Slamka u Pacifiku

Foto Tanjug

Australija je, po svemu što se o njoj zna, prilično dobro mesto za život - pod uslovom da ste Australijanac, ili barem stranac s useljeničkim papirima. S onima koji se, u potrazi za boljim životom, u Australiju zapute na svoju ruku i bez viza - a takvi već decenijama u čamcima i brodićima stižu iz niza manje ili više zlosrećnih azijskih država - stvari, međutim, stoje drastično drugačije: australijske vlasti tvrdo su rešene da takvima ne samo onemoguće da ikada stupe na njeno tlo, nego i da im maksimalno zagorčaju život, kako bi druge odgovorili i od same pomisli da tako nešto pokušaju. Pojednostavljeno rečeno, svakom potencijalnom tražiocu azila koji na taj način stigne u Australiju se, bez ulaženja u to da li je možda u domovini bio žrtva progona ili diskriminacije, odmah stavlja do znanja da nema apsolutno nikakve šanse da taj azil i dobije (zapravo, ne daje mu se ni prilika da ga podnese), pa biva upućen u neki od izbegličkih kampova u kome ostaje do repatrijacije. Oni koji povratak u zemlju porekla odbijaju, bivaju uhvaćeni u makaze spore administrativne procedure i loših uslova u izbegličkim kampovima, osuđeni da čame u okruženju koje jedva da je nešto bolje od zatvorskog. S tom razlikom što u zatvoru ljudi barem znaju na koliko su osuđeni i kad iz njega izlaze; ljudi u australijskim izbegličkim centrima nemaju blagu predstavu o tome koliko će tu ostati. Da se to onda katastrofalno odražava na njihovo psihofizičko stanje nije potrebno posebno naglašavati; kao ni to da su, po prirodi stvari, u tom smislu najugroženija deca, koje u tim kampovima nije malo.

Australija odavno ima reputaciju zemlje s izrazito restriktivnom imigracionom politikom. Visoki komesarijat UN za izbeglice je još 2002, posle tenzija u jednom od tamošnjih izbegličkih centara, morao da glasno izrazi zabrinutost zbog stanja u njima. Protest do koga je tada došlo nije se razlikovao od većine onih koji će uslediti: štrajk glađu, samopovređivanje, pretnje samoubistvom i drugi autodestruktivni postupci do danas su ostali način na koji zatočeni u tim kampovima pokušavaju da skrenu pažnju sveta na svoju očajnu situaciju.

U potonjim godinama je, u okolnostima u kojima su migranti postali globalno pitanje, australijska politika po tom pitanju postala još rigoroznija i - iz perspektive onih koji je sprovode - delotvornija: na australijske obale iskrcava se sve manje ovih savremenih ljudi iz čamaca (originalni ljudi iz čamaca bili su Vijetnamci koji su počev od kraja sedamdesetih u ogromnom broju napuštali domovinu, tražeći utočište u bilo kojoj od susednih zemalja spremnoj da ih primi). Ali i to se zna. Ono što je prosečnom konzumentu vesti manje poznato jeste da je Australija - budući da joj, osim političkog uticaja u regionu, to omogućava i geografija - u tom pogledu otišla i korak dalje od drugih, pa je svoje izbegličke centre ne samo dala na upravljanje privatnim kompanijama (to rade i drugi), nego ih je i preselila u inostranstvo. Konkretno, na teritoriju male pacifičke države Nauru - prvi put još početkom dvehiljaditih, pa, posle prekida od nekoliko godina, ponovo od 2012. naovamo - i na ostrvo Manus, koje pripada Papui Novoj Gvineji. I mada je i dosad sporadično do javnosti dopiralo ponešto o tome kako izgleda neživot u tim centrima, prošlonedeljno objavljivanje takozvanog dosijea Nauru - evidencije više od 2.000 slučajeva što fizičkog i mentalnog maltretiranja kome su izloženi migranti zatočeni u tamošnjem izbegličkom kampu, što efekata koje nehumani uslovi u njemu imaju na njih - privuklo je, makar i nakratko, pažnju svetskih medija, možda i zbog činjenice da je to dosad najsveobuhvatniji uvid u pravo stanje stvari u tim centrima.



