Zemlja na iznajmljivanje

Čak i kad otprilike znate gde da ga tražite, Nauru nije lako naći na mapi. Izgubljena u prostranstvu Pacifičkog okeana, pedesetak kilometara južno od ekvatora i 300 od najbližeg suseda, Kiribatija, ova minijaturna ostrvska država ima površinu od samo 21 kvadratnog kilometra (poređenja radi, opština Novi Beograd zahvata 41 kvadratni kilometar) i desetak hiljada stanovnika. O koliko majušnom komadu zemlje je reč ilustruje i jedna, kroz prozor aviona snimljena, fotografija pre neki dan objavljena u Gardijanu: u kadar je bez problema stalo čitavo ostrvo. Moderna istorija ove teritorije počinje nemačkom aneksijom 1888, koja je potrajala do Prvog svetskog rata, kada su je zauzele australijske snage; posle rata ostrvo je stavljeno pod mandat Društva naroda. U Drugom svetskom ratu okupirali su ga Japanci, da bi se posle njega našlo pod starateljstvom UN. Takvo stanje bilo je na snazi sve do 1968, kada je Nauru stekao nezavisnost. Nezavisnost je, međutim, relativna stvar kad ste tako sićušni i zavisite od dobre volje - ili odsustva iste - velike regionalne sile. U ovom slučaju, ta sila je Australija: bez njene pomoći Nauru, čiji je praktično jedini izvor prihoda odavno presušio - eksploatacija fosfata potrajala je sve dok rezerve nisu iscrpljene, a ono malo prirode devastirano - jednostavno ne bi mogao da preživi. (Neko kratko vreme zemlja je od toga dobro živela, ali je tako zarađen novac kasnije proćerdan pogrešnim ulaganjima; nije uspeo ni pokušaj da se, u oštroj globalnoj konkurenciji koja na tom polju postoji, Nauru trajnije afirmiše kao poreski raj.) A takav podređeni status onda znači da je u pitanju klasičan primer države klijenta, čija suverenost postoji samo na papiru. Tu i tamo, doduše, ukazuju se prilike kad Nauru može da pokaže samoinicijativu. U decembru 2009, recimo, postao je tek četvrta država koja je priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, međunarodno nepriznatih delova gruzijske teritorije pod kontrolom separatista - što je nekako koincidiralo sa, kako je u to vreme pisao moskovski Komersant, obezbeđivanjem 50 miliona dolara ruske pomoći za sprovođenje nedefinisanih „hitnih socioekonomskih projekata“ na Nauruu. A postoji i priča kako je 2002. Kina Nauruu dala 130 miliona dolara kako bi prekinuo dotad održavane diplomatske odnose s Tajvanom, da bi tri godine potom Tajvan dao još veću sumu kako bi Nauru stvari vratio u prethodno stanje. Ne zna se da li je nekakav finansijski aranžman pomogao i da u proleće 2008, nekoliko meseci nakon što je u Prištini proglašena nezavisnost, Nauru prizna i Kosovo. Ali je svakako zanimljiva okolnost na koju je u jednom članku iz 2009. ukazao britanski novinar Tim DŽuda: Nauru je bio prva država na svetu koja je priznala i Kosovo na jednoj, i Abhaziju i Južnu Osetiju na drugoj strani. Parafrazirano i u duhu ovdašnjeg spoljnopolitičkog koncepta, reklo bi se: i Amerika i Rusija. Pogotovu za dobru nadoknadu.