Odlazak lovca na aveti

Foto Petar Dimitrijević

Svoje prve strahove pamti kada je bio klinac u Bosni, 1938-39. i kada su u krčmu njegovog oca uveli razbojnike, odnosno hajduke, čupave, prljave, vezane lancima. Imao je četiri-pet godina i upamtio strašnu sliku tih ljudi koji su vukli krvave noge, i sve je delovalo kao slika jeze i užasa iz filmova koje će kasnije gledati: Strah sam osećao i kada je jedan musliman, Muzafer, koji je često dolazio kod moga oca, pričao o avetima. Opisivao je te bele spodobe koje se šetaju grobljem, a ja sam se ježio. Plašio sam se tavana, mračnih delova kuće, kišobrana... ali i crnih dlaka ispod pazuha.

LJuba se decenijama posle rođenja u Tuzli nosio sa strahovima koji su imali različite oblike i povode, i protiv kojih se borio uglavnom slikajući. Imao je 19 godina kada je posle završene gimnazije u Valjevu došao u Beograd. Imao je strah od Beograda, za koji je govorio da je, inače, jedan surov grad, ali inspirativan: Moje slike iz tog perioda govore koliko sam se plašio tog grada.

Prvu godinu studija LJuba je proveo na Istoriji umetnosti, sledeće tri godine ne Akademiji primenjene umetnosti, potom dve godine na Likovnoj umetnosti kod Marka Čelebonovića, a zatim još dve godine na specijalnom tečaju te Akademije kod Mila Milunovića. Kada se stvarala likovna grupa Mediala, bio je među slikarima koji su sebe videli u njoj. Prvi put je izlagao na trećoj izložbi Mediale u Galeriji grafičkog kolektiva 1960. godine.

U Pariz sam otišao zbog duhovne hranarine. Uz to, mislio sam da će Pariz odmah da padne ničice preda mnom. A počelo je tako što su mi tražili da promenim ime LJuba, jer su ga Francuzi izgovarali kao Žuba. Ja sam saslušao sve predloge za modifikaciju svog imena i rekao: Znate šta Marsel, naučićete! Naučićete da izgovarate moje ime LJuba! I prošlo je desetak godina dok nisu naučili da govore LJuba i više niko nije izgovarao Žuba.

Kao mlad je sanjao da ima atelje i u njemu biblioteku. Da bi mogao da radi to što voli. Kada ga je sebi priuštio, u ulici Val de Grace, do kraja života ga je smatrao svojom najdragocenijom imovinom. Dolazio je u njega u osam-devet ujutru, i ostajao sve do dva-tri, odlazio na ručak, i opet se vraćao u atelje. Samo je tu, u ateljeu, postizao najvažniju komunikaciju - komunikacija sa sobom, samo je tu mogao da oseti sebe na planeti. A to je bilo moguće samo ako je bio sam ispred platna. Pred tom belinom je uvek osećao neku vrstu mučnine i tenzije, jer je hteo nešto da kaže. Ta belina platna mu je predstavljala najveći izazov. Nije voleo da mu u atelje dolaze mačke, psi, deca i žene.

U biblioteci u ateljeu LJuba ima tridesetak knjiga najpoznatijih francuskih pisaca sa posvetom. Sedamdesetih godina prošlog veka kroz taj atelje su defilovala slavna imena Ežen Jonesko, Žak Lakan, najkontroverzniji psihoanalitičar posle Frojda, čuveni britanski reditelj DŽon Borman, ali i poznati američki režiser toga vremena Elija Kazan...

Slikao je LJuba najveći deo svoje karijere gole žene u središtu slike, a slikar Dado Đurić, koji nikada nije naslikao nago telo, mu je govorio: Nećeš ti LJubo daleko stići sa ovim picošima! Isto mu je govorio i reditelj Žika Pavlović i obojica su se prevarili. LJuba nije imao problema sa tim dragim i dobronamernim prijateljima, već sa onim Srbima kao prijateljima, poput beogradskog intelektualca Žike Stojkovića, koji ga je napadao da na njegovim slikama nema ništa srpsko!
Za LJubu je slikanje bilo najviši cilj tog neprekinutog razgovora sa samim sobom, najsrećniji tenutak i najskladniji odnos između tela i glave. Tokom slikanja je zaboravljao na svoje postojanje.

Kada je u oktobru 2015. gledao svoju izložbu u Galeriji RTS, bio je veoma zadovoljan: Ne mogu da verujem da sam to sve ja uradio, rekao je tada, a mnogo godina ranije je objasnio zbog čega, zapravo, ne prepoznaje sebe u takvim prilikama: Moje slike nastaju potpuno nekontrolisano, iz jednog podzemnog izvora o kome ja ne znam ništa.

