Cena minimalca

S obzirom na to da je i premijer Aleksandar Vučić u ekspozeu najavio spremnost Vlade da podrži povećanje minimalca, bez izjašnjavanja o mogućim procentima, pretpostavlja se da bi nova najniža cena za radni sat mogla da bude oko 130 dinara. U tom slučaju bi se maksimalna primanja oko 250.000 zaposlenih povećala za 1.656 dinara, na 23.920 dinara i to u mesecu sa 23 radna dana. Rovovska bitka se, dakle, vodi za povišicu manju od pola evra dnevno. Ni neki poslodavci nemaju ništa protiv da povećaju zarade zaposlenima sa najnižim primanjima, ali je problem što bi najveću korist od toga imali oni sa najvećim platama. U nekim firmama se najniža cena rada koristi kao osnovica za obračun zarada, pa kada se novi minimalac pomnoži sa koeficijentom 8 pojedincima će primanja automatski porasti za 13.248 dinara. Tako bi se na mala vrata, dok traju mere štednje, mogle povećati i plate u javnom sektoru, iako su ionako veće nego kod privatnika. Uz napomenu da ga rasprava podseća na „cenkanje na pijaci“, LJubisav Orbović kaže da je Zakonom o radu regulisano koliko bi trebalo da bude cena rada. Problem je što se za to koriste statistički podaci. Pa bi, po jednima, minimalac trebalo da poraste za 5,3 a po drugima 18,2 odsto. Čudna neka statistika. A NIN-ova pokazuje da je od 2012. minimalna cena rada povećana za 5,2 a potrošačke cene za više od 20 procenata. Dodatni problem je što niko ne vodi računa o skoro 70.000 radnika, koji svaki dan idu na posao, a ne primaju plate. NJima ništa ne bi vredelo ni da se minimalac poveća na 100.000 dinara. Teško da bi se bolje osećali da im poslodavci za 12 neisplaćenih zarada duguju 1,25 miliona umesto 250.000 dinara.