Ko ima pravo da zna

Foto Promo RTS

Premijer Aleksandar Vučić neočekivano grubo je kritikovao rad javnog servisa - i to bez dokaza. Gledaoci žustre konferencije za novinare u ponedeljak nisu saznali šta tačno rukovodstvo, uredništvo i novinari RTS rade kako ne valja i mimo zakona. Jer sasvim sporedna stvar, ispada iz Vučićeve kritike, bila je polemika o državnom ulaganju u sport koja je Srbiju zatalasala iz Rija. Predsednik Vlade se hvali da na javni servis ne ide već četiri meseca. Nezadovoljstvo, dakle, ima dublje korene.

Govoreći o javnim delatnicima koje motiviše patološka ostrašćenost i lična mržnja, poručio je: A o nekima sa javnog servisa sramota me je i da govorim. A mi ih plaćamo. Svi mi građani ih plaćamo da bi širili mržnju prema pojedinim osobama. Ili prema Vladi Srbije, državi. Zašto? Samo zato što ne mislimo kao oni. Treba da se stide (...) Ničim vas ne ugrožavamo. Osim što nam uzimate stalno sve više i više para (...) A što se ti nisi odrekao svoje dnevnice, pa za te bazene dao? Ti koji soliš pamet sa javnog servisa. Nego si uzeo od države skupe dnevnice, potrpao u svoje džepove, a znaš nama da soliš pamet koji nikakvu dnevnicu nismo uzeli, a koji radimo deset puta napornije nego što ti radiš.

Odgovarajući na kasnija pitanja novinara, Vučić je obećao da će da traži da vidi koliko su (pojedinci sa RTS) para dobili i zašto su toliko ljudi morali da imaju u Brazilu. Ili, valjda, mislite da to nemam pravo da tražim?, upitao je premijer novinare i javnost.

Pa, iako je pitanje bilo retoričko, odgovor je veoma precizan. Da, premijer nema pravo to da traži. Zakon o javnim servisima precizira da u poslovanje i finansijski izveštaj imaju uvid Narodna skupština, Savet regulatornog tela i javnost. Kad se ispostavi da RTS posluje suprotno zakonu, odgovoran je i zbog toga treba biti smenjen direktor, koji utvrđuje poslovanje, pa Upravni odbor koji ga kontroliše i ima obavezu da finansijski i izveštaj o poslovanju (sa izveštajem nezavisnog revizora) jednom godišnje dostavlja Narodnoj skupštini i Savetu regulatornog tela. Upravni odbor je obavezan da izveštaj dostavi i javnosti, pa bi i premijer, kao građanin, trebalo da sazna kako posluje javni servis. Pošto premijer nije samo građanin, druga vrsta zahteva bi logično vodila u voluntarizam i ka zaključku da on ne veruje institucijama države na čijem je čelu.

To što Vlada nije kontrolor javnog servisa (iako utvrđuje finansiranje iz budžeta) ujedno je i odgovor na pitanje zašto premijer, ni kao građanin, a svakako ne s konferencije za novinare u sedištu Vlade, ne bi trebalo da preti uvidom u poslovanje RTS. Dočim bi ostali građani - za čiju je zaštitu prava, informisanost, obrazovanje i pismenost javni servis zadužen - trebalo da počnu.

Redakcija i novinar pojedinac su laka meta za napad. Neimenovanim mrziteljima o kojima je premijer govorio i njemu lično zajednička je baš kritika javnog servisa, koji je građanima potreban kao profesionalan, autonoman i nezavisan, između ostalog i zato da bi se oslobodili talačke krize u kojoj su sve dublje, a da zapravo i ne znaju ko su tviteraši sa kojima Vučić polemiše. Svaka vlada, ne samo srpska, pronađe način da utiče na javni servis, ma kako se finansirao. Nezavisnost i autonomija zavise od spremnosti zaposlenih da konzumiraju slobodu koja im je data, kao i od pritiska javnosti. Građani bi RTS-u imali puno toga da zamere. Kvalitetom i objektivnošću daleko je od najgorih vremena, ali ne dovoljno daleko da bi novinarka RTS koja je prisustvovala konferenciji branila sopstvenu slobodu. Do zaključenja ovog broja NIN-a, nije se branilo ni rukovodstvo.

Ocena da određeni broj Vučićevih kritičara motiviše patološka ostrašćenost i lična mržnja nije daleko od istine. Ali, valjda je takvih uvek bilo. Prema tome, zašto bi se ostrašćena i neutemeljena kritika ticala ostatka Srbije, ako ne i samog premijera? U društvu profesionalnih i nezavisnih medija - u kome bi javni servis bio prvi među sličnima - ona bi ostala u krugu prijatelja. Kao i premijerova potreba da na nju odgovori.