Srbovanje se ne maže na hleb

Foto Dušan Milenković

Većina medija izveštava o ovim ljudima samo za godišnjice. Tada im uglavnom postavljaju jedno te isto pitanje - šta su preživeli za vreme Oluje. Kako oni više od dve decenije žive u Srbiji i šta je država, a i svi mi, uradila i radi za njih, većinu ne zanima. NIN je tražio odgovore na ova pitanja u udruženjima izbeglih, izbegličkim kampovima, ministarstvima... A ti odgovori su porazni. Čak ni broj izbeglica iz Oluje nikada nije tačno utvrđen, a procenjen je između 200.000 i 250.000, kao da je Srbiji tih 50.000 duša nebitno. Takođe, sudbina više od hiljadu ljudi još nije razjašnjena. Većina prognanika je dobila državljanstvo Srbije i tako izgubila izbeglički status, a mali broj se vratio u Hrvatsku. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i raseljena lica iz juna 2016, u Srbiji 20.334 osoba još ima status izbeglica iz Hrvatske. Neki od njih više od dve decenije žive u 17 izbegličkih kampova u Srbiji u montažnim neuslovnim objektima planiranim samo za privremeni smeštaj.

Većina izbeglih je morala život u Srbiji da stvara iz početka, bez ičega. Suočavali su se i sa brojnim administrativnim problemima - ostvarivanjem prava na lečenje i socijalnu pomoć, upis dece u školu, stambena prava, lična dokumenta i državljanstva. Mnogi i dalje nemaju državljanstvo Srbije, kao ni Hrvatske. Na sve te probleme, koji nisu rešavani 20 godina, sada se javio novi. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike pre oko godinu i po dana promenilo je dosadašnju praksu i počelo da tumači odredbe starog zakona tako da socijalne naknade za porodice nastradalih i osobe s invaliditetom mogu davati samo kada je do pogibije odnosno telesnog oštećenja osobe došlo isključivo na teritoriji Srbije. U ovom ministarstvu su čak pokrenuli za sada četrnaest postupaka za ukidanje ranijih rešenja po kojima su osobe koje su povređene ili porodice ubijenih van Srbije dobijale naknadu.

Dragan Pjevač, predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, kaže za NIN da bi svako uskraćivanje ovih prava bilo tragedija za porodice žrtava.
Predlog novog zakona o pravima boraca, vojnih i civilnih invalida rata i članova njihovih porodica nama niko nije dostavio. Na naše zahteve Ministarstvo nije odgovorilo. Nismo bili pozvani ni na javnu raspravu. Saznali smo da se predviđa da status učesnika rata i ostvarivanje prava po osnovu člana porodica žrtve i invalida nema niko ko je živeo van Srbije. Doslovnom primenom tih odredaba, bez prava na naknadu ostalo bi hiljade invalida iz ratova devedesetih, Srba iz Hrvatske, sada državljana Srbije, kao i hiljade porodica palih boraca, koji sada ostvaruju to pravo, kaže Pjevač i dodaje da je politizacija žrtava uzela tolike razmere da u stvari nikoga stvarno i nije briga za žrtve i porodice žrtava.
Milica Kostić, direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo (FHP), navodi da nijedna žrtva Oluje u Srbiji danas nema status civilne žrtve rata.

Predstavnici vlasti ih se sete za godišnjicu kada je popularno pa očekuju da dobiju političke poene. Ponašanje prema žrtvama `Oluje` je evidentan primer kako država ima loš odnos prema žrtvama uopšte. Neke žrtve `Oluje` ili članovi njihovih porodica uspeli su da ostvare prava po zakonu, ali su im ona ukinuta kada je dotadašnja praksa preokrenuta. FHP je podneo zahteve za priznanje statusa civilne žrtve u ime drugih žrtava nesrpske nacionalnosti iz Sjeverina. Umesto da zahtev prihvati, Ministarstvo rada i socijalne politike zauzelo je mišljenje da se zakon ne primenjuje na slučajeve kada su smrt ili povreda nastupile van teritorije Srbije. Po tom osnovu ne samo da je odbilo zahtev žrtava iz Sjeverina, već je ukinulo i sva ranija rešenja kojima su bila priznata prava žrtvama iz Hrvatske i BiH - kaže Kostić.

U Ministarstvu rada, koje vodi Aleksandar Vulin, tumače da je u slučajevima na koje je ukazao FHP u pitanju diskriminacija, jer se pod istim okolnostima koje su predviđene zakonom određenoj osobi priznaje pravo, a drugom ne priznaje.
Zato je postojala neophodnost otklanjanja ovakvog neprihvatljivog stanja. Stoga su u slučajevima u kojima je utvrđeno da su takva rešenja doneta, ista od strane ovog ministarstva ukinuta po pravu službenog nadzora - tvrde u Ministarstvu opravdavajući odluku ukidanja socijalne naknade žrtvama i njihovim porodicama koje nisu sa teritoriji Srbije. U Ministarstvu su naglasili da je njihova odluka u skladu sa praksom srpskih sudova.



Međutim, u FHP su istakli da je takva praksa suprotna preporukama tri tela Ujedinjenih nacija (Komitet za ljudska prava, Komitet protiv torture i Komitet za prisilne nestanke), kao i suprotna stavovima Saveta Evrope i institucijama EU (iznetim u godišnjim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije za 2014. i 2015. i u pratećoj rezoluciji Evropskog parlamenta iz februara 2016). Prema FHP, protivna je i Ustavu koji propisuje da pravo na socijalnu zaštitu imaju svi koji žive na teritoriji Srbije.

