će se otcepiti, kazao je Kardelj. Onda su svi pokušali uveriti Tita da odustane od ostavke. Tito je pustio da ga mole, a onda se vratio na sednicu i tokom rasprave nije podržao ni liberale ni konzervativce. Ono što je tražio - jedinstvo rukovodstva - bilo je nemoguće i nedostižno.

Nakon toga usledio je novi sukob liberala i konzervativaca. Ovi drugi bili su jači i pod udarom su se našli svi zagovornici decentraliziranog etatizma, odnosno republikanizma. Prvi na spisku su naravno bili Slovenci, koji su optuženi da su zalutali u malograđansku anarhiju.
Odmah posle tajne sednice IK CK SKJ 29. marta 1962. sazvana je sednica CK SK Slovenije na kojoj je usvojena rezolucija koja kritikuje politički i ekonomski unitarizam, a pojedinci su se čak pitali da li Tito stvarno zna šta se događa u zemlji. Odaziv Tita i Rankovića na pomenutu rezoluciju bio je veoma oštar: 3. aprila sazvali su novu sednicu Izvršnog komiteta CK SKJ na kojoj je Kardelj ostao bez većinske podrške. Na brutalnu kritiku Tita, Rankovića i Gošnjaka, Kardelj je ostao bez reči i zaplakao. Malo se ipak pribrao i onda rekao nešto što mu je tada verovatno spasilo politički život: Veličina naše Partije je u tome, da na čelu imamo Tita. On je genije koji uvek ume da spasi Partiju kada je najgore. Ubeđen sam da će je spasiti i ovaj put.

Taktički ili ne, Kardelj se duboko priklonio Titu. Izvršni komitet je članovima Partije poslao pismo u kom traži da se uvede red u Partiji. Da bi ova dešavanja približio narodu, Tito je na velikom mitingu 6. maja 1962. u Splitu pred oko 150.000 ljudi rekao da je sa krizom u vrhu SKJ završeno. NJegov govor imao je veliki odjek u čitavoj Jugoslaviji.



Međutim, konstatacija da je sa raskolom u vrhu SKJ završeno bila je preuranjena: Tito je još uvek pokušavao nagovoriti slovenačke političare da sruše Kardelja - ali bez ikakve nade. Iz LJubljane je došao odgovor da ne postoji nikakav konflikt Tito - Kardelj, već da su mogući samo sukobi između Tita i Slovenije koja neće dozvoliti da Kardelja srede kao što su pre njega uklonili Đilasa. Tito je zbog tih reči bio toliko ljut, da je u Moskvi priznao Hruščovu kako je jugoslovensko društvo u krizi i složio se sa onima u jugoslovenskoj i sovjetskoj delegaciji koji su tražili da se Kardelj izbaci iz političkog života. Posle Titove posete Moskvi, u Jugoslaviji su se osetili novi vetrovi. Tito napada dekadentni zapadni uticaj, a Ranković u svom govoru 22. decembra u Kijevu po prvi put posle raskola sa Informbiroom govori o radničkoj klasi celog sveta sa Sovjetskim Savezom na čelu.

Samo tri dana posle odlaska jugoslovenske delegacije u Moskvu, Kardelj 6. decembra 1962. putuje u Indoneziju. U DŽakarti je nastupio sa platformom suprotnoj onome što su govorili Tito i Ranković u Moskvi. Napao je hegemonizam kao moderni oblik imperijalizma, a u tome se lako prepoznala kritika Sovjetskog Saveza. Moskva je odmah protestovala kod Tita. Za par dana, 27. decembra 1962, sazvana je sednica CK SKJ gde se opet žučno sukobljavaju Kardelj i Ranković. Tito ostavlja svoja dva najbliža saradnika da se međusobno tuku i Kardelj zbog toga iz protesta izlazi iz političkog života.

