Srbiji treba lider kao Dodik

Foto Novosti

Ruska istoričarka Jelena Guskova, rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, analizirala je za NIN ekspoze predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića i nije bila iznenađena što među prioritetima spoljne politike nije pronašla saradnju sa Rusijom. Odabir strateških ciljeva u spoljnoj politici - Evropska unija, pa regionalna saradnja - po Guskovoj, koja je i inostrani član SANU, znači da srpski premijer nije želeo da otvara debatu Rusija ili EU, kao i da se spoljna politika neće menjati - odnosi sa Zapadom ostaće prioritet.

Zapad je otvoreno rekao: ako ste sa nama, onda izvolite uvedite sankcije protiv Rusije, smanjite vojnu saradnju, odustanite od podrške u Savetu bezbednosti. I sigurna sam da će Vučić, da bi sačuvao svoju vlast, ispuniti sve što traže od njega. Između ostalog, i po pitanju Kosova.

Srbija će se pridružiti sankcijama protiv Rusije u ovom Vučićevom mandatu?

On nema izbora. Ili će ispuniti sve što od njega traže u zamenu za dugo putovanje ka EU, ili neće ostati na vlasti. U tom cilju u SAD je razrađena, i široko se koristi, šema smene nepoželjnih lidera bilo koje zemlje. Stečeno iskustvo je dovoljno veliko, između ostalog i u Srbiji, da sa tim ne postoji problem. Nijedan lider u Srbiji posle 2000. godine ne može se nazvati nezavisnim, rodoljubom, patriotom, onim koji razmišlja o Srbiji i njenom narodu. Svi oni su spremni da za mesto u vlasti daju Kosovo, da unište armiju, da sprovode antinarodne reforme, čak i da prekinu prijateljstvo sa Rusijom. Prisetimo se otvorenosti Borisa Tadića, za koju smo saznali zahvaljujući Vikiliksu. U julu septembru 2007. u saopštenjima američkih diplomata konstatuje se Tadićeva želja da okrene glavu dok Evropa bude rešavala kosovsko pitanje. Vlast Vučića i Nikolića nastavlja isti kurs: potpisali su sve sporazume koji su približili Kosovo ka punoj nezavisnosti. Čak i onda kada je Rusija u SB UN bila protiv tog potpisivanja. Duboko greši svako ko misli da davanje dela teritorije znači ulazak u EU. Broj zahteva raste, a EU će ostati nedosanjani san. Srbiji je potreban lider kao Milorad Dodik, koji će Zapadu reći: dosta ste gospodarili nama, sprovodićemo politiku u interesu srpskog naroda. Zatim će se osvrnuti okolo, ujediniti Srbe na Balkanu, i neće dozvoliti nikome da komanduje srpskom narodu i da upravlja srpskim zemljama.

Da li će ulazak partija koje se zalažu za saradnju sa Rusijom u Skupštinu imati uticaja na spoljni kurs Srbije?

Politički sistem Srbije je veoma pojednostavljena i nerazvijena konstrukcija, povezana sa činjenicom da je višepartijski sistem formiran nedavno i u komplikovanim uslovima rata, sankcija, političke izolacije zemlje, pritisaka Zapada. Današnji režim i dalje je autoritaran. To je sistem jednog lidera, koji pretenduje na apsolutnu vlast, parlament je poslušan, u njemu je vladajuća partija došla na vlast bez ideologije, političkog i ekonomskog programa, sigurne socijalne baze. Ali, na poslednjim parlamentarnim izborima najzad se u Skupštini pojavila opozicija. Sve političke partije u Srbiji se dele na evroatlantske i patriotske, drugih političkih podela odavno nema. A kriterijumi njihovog političkog opredeljenja su odnos prema EU, NATO i Rusiji. Dakle, opozicija u Skupštini je alternativna koncepcija razvoja Srbije. Iako Vučićeva partija zadržava većinu, Skupština od sada neće biti tiha i poslušna. Upravo zahvaljujući prisustvu opozicije, premijer nije mogao u tišini da predloži ministarske kandidate, već je istupio sa obimnim programskim manifestom, o kome je vođena diskusija, koja je zasenila čak i diskusiju o kandidaturi samih ministara.

Ministarstvo odbrane Rusije objavilo je da računa na pomoć Srbije u humanitarni operacijama u Alepu, od čega se Beograd ogradio. Kako razumete ovaj nesporazum?

