Biće bolje, valjda

Foto AP

Tako su zapadni mediji okarakterisali sastanak vodeće evropske trojke - nemačke kancelarke Angele Merkel, francuskog predsednika Fransoa Olanda i italijanskog premijera Matea Rencija - posvećen usaglašavanju stavova o nizu pitanja koja opterećuju Evropsku uniju: od predstojećih pregovora s Velikom Britanijom o njenom istupanju iz članstva, preko borbe protiv terorizma, do podsticanja ekonomskog rasta i rasta zaposlenosti.

I zaista, simbolika je bila naglašena: razgovori su vođeni na italijanskom nosaču aviona Đuzepe Garibaldi, koji ima važnu ulogu u EU misiji spasavanja migranata i sprečavanja trgovine ljudima na Mediteranu; a prethodila im je poseta ostrvcetu Ventotene, naspram Napulja, na kome je jedan od duhovnih očeva evropskog projekta, Altijero Spineli, 1941. pisao svoj manifest o federalnoj Evropi.

Ali - da parafraziramo poznatog srpskog savremenog filozofa - simbolika se ne sipa u traktor. Ako je cilj sastanka bilo zauzimanje zajedničke pozicije pred neformalni samit EU u Bratislavi (a Uniji je nasušno potrebno da, posle šoka izazvanog izglasavanjem bregzita, demonstrira da to nije uvod u njen raspad, te da i dalje ima svetlu perspektivu), onda se u tome s makar jednog ključnog stanovišta nije uspelo. Berlin se, naime - i reklo bi se da je apsolutno u pravu - u (post)bregzitovskom okruženju zalaže za koncept bolje Evrope, dok su Pariz i Rim i dalje za više Evrope, uprkos jasnim naznakama širom Unije da je to poslednja stvar koju njeni građani žele. A to strateško razmimoilaženje onda pod sumnju stavlja i sposobnost evropskih lidera da trajno reše bilo koji od akutnih problema, bez čega pak ništa neće biti ni od obećane bolje budućnosti.