Između golišavih duplerica

Foto Oliver Bunić

Sedamdesete godine prošloga veka u našoj kulturi bile su godine neobičnog previranja. Već su se desili mnogi lomovi, presude, zabrane, ali i godine upornog, više ili manje uspešnog rušenja mnogih granica i zabrana neljudskog, jednopartijskog sistema. Za nekoliko žestokih aforizama još se moglo dopasti zatvora, naravno, da se zbog neke jeretičke knjige ostajalo bez posla, da film bude preko noći bunkerisan. Osvajajući nasušnu slobodu, ljudi su se dovijali na razne načine.

Po svojoj satiričnoj prirodi Jež koji je imao i svoju izdavačku delatnost, vešto se provlačio od žestokih brojeva do zamagljenih humorističkih nastupa i tekstova, između večite državne kontrole i pretećeg škrgutanja zubima vlastodržaca. Jež pokreće časopise Reporter i Zum reporter koji su bili čudna mešavina zabave, ozbiljnih tekstova i golicavih erotskih sadržaja. Sličan časopis, Start, već je uveliko izlazio sa uspehom u Zagrebu. Start niko nije dirao, pa su beogradski igrači mislili da bi mogli da se i oni nekako provuku, jer je tiraž ovih listova bio zavidan. Sarađivali su mnogi poznati ljudi iz sveta kulture, a posebno oni sa prećutnih crnih lista, kojima je to bila često i jedina prilika za kakav-takav honorar, jer su im vrata na drugim mestima bila zatvorena.

Nesmireni i violentni LJubiša Kozomora iz grupe izuzetno darovitih ljudi pobunjene generacije, poput Kokana Rakonjca, jednog od kolovođa tih neposlušnih dečaka, bio je glavni i odgovorni urednik časopisa Zum reporter. Pod večitom sumnjom zbog neobičnog galimatijasa svojih tekstova (serija prikaza života Gogolja, Dostojevskog, Balzaka,... ljudi iz sveta nauke, ali uz lascivne tekstove erotskog sadržaja), bio je pred definitivnom zabranom i ukidanjem. Budući da smo bili prijatelji, Kozomora me je pozvao na razgovor, govoreći da je čuo da sam ja tog časa jedan od retkih koji bi mogao da dobije opsežan intervju sa Mešom Selimovićem, koji je tada već nerado i oprezno govorio za javnost. Ako bismo imali taj intervju sa Mešom, tvrdio je Kozomora, ne bi mogli da nas ukinu i zabrane! Koliko su to bila još opaka i rovita vremena govori i primer koji liči na skoro komičnu anegdotu, da je redakcija, plašeći se potpune zabrane, ne pitajući me, u jedno moje pitanje ubacila nešto što ne bih nikada napisao da pisci imaju humano samoupravno društvo i potpunu slobodu. Tužno, ali za ta vremena svakojakih dovijanja i shvatljivo.

Meša i ja smo se znali još iz Sarajeva. On i poznati sarajevski pesnik Mak Dizdar, objavili su u uglednom časopisu Život moje stihove još kao gimnazijalcu. Kada su se, kao veoma bliski prijatelji, Mak i Meša razišli (Meša je došao u Beograd), ja sam bio neka tiha spona, gde su se i jedan i drugi, a da onaj drugi to ne zna, raspitivali jedan o drugom. Za Mešu je, verovatno, Zum reporter bio neka škakljiva, možda ne dovoljno reprezentativna priča, ponuda koju nije očekivao. Na sreću, tih dana je Start, uz sve svoje golišave duplerice, objavio intervju sa papom. Poneo sam Meši i Star, i uspeo da ga ubedim da d intervju stariji pisac, mlađem piscu. Konačno, Meša je znao i za Kozomoru i ljude oko njega. Takođe, znajući za moju potpunu posvećenost literaturi još iz gimnazijskih dana, Meša je pristao na razgovor. Uspeo sam da ga opustim i otvorim, da razgovaramo o mnogim temama, pa je tada rekao neke stvari, mišljenja i stavove, koje kasnije nije ponavljao. A opet, na neka moja pitanja znao je da ćuti po deset, petnaest minuta. Očito da je bio spreman da ne govori tek reda radi. Na kraju je, potpuno me iznenadivši, uzeo porodični album i dao mi, uz ogromno poverenje, da u redakciji presnime slike koje žele.

Razgovori su trajali satima, a jedini problem je bio kako onu divnu i neponovljivu Mešinu ženu Darku, koja je sav život posvetila njegovom radu i njihovoj deci verujući u njega bez ostatka, nekako umoliti da nas ostavi same, dok razgovaramo. Čak smo i to uspeli.

Evo, posle četrdeset godina, ne želeći da promenim nijedno slovo, objavljujemo ovaj razgovor. Kada sam pristao na razgovor za Zum reporter zamolili su me da to ipak ne bude isključivo književni razgovor, da ga nekako prilagodim i široj publici, jer je list bio vrtoglavo čitan i prodavan. Ne želeći da ostane negde zapretan i nedostupan, drago mi je što je NIN našao sluha da ovaj razgovor vođen pre 40 godina, sada na 40. godišnjicu od Mešinog dobijanja NIN-ove nagrade za Derviš i smrt, ponovi, ništa ne menjajući.