Vlast Srbije nije samostalna u donošenju odluka, ona sluša Vašington, plaši se da ne pogreši i nije spremna da brani interese naroda. Nije slučajnost da se SAD tako ozbiljno i toliko dugo bave Srbijom. Podsetiću na veoma interesantno sećanje Momira Bulatovića kada je 1996. boravio u SAD. Od njega su otvoreno tražili da se distancira od Srbije, jer su SAD planirale da dugo ostanu na Balkanu, posle isteka poluvekovnog ugovora o američkom vojnom prisustvu u Nemačkoj. Srbija se nije uklapala u taj koncept, jer je bila velika zemlja, u kojoj uvek postoji mogućnost orijentacije ka drugim centrima moći, to jest Rusiji. Zato već više od 25 godina Srbiju slabe, prave je poslušnom i zavisnom. I Vučić ispunjava zadatke koje su SAD sebi postavile: ne ostaviti na Balkanu nijednu jaku slovensku pravoslavnu državu.

Prilikom Vučićeve posete Rusiji, Vladimir Putin je otvoreno kazao da se nada da će u budućem sastavu Vlade mesta zauzeti ljudi koji će ozbiljno poklanjati pažnju razvoju naših bilateralnih odnosa. Da li se ruski predsednik uzalud nadao?

Vlada je formirana, i bilo ko u njoj može biti rusofil u duši. Ali niko od njih se tako otvoreno ne izjašnjava. Premijer je izjavio da on nikada neće imenovati onoga koga mu nameću. Ali, otvorenih zapadnjaka u vladi ima. Uostalom, nije važno ko je od ministara kakve orijentacije. Važno je da su oni poslušni premijeru. A kome je poslušan premijer, već smo utvrdili.

Šta se dogodilo sa ministarstvom za saradnju sa Rusijom na čijem je čelu Nenad Popović bio viđen u kampanji?

Nenad Popović je zaista imao dobre namere da brani interese Rusije na Balkanu, moguće da je upravo njega imao u vidu predsednik Rusije kada je izrazio tu nadu. Ali Vučić je uspešno iskoristio Popovića da stvori imidž čoveka koji naginje ka Rusiji. SNS je zbog toga dobio deo glasova sumnjičavih patriota. Neispunjavanje ovog obećanja, kao i sastav Vlade, upravo govore o pravoj orijentaciji starog--novog premijera.

Ministarstvom energetike i dalje će upravljati funkcioner SPS, što je raspodela, kako se veruje, po ukusu Moskve.

Član SPS ne znači i štićenik Moskve. Lideri SPS dugo su partneri SNS i zaboravili su svoja socijalistička uverenja. Stiče se utisak da im je važnije da budu što bliže vlasti nego da jačaju ideje i članstvo socijalističke partije. Tu uopšte ne vidim uticaj Moskve. A i Rusija odavno nije socijalistička zemlja.

Znači li to da ruska meka moć, o kojoj se sve više govori nakon nekoliko medijskih projekata, nema očekivani efekat?

Moskva nikada nije uticala na odluke kadrovskih pitanja, nikada nije kovala zavere za smenu rukovodstva, nikada nije vršila pritisak na lidere u Srbiji, čak je svoju poziciju iskazivala često nejasno i skromno. Za razliku od EU i SAD. Pogledajte, DŽo Bajden je već u Beogradu, a od ruskih visokih zvaničnika nikoga nema. I ta iskrenost i otvorenost Moskve, njena želja da delima brani nacionalne interese Srbije privlači sve više pristalica. Simpatije Srba prema Rusiji porasle su do 70 odsto. Prema istraživanju beogradskog Centra za evroatlantske studije, prorusku ideologiju ima 19 organizacija građanskog društva, 12 političkih pokreta, 13 partija, 7 studentskih organizacija. I to bez ikakve pomoći iz Rusije! Za rusofobe to su, verovatno, zastrašujući podaci, zbog toga je pred NATO postavljen zadatak da ojača svoje aktivnosti u Srbiji. Jelena Milić smatra da zbog uticaja Rusije Srbija ne uspeva da se brže približi NATO. Vilijam Montgomeri je izneo svoju prognozu-upozorenje: Što se tiče pojačanog ruskog uticaja u Srbiji posle bregzita, Rusija će dobiti onoliko koliko joj Srbi daju. I, briga na rečima počela je da prerasta u posao na kompromitovanju Rusije, na koji rukovodstvo Srbije gleda blagonaklono. Ako me pitate o budućnosti rusko-srpskih odnosa, onda sam optimista. Aktivnosti NATO nemaju perspektivu u Srbiji, a Vučić neće ostati na vlasti ako se ne bude oslanjao na Rusiju. Sa njim, a pre bez njega, Srbija i Rusija zajedno mogu da pruže otpor nepravdi i pristrasnosti u sistemu međunarodnih odnosa. I to će podržati ceo srpski narod, koji pati od te nepravde već četvrt veka.