Dokumentacija zasnovana na iskazima samih migranata, ali, krucijalno, i svedočenjima čuvara, socijalnih radnika i nastavnika koji su radili u centru na Nauruu, postala je dostupna zahvaljujući angažmanu novinara i urednika australijskog onlajn izdanja britanskog dnevnika Gardijan. Dosije sadrži detalje o nasilničkom ponašanju čuvara, seksualnom zlostavljanju dece, lakšim i težim vidovima mentalnih poremećaja uzrokovanih osećanjem beznađa koje je zahvatilo blizu 450 migranata smeštenih u ovom centru; ali i o lošim higijenskim i sanitarnim uslovima, slaboj ili nikakvoj organizaciji nastave za decu školskog uzrasta, te svim drugim nevoljama s kojima se, tamo kao i bilo gde drugde, suočavaju ljudi bez statusa. Možda su od svega najpotresniji navodi o postepenom duhovnom propadanju dece koja su se, kako svedoče nastavnici, u prvim danima i nedeljama boravka u centru ponašala kao i sva druga, bila vedra i radoznala, da bi se vremenom - kao i njihovi roditelji uostalom - pretvarala u apatična, beživotna stvorenja iz kojih su iščilele svaka radost i svaka nada.

Ništa od toga nije pomoglo da prvo zvanično reagovanje Kanbere na objavljivanje Nauru dosijea ne bude, blago rečeno, sramotno. Ministar za migracije Piter Daton je, umesto da, recimo, kaže kako će vlada ispitati navode iz dosijea i naknadno se izjasniti o verodostojnosti navoda u njemu - ili šta već u takvim prilikama izgovaraju razložni političari - odmah išao na to da ga diskredituje, tvrdeći kako dobar deo njegovog sadržaja nije utemeljen na činjenicama, da su drugi primeri ili preuveličani ili već ranije evidentirani i da se, sve u svemu, oko ovoga diže nepotrebna galama.

Najbednije od svega nije bilo to što je Daton vladu čiji je član pokušao da opere tvrdeći kako je, budući da Nauru nije deo australijske teritorije, ovo pitanje za vladu Naurua (uprkos tome što je svojevremeno čak i sudski verifikovano da Australija ima puna ovlašćenja nad centrom); nego to što je težinu saznanja sadržanih u dosijeu pokušao da relativizuje ukazivanjem kako se tražioci azila često služe lažima i samopovređuju - ne prezajući, kako je rekao, ni od toga da sami sebe zapale - ne bi li ikako stekli pravo da ostanu u Australiji. I iako, naravno, niko ne može da tvrdi da nema i takvih slučajeva - očajni ljudi oduvek su spremni i na očajničke mere - Datonov pokušaj da to ponudi kao sveobuhvatno objašnjenje za ono što se dešava na Nauruu (i, implicitno, u svim drugim sabirnim centrima) zazvučao je tačno onoliko moralno tupavo kao što i izgleda.

Reagovanja koja su usledila bila su razumnija. Premijer Malkolm Turnbul rekao je otprilike ono što je trebalo da kaže njegov ministar, dok su opozicioni laburisti, po pitanju imigracione politike inače ništa širokogrudiji od vladajućeg desnog centra, najavili pokretanje inicijative za sprovođenje parlamentarne istrage o saznanjima sadržanim u dosijeu. To, jasno, nije bogzna šta - ali je, kažu upućeni u australijske prilike, ipak nešto, i možda označava onaj trenutak kad australijske vlasti, a sa njima i čitava zemlja, konačno počinju da se suočavaju s tragičnim posledicama jedne krajnje surove (a popularne) politike. Krhka je to nada, ali onima zaboravljenim u pacifičkom beskraju i nema druge nego da se za svaku slamku hvataju.