Cena lojalnosti

Foto Kostadin Kamenov

Tek što se učinilo da jedan od grandioznih političkih nauma nekadašnjeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića decentralizacija, pod pritiskom MMF-a odlazi u istoriju, pomalo iznenađujuće je zazvučala informacija da Zakon o finansiranju lokalnih samouprava i neće pretrpeti bogzna kakve izmene. Nacrt pomenutog zakona, naime, predviđao je da umesto dosadašnjih 80 odsto, kako je to svojevremeno isposlovao Dinkić, lokalnim samoupravama pripadne 50 odsto prihoda od poreza na zarade. Koliko pre nekoliko dana, potpuno nenajavljeno, procurio je novi predlog zakona koji predviđa da Beograd ubira 66, opštine 74 a gradovi 77 odsto prihoda od zarada. Dakle, korekcije u odnosu na Dinkićev zakon gotovo da su zanemarljive. Ovakav obrt ujedno je i osnažio argumentaciju onih koji tvrde da premijer Aleksandar Vučić zapravo vodi Dinkićevu ekonomsku politiku, misleći pri tome i na politiku subvencionisanja koje se Vučić tako očajnički drži, razume se, iz političkih razloga. Jer kako drugačije udahnuti optimizam žrtvama tranzicije i složiti priču o grandioznim stranim ulaganjima i boljem životu koji samo što nije.

Ali, ako ćemo biti pošteni do kraja, čitava priča oko lokalne samouprave ima malo veze sa racionalnim ekonomskim pokazateljima. Nije imala ni 2011. kada je Dinkić taj zakon progurao, kao što nema ni sada. Nije, naime, tajna, ma šta mislili o Dinkiću, da je jedan od prvih političara koji je shvatio da je ucena najdelotvorniji institut srpskog parlamentarizma. Zato je pre pet godina cenu Dinkićeve lojalnosti platio Boris Tadić pristajući na koncept decentralizacije koji je zbog nenamenskog trošenja na lokalu stvorio budžetsku rupu od 40 milijardi dinara. Centralizam u poslednjih 20 godina je jedan od osnovnih uzroka zaostajanja malih gradova i opština i produbljivanja regionalnih razlika. Utopija je što svi očekuju da republička vlast reši probleme u 170 gradova i opština, to ne može nijedna centralna država, pa ni Srbija, govorio je Dinkić tih dana. Iako su stručna javnost i tadašnji stalni predstavnik MMF-a u Beogradu Bogdan Lisovolik upozoravali na zamke ovakvog rešenja, teško da je Tadić mogao da prigovori bilo šta populističkom konceptu koji je sirotinjskim opštinama trebalo da omogući bar malo veštačkog disanja, a da ne bude poliven katranom i perjem zbog beogradizacije Srbije. Pride, Dinkić je svoj master plan za političko preživljavanje lukavo saobražavao vladajućem trendu decentralizacije u značajnom broju država Evropske unije. Dakle, na talonu je bilo i prebrojavanje profesionalnih čuvara evropske ideje.

Ali, ako je Dinkić legitimisanjem ovog modela spasavao sopstveni opstanak na vlasti, ostaje za upit šta je to Vučića nateralo da praktično preko noći odustane od zakonskog rešenja na kome je insistirala struka i prenebregne činjenicu da su predsednici opština i gradova umesto u infrastrukturne projekte pare trošili uglavnom na plate i subvencije. I na koncu, šta će na sve ovo što se dešava poslednjih dana reći MMF koji krajem avgusta treba da odobri četvrtu i petu kolonu aranžmana, a uslov za to je upravo Predlog zakona o finansiranju lokalnih samouprava koji predviđa fifti-fifti podelu prihoda.

Nije van pameti zaključiti da je Vučić oslušnuo šapat nezadovoljne partijske kamarile koja je svih ovih godina gledala kako opozicioni predsednici opština ubiraju 80 odsto prihoda od poreza na zarade, a sada im se, u njihovom viđenju stvari, zavlači ruka u džep, pri čemu bi najviše pogođene bile upravo najsiromašnije opštine. Opštinari nisu prigovarali samo zbog gubitka osam milijardi dinara koliko im je Predlog zakona o finansiranju lokalne samouprave smanjivao prihode, već su i upozoravali da su im rezane i ukidane firmarine, kao i da im je ukinuta naknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta. Imajući u vidu da su naprednjaci u raznoraznim koalcijama na vlasti u bezmalo čitavoj Srbiji broj nezadovoljnika uopšte nije zanemarljiv. Vučić vrlo dobro zna da bi ignorisanje baze u nekoj narednoj unutarstranačkoj podeli karata moglo da bude ozbiljan adut onih koji bi da mu u sopstvenoj stranci izmere rep. A takvih je bar nekoliko.

Nije malo ni onih koji su nagli zaokret u odnosu na lokalne samouprave povezali sa novom ministarkom državne uprave i lokalne samouprave, Anom Brnabić. Javnost je za nju čula prošle godine, tokom afere prisluškivanje čiji su akteri bili lider demokrata Bojan Pajtić, Lidija Udovički, rođena sestra Kori doskorašnje ministarke upravo ovog resora i direktor Elektromreža Srbije Nikola Petrović. Prema navodnim transkriptima razgovora koji su procurili u javnost, Lidija Udovički, bivša direktorka kompanije Kontinental vinds, navodno je Pajtiću u telefonskom razgovoru rekla da joj je Petrović tražio dva miliona evra kako bi se vetropark priključio na mrežu EMS. Nekako istovremeno, Vučić je obnarodovao da je sestra jednog aktuelnog ministra pokušala da reketira njega i državu. Ana Brnabić, u to vreme direktorka Kontinental vindsa, ubrzo je demantovala spekulacije da je Petrović reketirao tu firmu. Kao dodatak čitavoj priči indikativna može biti i činjenica da je Ana Brnabić bivša predsednica Upravnog odbora NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj) koji je bio jedan od najvećih kritičara predloženog zakonskog rešenja. Ovako poređani fakti učinili su da mnogi pomisle da se Vučić na ovaj način zahvalio novoj ministarki. Sasvim moguće da je premijer pokušao da pomogne Ani Brnabić da se aklimatizuje, budući da je stručna javnost kritikovala njen izbor. Činjenica je, takođe, da nova ministarka dolazi iz NALED-a, zaštićene nevladine organizacije koja bezmalo deluje kao neka vrsta vladine kancelarije i da nije kvalifikovana za posao u resoru koji joj je poveren, kaže za NIN politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Naposletku, čini se da je i u Dinkićevom i u Vučićevom slučaju reč o kompromisnim rešenjima koja bi se vrlo brzo mogle ispostaviti kao slepa ulica. Treba imati i na umu da svaka racionalna politika kalkuliše posledicama, a one bi u ovom slučaju mogle biti i te kako ozbiljne.