Ali to nije značilo da je otišao u mirovinu. Već početkom 1963. zajedno sa Bakarićem i srpskim liberalima, naročito Kočom Popovićem, priprema protivudar - novu sednicu Izvršnog komiteta CK SKJ, koja bi na dnevni red stavila optužnicu protiv Rankovića koja bi glasila da drugi čovek režima vodi svoju ličnu paralelnu politiku i da podupire sovjetski tip socijalizma. Još važnija od toga bila je činjenica da su na Kardeljevu reformističku stranu prešli i dotadašnji srpski konzervativci. Petar Stambolić i Milentije Popović odjednom su ustanovili da je drugovima u Srbiji Ranković više opterećenje nego prednost. Strateška promena snaga, koju je u pozadini polako pripremao Kardelj, kod Tita nije prošla bez odaziva. Kako je Tito celo vreme balansirao između dve struje, sada se počeo u svojim nastupima korak po korak približavati liberalnim reformskim snagama. Rezultat toga bio je novi Kardeljev nacrt jugoslovenskog ustava koji je predstavljao kompromis između konzervativaca i liberala: potcrtana je vodeća uloga Partije, ali je istovremeno dat naglasak na tržišnu privredu i samoupravljanje. Ali ni Ranković nije sedeo skrštenih ruku.

Naime, on u početku nije najbolje shvatio kakva mu to opasnost preti od Kardeljevog manevra.
Iako prvi iza Tita, Ranković je pokušao da utvrdi svoj vodeći položaj - pristao je na Kardeljev ustav, ali samo pod uslovom da dobije položaj potpredsednika Jugoslavije. Tito se složio sa tim i tako mu se odužio za podršku u sukobu sa Kardeljem koji je bio zbog imenovanja Rankovića veoma ljut. Tito je još osluškivao šta se priča u Moskvi, a tu dileme nije bilo - Kardelj je protiv sovjetskih revizionista, a pored njega tu je još Koča Popović koji je tvorac prozapadne spoljne politike. Sovjetski drugovi najviše su nade polagali u uspon Rankovića i bili su veoma zadovoljni kada je izgledalo da je Ranković dotukao Kardelja.

Kao Titov zamenik Ranković je počeo nastupati i u spoljnoj politici, gde se sve više profilisao kao odgovoran državnik međunarodnog ranga, naročito u sovjetskom lageru. Ranković je Udbu infiltrirao u Savezni sekretarijat za inostrane poslove i posredstvom svojih ljudi na svim nivoima pokušao da potpuno kontroliše jugoslovensku spoljnu politiku. Inače je spoljna politika uvek bila Titovo dvorište, pa je on Rankovićev uticaj uravnotežio sa svojim ministrima spoljnih poslova prvo sa Kočom Popovićem, posle njegove ostavke sa Markom Nikezićem. Za razliku od Rankovića obojica su bili prozapadne orijentacije.

Na Osmom kongresu SKJ od 7. do 13. decembra 1964. u Beogradu odnos snaga nije garantovao pobedu ni liberalima ni konzervativcima. Tito je u pogledu ekonomskih i međunacionalnih problema jugoslovenskog društva dozvoljavao polemiku između dve struje. Na kongresu je Tito prvi put odlučnije stupio na stranu Kardelja i reformista. U pozadini kongresa Kardelj je vešto i diplomatski organizovao političko opkoljavanje Rankovića. Sa time će nastaviti do samog Brionskog plenuma i u to vreme na svoju stranu pridobiti partijske drugove iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Srbije. U suštini glavni neprijatelj liberala bio je sam Tito; ali njemu direktno Kardelj nije mogao ništa, zbog toga je bilo potrebno politički uništiti drugog čoveka režima, koji je simbolizovao snagu konzervativaca.



Ranković je u svoje ruke dobio pripremljene Kardeljeve dokumente još pre samog kongresa i odmah otišao do Tita da protestuje. Rekao mu je da to što radi Kardelj vodi u raspad zemlje. Ali Tito je već bio na krovu Kardeljevog broda, pa je i između njega i Rankovića došlo do takvog sukoba da prvi put više od dva meseca nisu pričali ni telefonom. Kongres je prihvatio Kardeljevu tezu da svaki narod ima pravo i realnu mogućnost da živi i razvija se u skladu sa rezultatima svoga rada. Tu tezu preuzela je i završna rezolucija kongresa, koja je osudila ideju o jednoj jugoslovenskoj naciji kao ideologiju birokratskog centralizma i unitarizma. U to njeno pravo ne sme da dira ni državni vrh.

Bilo je potpuno jasno da je na kongresu u pitanjima ekonomije pobedu slavila liberalna struja. Ranković je postajao sve više usamljen i u sukobu sa Titom koji je sistematski sumnjao u sve i živeo u paranoičnom strahu da ga najbliži saradnici ugrožavaju, prisluškuju, kradu njegove stvari ili pripremaju atentat.

(autori su slovenački politikolog i diplomata i poznati srpski novinar)
(Kraj u sledećem broju: Zbog pada Rankovića mobilisana i armija)