Прича о Лили Чен


Девојчица са села коју су биолошки родитељи одбацили данас је насмејана Пекинжанка, образована жена, мајка и помало светски путник



Док отвара малу црну чоколаду, Чен Хуали коју познајем као Лили Чен, поверава ми се кратком лекцијом коју на Западу више није могуће чути: „Задовољна сам својим животом. Све што пожелим да поједем могу да купим. Имам дете и мужа који ме воли и брине о мени“.

Лили Чен рођена је 1983. године у селу Сјаосу, у провинцији Хенан. Била је трећа ћерка у сиромашној породици која је жарко желела наследника. Сестра рођена пре ње умрла је као беба. Када је Лили напунила три месеца, њен биолошки деда је за њеног старатеља изабрао Чена Сју Шенга, свог брата од тетке који је у породици сматран добрим и мудрим човеком. У најтежим тренуцима Културне револуције, али и касније, Чен Сју Шенг је помагао рођацима и пријатељима. Поврх свега, година у којој је Лили рођена била је можда најстрожа по питању контроле рађања у Кини. Породицама које би незаконито добиле принову испостављан је висок рачун. Неплаћање казне могло је да значи губитак куће, а плаћање је било скоро немогуће. Већина породиља стога се скривала у кући, а неке су одлазиле у поље са тек рођеним бебама.

Лили је први пут светлост дана угледала када је напуштала родну кућу.

Живот од три хиљаде јуана

Њени нови, прави родитељи како данас каже, живели су од око три хиљаде јуана годишње. То је данас око педесет хиљада динара. Поред ње, Чен Сју Шенг  и његова жена Џанг Сјаожу усвојили су дечака чији су родитељи умрли и који је гладовао поред немоћне баке.

„Брат и ја смо скупљали гране по атару, јер нисмо имали новца да купимо дрва за огрев. Чак и данас када видим штап пожелим да узвикнем: овај је добар, каква штета што само лежи ту напољу. Поред грања скупљали смо и зрна пшенице расута по пољу, како би мајка имала што више брашна“, каже Лили.

Отац је био столар и волео је да чита. Комшије кажу да је све људе који су желели подучавао свом занату. Израђивао је ормане, столове и столице. Уз нередовне приходе од очеве столарије, мала породица издржавала се од продаје воћа и поврћа.
Своје скромне производе превозили су на дрвеном трагачу до града удаљеног четрдесетак минута хода. Касније су то чинили бициклом са приколицом.

Родитељи Чена Сју Шенга ангажовали су надничаре да им обрађују земљу. Током Културне револуције Лилин деда, отац Чена Сју Шенга, лажно је од љубоморних људи био оптужен да се није добро опходио према радницима. Ухапшен је и умро у затвору. Његова жена, Лилина бака, имала је лотосова стопала која описује и Мо Јен у роману „Велика недра, широка бедра“.

„Када би се отац вратио са пијаце, донео би нам по поморанџу. Зими смо ложили дрва у бронзаном суду и седели око њега како бисмо се огрејали. Касније смо стекли мали шпорет на коме се у чајнику грејала вода. На купање смо ишли једном месечно. Јавно купалиште, огроман базен у просторији испуњеној паром, било је испуњено обнаженим људима.

Лети смо се купали у кориту или на језеру. Људи из села често су ми се ругали, добацујући ми да нисам њихова“, додаје Лили. „Обућу и одећу правила нам је мајка. Ципеле су имале дрвени ђон, а горњи део био је начињен од исплетене траве. Касније смо користили дебеле пластичне кесе или рекламну пластику, лепљиву са једне стране. Унутра смо стављали памук који смо узгајали и чували за зиму. Мајка је сама кројила и шила зимске јакне и панталоне, такође пуњене памуком“.



Дечје успомене

„Иако је у породици владала топлина срдачних односа, моје прве успомене нису веселе. Сећам се деце умотане у ћебад, остављене поред сеоског пута. Имала су крај себе цедуљу са именом, датумом рођења и молбом родитеља да се онај ко их пронађе о њима добро стара. Испоставило се да сам имала среће“, каже Лили.

У средњој школи истицала се бистрином, знањем и успехом, па је њена биолошка породица пожелела да је врати у свој дом.

„Сматрали су да ће им моје добре оцене и марљивост донети углед у селу. Када бих отишла да их посетим, износили су најбољу храну. Млађе сестре играле би се са мном, а старије су исказивале завист и нетрпељивост. Једина сам од биолошких сестара која је завршила средњу школу и факултет. По професији сам наставник енглеског и кинеског језика. Остале сестре раде у фабрикама и штеде за удају. Не допада ми се што чланови моје биолошке породице често упућују ружне речи једни другима. Након свега што сам видела, немам високо мишљење о биолошким родитељима. Често започињу свађе са комшијама и другим мештанима, по сваку цену желе да су што ближе функционерима, а ја сам од малена учила да се опходим другачије, по другачијим вредностима. Срећна сам што сам имала прилику да не одрастем у тој породици“, каже Лили. „Биолошке родитеље виђала сам као девојчица, у пољу када бих радила или се играла. Живели смо у суседним селима. Када бих их видела, осећала сам се чудно, мрзела сам их и бежала. Увек су плакали када ме виде“.

„Ер Канада“

Иако је успешно била започела студије у Пекингу, до крајњих граница финансијски исцрпљени Лилини родитељи више нису могли да јој помажу. Због беспарице донела је била одлуку да се врати у село.

Увиђајући њене способности, једна од професорки са универзитета испричала је својим старим пријатељима запосленим у „Ер Канади“ њену животну судбину. Спонтано окупљена група стјуардеса и стјуарда „Ер Канаде“, Кинеза који су запослени у овој компанији и њихових пријатеља Канађана, прикупила је новац и платила преостале трошкове Лилиних студија.

Када лете за Пекинг ови добри људи не пропуштају прилику да се виде са Лили. Постали су њени осведочени, дакле најискренији пријатељи.



Епилог

Девојчица са села коју су биолошки родитељи одбацили данас је насмејана Пекинжанка, образована жена, мајка и помало светски путник. До сада је путовала у Француску, Канаду и Јапан и на острво Тајван.

Лилин отац, Чен Сју Шенг, умро је 2009. године. Мајка живи на селу и чува унуке, децу Лилиног брата који је отворио властити ресторан и понекад долази у Пекинг да посети ћерку. Никада није научила да чита и пише.

Лилини биолошки родитељи добили су укупно шест ћерки. Седми је стигао дуго жељени син који је преминуо као беба након краће болести.

Свет Лили Чен и њеног супруга Вила ове године испунио је син по имену Монк.

Лили никада није сазнала зашто су једино њу родитељи напустили.