U ono što je znao da je uradio sa mnogo želje da ostavi trajni beleg u gradu svoje mladosti, spada i Galerija moderne umetnosti u Valjevu, koju je osnovao 1985. godine i koja sadrži njegovu stalnu postavku iz tzv. jugoslovenskog perioda. Sa Valjevom je imao neprekinutu ljubav, sa Beogradom nije. Nikada se nije dogovorio sa SANU, čiji je bio član, da ima izložbu u njenoj Galeriji, bio je neprekinuto ljut na one koji su nastupali u ime te kuće. Sve je to, nedavno, ovako definisao:

Srbi se prema svojim ljudima koji žive i rade napolju veoma čudno ponašaju. Država se prema meni ponašala kao maćeha, veoma ružno. Svaka šuša koja drži četku ima atelje u Beogradu. Sem mene. To je jedan svinjski odnos, ja sam toj Srbiji doprineo u svim enciklopedijama, gde god su se pojavile moje slike pisalo je da sam Srbin, što znači da sam ja doprineo toj Srbiji više od svih političara koji su se menjali tokom ovih godina. Nikome nije palo na pamet da mi ponudi neki atelje. Ne radi se o tome da ja ne mogu da kupim atelje, nego se radi o gestu.

Samo je jednom, 2003. imao svoju retrospektivnu izložbu u Srbiji, i to u Subotici. Pripremio ju je Momčilo Pavlović, istoričar umetnosti i LJubin prijatelj iz rane mladosti. I stoga su mnogi tumačili da je njegova izložba iz oktobra 2015. u Galeriji RTS predstavljala njegovo konačno pomirenje sa domicilnom sredinom. Međutim, nije propustio da kaže: Ovde nema nijednog političara, osim onih iz Valjeva, a njihov je zadatak da se vaspitavaju od nas, a ne da oni vaspitavaju nas!

Otišao je sa ovog sveta kao jedan od Srba koji je proslavio svoju zemlju na polju likovne umetnosti, kao jedan od najuspešnijih srpskih slikara druge polovine 20. veka. Bio je slikar raskošne imaginacije u trajnom dijalogu sa slikarstvom renesanse. Više od šest decenija u domenu figurativnog slikarstva stvarao je vizije sa primesama nadrealističnog, fantastičnog, metafizičkog. NJegova platna se nalaze u galerijama u Parizu, Ženevi, Briselu, u privatnim kolekcijama.

Za najumnije duhove svog doba smatrao je Dostojevskog, Tolstoja, Nikolu Teslu, Salvadora Dalija. Voleo je Velaskeza, Rubensa, Magrita, Botera, a najviše novca bi dao za sliku Vermera. Voleo je rusku pesmu Tamna je noć, verziju iz sovjetskog filma Dva borca, od Leonida Lukova iz 1943. godine. Govorio je da je to pesma od koje mrtvi ustaju na noge da se bore. Obožavao je film kao umetnost, a posebno je voleo stare crno-bele filmove. Jedan od omiljenih mu je bio Blago Sijera Madre, reditelja DŽona Hjustona sa Hemfrijem Bogartom u glavnoj ulozi. Sam LJuba se pojavio u šest filmova svog prijatelja Žike Pavlovića.

Da je mogao da bira, umro bi u snu, a želeo je da bude sahranjen u Valjevu, u dvorištu stare valjevske crkve, gde me je majka kao malog bezbroj puta vodila na jutrenje, gde sam sa leve strane gledao fresku Žrtva Avramova, a sa desne Dobrog samarićanina. Određeno mu je da bude sahranjen na groblju u Mesnoj zajednici Brđani, gde je odrastao.

Tada je, pre tačno 13 godina kada je popunjavao NIN-ov upitnik, na pitanje Ko da održi govor nad vašim grobom, rekao: Bilo ko, sem Matije Bećkovića. Kolega akademik mu je tada otpozdravio u NIN-u: Dobro je da znam, da obustavim pripreme!
Bilo je to nešto između dvojice slavnih Valjevaca, najčuvenijih đaka valjevske gimnazije posle Nikolaja Velimirovića, Branislava Petronijevića i Desanke Maksimović. A kada je saznao za LJubin kraj, Matija je izgovorio: Kao što su veliki monasi ponos monaha, tako je i veliki slikar i asketa LJuba Popović ponos slikara. I ne samo slikara, nego i svojih savremenika, svog grada, svog dara i svog naroda.
Nadao se LJuba Popović da će u tom oproštajnom govoru neko reći i ovo: Vreme je došlo da se odmoriš od življenja!
Iza LJube su iz prvog braka ostale kćeri Adriana i Tijana, a iz drugog braka sin Aleksa.