Polazeći od teritorijalnog tumačenja, pravo na socijalnu naknadu bi morali da imaju svi nasilno mobilisani muškarci izbegli iz Hrvatske koje je hapsila policija Srbije i predavala ih vojsci ili paravojnoj jedinici Željka Ražnatovića Arkana. Međutim, njih zvaničnici ni ne spominju. Milica Kostić ih FHP kaže da su se njihovoj organizaciji za pomoć obratilo oko 800 nasilno mobilisanih osoba, a procena je da ih je bilo oko 5.000 ukupno.

Izbeglice sa kojima je NIN razgovarao takođe su nam govorile da je nasilna mobilizacija bila široko rasprostranjena. Velimir Kalapać iz Zadra, koji i dan-danas živi u izbegličkom kampu u beogradskom prigradskom naselju Krnjača, opisao nam je svoje iskustvo.

Uhapšen sam mesec dana pred `Oluju`, jula 1995. u centru Beograda, sa još tri Srbina iz Hrvatske. Odveli su nas u stanicu na Vračaru. Mene su posle pustili jer sam dijabetičar. Čuo sam da su ostale sproveli u Hrvatsku. Znali smo i tada da su mnoge hapsili i sprovodili ih u Erdut - priča nam Kalapać.

Predstavnici sadašnje vlasti, kao i prethodnih, više puta su isticali svoju brigu o izbeglicama i raseljenima, poručujući da im je to prioritet. Međutim, izbeglice i njihovi predstavnici navode drugačija iskustva.
Dragan Pjevač kaže da saradnja Koordinacije sa Vulinovim ministarstvom ne postoji. On napominje da su poslednji put pre mesec dana premijeru Aleksandru Vučiću uputili zahtev za prijem povodom Međunarodnog dana nestalih lica, ali da nisu dobili odgovor, kao ni na jedno ranije obraćanje i molbe da ih primi.

Više ne možemo u miru da održimo ni parastose našima. Ove godine prilikom parastosa povodom `Oluje` u Crkvi Svetog Marka u organizaciji udruženja `Suza`, po dogovoru na Upravnom odboru, članovi porodica žrtava trebalo je da stoje u prvom redu. Nakon što je počeo parastos pojavilo se osam osoba u nekakvim nošnjama, koje su nas odgurale i stale ispred nas. Na moju intervenciju da se sklone ispred žene kojoj su u `Oluji` zapaljeni roditelji i koja još traži njihove kosti, kao i ispred čoveka kojem su ubijeni roditelji i koji ih je sahranio nakon dvadeset godina, umalo nisam dobio batine. Na moje pitanje ko ih je poslao, kad smo mi organizatori parastosa, odgovorili su mi da pitam Miodraga Lintu (predsednik Saveza Srba iz regiona i poslanik u Skupštini Srbije sa liste SNS). Kasnije sam saznao da su to bili pripadnici udruženja Čuvari Hristovog groba, priča Pjevač.

NJegove reči o nebrizi potvrđuju i izbegli ljudi koji više od 20 godina žive u izbegličkom kampu u Krnjači. Velimir Kalapać, jedan od retkih koji želi da govori pod imenom i prezimenom, kaže nam da je situacija poslednje dve godine bolja za njih, jer su sa njima smešteni migranti sa Bliskog istoka.

Otkada su oni tu imamo mnogo bolju hranu i grejanje. Došao je i ministar Vulin, ali nas nije hteo da vidi već izbeglice iz Sirije. Mi smo svi ovde zbog tadašnjih odluka iz Beograda (pokazuje rukom preko Dunava ka centru Beograda) koje je donosio Slobodan Milošević. Pobegao sam iz sela Smokovića kod Zadra 1993. i ovde sam od 1994. godine. Kada sam došao sa 38 godina, već sam bio bolestan. U početku nisu hteli ni da me leče. U Hrvatskoj sam bio stalno zaposlen u jednom preduzeću, a u matici Srbiji preživljavao radeći na buvljaku, priča za NIN Kalapać, koji ni danas nema državljanstvo ni Srbije ni Hrvatske, već samo izbeglički status.
Branislavka Brkljaš, koja je izbegla iz Sarajeva 1993, pridružuje se razgovoru i navodi da su oni samo senke za celokupno društvo u Srbiji.



Nas niko ne primećuje. Ko god je imao mogućnosti, sklonio se iz izbegličkog kampa. Gledala sam moje profesore kako izvlače stvari iz kontejnera i prodaju ih na buvljaku. Svi smo to radili, priča nam Brkljaševa, koja nema državljanstvo Srbije, ali ima ličnu kartu.

Ovi ljudi i njihove sudbine u srpskom društvu koriste se samo kada se govori šta su nama uradili Hrvati i kako su Srbi žrtve. Dobri su samo za srbovanje, ali kada nešto stvarno treba da se uradi za njih, rodoljuba nema nigde.

Srpski zvaničnici zaboravili ekshumacije

Dragan Pjevač ističe da je jedan od velikih i dalje nerešenih problema to što država Srbija ne insistira na ekshumacijama Srba koji su sahranjeni na poznatim lokacijama u Hrvatskoj.
To su mahom civili ubijeni u `Oluji`, a sahranili su ih prilikom asanacije terena pod nadzorom UN. Srbija ovo pitanje nikad nije pokrenula kod međunarodnih institucija. Takođe se dovoljno ne insistira na bržim identifikacijama nestalih. Više od 300 osoba koje su ekshumirane čeka na identifikaciju. Inače, 2016. nije izvršena niti jedna identifikacija, a do sada je to bilo u proseku oko 50 godišnje - navodi Pjevač za NIN.