Brendiranje diktatora

Mnogo toga je napisano o specifičnoj frizuri Donalda Trampa - natapiranoj, ofarbanoj i očešljanoj na način primereniji upravniku trećerazrednog noćnog kluba nego predsedničkom kandidatu. Šta bi još o tome moglo da se kaže? Pitanje frizure u politici, međutim, možda i nije tako trivijalno kao što izgleda.

Zanimljivo je koliko mnogo političara, posebno na populističkoj desnici, ima neobične frizure. Silvio Berluskoni, bivši italijanski premijer, koristio je crni krejon kako bi popunio praznine koje nisu mogle dve transplantacije kose. Holandski demagog Gert Vilders svoju mocartovsku frizuru farba u platinasto plavo. Boris DŽonson, podstrekač bregzita, sada britanski ministar spoljnih poslova, vodi računa o tome da njegovi slamasti pramenovi konstantno budu u stanju pažljivo prostudiranog nereda. I svi su veoma uspešni u raspirivanju gneva i resantimana birača prema uglađenoj urbanoj eliti.

Tu je spadao i otac modernog evropskog populizma, Pim Fortajn, koji uopšte nije imao kosu. Ali njegova blistava, obrijana ćela izdvajala se među pažljivo doteranim, sivim frizurama mejnstrim političara koliko i DŽonsonova plava ćuba ili Trampova pozlaćena kosa prebačena s jednog kraja glave na drugi (uzgred rečeno, izuzimajući Berluskonija, svi pobrojani su plavušani, prirodni ili farbani; izgleda da tamna kosa ne ostavlja tako dobar utisak na populističku gomilu).

Poenta je, naravno, u tome da se bude drugačiji. Čudna frizura ili obrijana glava populističke lidere čini trenutno prepoznatljivim. Ovaj tip brendiranja je uobičajen među diktatorima. Hitlerov vizuelni imidž mogao bi da bude sveden na frizuru koja izgleda kao da ga je krava lizala i brkove u obliku četkice za zube. Od svih savremenih diktatora verovatno najčudnije izgleda severnokorejski lider Kim DŽong-un, čija je kosa sa strane i pozadi ošišana na jedinicu kako bi što više ličila na proleterski imidž njegovog dede iz tridesetih godina prošlog veka. NJegov otac Kim DŽong-il je, pak - mada s manje uspeha - pokušavao da imitira zalizanu frizuru Elvisa Prislija.

Ali samoparodiranje ponekad ima efekta i u demokratijama. Vinston Čerčil, po mnogo čemu DŽonsonov uzor, uvek je vodio računa da uz sebe ima i veliku cigaru, čak i kad nije imao nameru da je pripali. S njegovom retkom kosom nije se moglo bogzna šta učiniti, ali se zato svakako odevao drugačije nego bilo ko drugi. Nijedan drugi političar, čak ni u ratno vreme, nije nosio jednodelni kombinezon kao on. Prostudirana nonšalancija, ili kultivisana ekscentričnost, bila je znak tipičnog aristokrate koji nije osećao potrebu da se prilagođava dosadnim standardima srednjeklasne etikecije.

Čerčil je razumeo nešto što mnogi mejnstrim političari propuštaju da shvate. Način da se stigne do srca narodnih masa nije da se pravite da ste isti kao i oni. Upravo suprotno: ako ste pripadnik više klase, to onda i potencirate, pretvarajući se u karikaturu privilegovane osobe, poput starovremskog aristokrate koji prezire stegnute pripadnike buržoazije, ali se sasvim dobro slaže sa svojim lovočuvarem. DŽonson nije aristokrata, ali je pohađao Iton (najelitniju britansku srednju školu, prim.) i lako može da se predstavlja kao da jeste, što je veština koju koristi s velikim efektom.

Amerikanci nemaju aristokratiju u formalnom smislu reči. U SAD je status više pitanje novca. Jedna od tajni Trampove popularnosti jeste njegovo razbacivanje navodno velikim bogatstvom. Kad smatra da je potrebno, on to bogatstvo predstavlja i većim nego što jeste. Apsurdne zlatne stolice u njegovim rezidencijama čiji enterijeri oponašaju stil Luja Četrnaestog vulgarna su imitacija aristokratskog stila.

Fortajn, u skromnijem holandskom stilu, te Berluskoni, u grandioznom italijanskom maniru, imali su u suštini sličan ukus. LJudi koji o takvim stvarima maštaju cenili su ih zbog toga. Obećanje dato ljudima koji imaju malo toga da će njihovi snovi biti ostvareni ključ je uspešnog populizma.

Glavna stvar u vezi s ovim političarima je to što oni nisu deo dosadnog i umerenog mejnstrima. Čak i insajderi moraju da poziraju kao autsajderi koji će zajedno s običnim čovekom stati naspram političkog establišmenta. NJihova uvrnutost - bili to specifični manirizmi više klase, razmetljiv životni stil, vulgarne pošalice ili namerno prostačko ponašanje - predstavlja prednost.

Nisam siguran da ljudi koji Trampa inače ispravno vide kao veliku opasnost po SAD i svet ovo shvataju u dovoljnoj meri. Mnogo se govorilo o razumnom i umerenom tonu koji je dominirao na nacionalnoj konvenciji Demokratske stranke, u poređenju sa mračnom, režećom, bombastičnom retorikom republikanske konvencije. Predsednik Barak Obama, potpredsednik DŽo Bajden i Hilari Klinton su u svojim nastupima delovali kao etaloni dostojanstva, nasuprot Trampovim musolinijevskim manirizmima i verbalnoj agresiji.

Pristalice Klintonove imaju običaj, a tako je bilo i na konvenciji, da Trampa napadaju podsmevajući mu se na način na koji se nekad Volter rugao katoličkim dogmama. Podsmeh može da bude efikasno oružje; pisanje novinara poput H. L. Menkena dvadesetih godina 20. veka je doprinelo da hrišćanski fundamentalisti deluju tako budalasto da su na nekoliko generacija nestali iz američke politike.

Trampovo sumanuto i uvredljivo hvalisanje, njegov vulgarni ukus i nesvakidašnji izgled su idealan materijal za satiričare. Komičari poput DŽona Stjuarta nemilosrdno zbijaju šale na njegov račun. Ali satira i podsmeh neće imati uticaja na one kojima se Tramp dopada upravo zbog svoje uvrnutosti. Ona je ta koja ga izdvaja od establišmenta koji preziru. Harizma ne podrazumeva uzdržanost u izražavanju, pojavi ili manirima. Što je Tramp bizarniji, to se njegovim pristalicama više dopada. Što ga više inteligentni njujorški komičari ismevaju, to se više simpatizera okuplja oko njega.

To je velika perverzija našeg gnevnim populizmom natopljenog vremena. Razumne argumente i optimističku politiku sada je moguće izvrnuti u negativne karakteristike, tipične znake samozadovoljne elite koja ne mari za brige običnog sveta koji oseća da je vic na njegov račun. Razumni argumenti nisu uverili 51,9 odsto britanskih glasača da njihova zemlja treba da ostane deo EU. Možda neće vredeti ni da bi se sprečilo da jedan neznalački i opasan klovn - sa sve blesavom frizurom - postane predsednik SAD.