U šta se zaljubljujemo

Foto profimedia.rs

Postoje pitanja šta i kako, tim redosledom bitnosti, kada se gradi dramsko delo. Osnovi dramaturgije, praćeni i dalje od Holivuda, preko naoko potpuno nesputanih festivalskih filmova (o, da, osobe koje u raznim komisijama i fondovima odlučuju ko će dobiti novac da za trenutak zanemarimo političku veštinu i društvenu snalažljivost autora na svojim radnim stolovima drže simboličke, katkad možda i bukvalne, biste Aristotela), do američke televizije, i dalje su isti kao pre dve i po hiljade godina.

Dakle, na prvom mestu je radnja, pitanje šta ovaj hoće? kada zakasnite u bioskop. Radnja je srž, koštica iz koje klija biljka, no, ono što se oko koštice nalazi, likovi, dijalozi, to je ono što je ukusno, ono što nas privlači i zavodi, koliko god bilo manje bitno za život organizma. U možda ključnom trenutku za razumevanje likova serije Afera, Noa Solovej (Dominik Vest Žica), sredovečni profesor državne srednje škole i neuspešni pisac sa jednom objavljenom knjigom, kaže, zapravo više tokom njihove prve svađe, svojoj ljubavnici, bivšoj medicinskoj sestri, sada kelnerici sa porodičnom tragedijom u prošlosti, Elison Bejli (Rut Vilson, takođe Engleskinja), Šta god da je ta tama koju misliš da kriješ, ispisana ti je po celom jebenom licu. I znaš šta? Nekako mi se i sviđa. Dakle, imamo, kao osnovni motiv, odnos skrivenog i predstavljenog, sukob stvari koje nas zaista čine i pokreću i onoga što želimo da budemo, ili kako želimo da izgledamo.

Uz to, igra subjektivnog i objektivnog, jer svaka epizoda serije podeljena je na dva ugla gledanja - nju i njega. Ono što je jednoj osobi bitna informacija na osnovu koje zaključuje i dela, drugoj je samo fusnota koja se može preskočiti i preći na sledeću stranu knjige. Npr. odeća likova menja se zajedno sa promenom ugla gledanja, što će reći da u Aferi (barem na početku serije) ništa nije onako kako jeste, već onako kako je subjektivno protumačeno. Zašto su onda Noa i Elison zajedno? Šta ih je privuklo? U šta se svi mi zaljubljujemo? Da li je to eksplozivna mešavina omota koji vidimo i srži koju podsvesno osećamo. Dok god su njihovi uglovi gledanja različiti, Noa i Elison savršen su ljubavni, ili preljubni par, opušteni dok se šetaju i razgovaraju i nesputani kada su sami. Kada se upoznaju, kada koja god da je tama i jednog i drugog postaje poznata, njihove priče se poravnavaju i veliki deo njihove sreće nestaje.

Previše banalno filozofski? Možda, budući da je Afera dobrim delom sapunica, sa velikim brojem likova kojima se bez izuzetka dešavaju dinamični doživljaji, što postaje očito u drugoj sezoni (gde autori dodaju još dva ugla gledanja, bivših supružnika) u kojoj veću dramsku snagu imaju one linije priče koje se bave mukom čistog postojanja. Šta se sve tu ne dešava... ukleta porodica koja diluje drogu, tajne iz prošlosti, policijske istrage iz budućnosti, bahanalije u kućama holivudskih filmskih producenata... I, onda, usred tog haosa, dođe pola sata Noine psihoterapeutske seanse sa savršenim odnosom između obrazovanog pacijenta koji shvata igru na koju je pristao, pa ipak priča, otvarajući bitne detalje iz svog života uz očekivano egoistično eksploatisanje šezdeset minuta tokom kojih je on najbitnija osoba na svetu, i doktorke koja je u isto vreme i profesionalna i ljudski radoznala, koja podbada i golica, dovoljno razumevajući svog sagovornika da bi razgovor nastavljao da teče. Dobar primer za sud o celoj seriji, jer jedna usamljena grana teško da bude ovako zdrava ukoliko je stablo trulo.