Tako dobra i tako sama

Sve što je htela da kaže o sebi stalo je u knjigu koja predstavlja ispovest žene zahvalne Bogu što joj je dao snagu da svoj život podnese onako kako se mora, zahvalne majci za onu šaku soli u glavi pomoću koje je neke stvari razumela dublje od svoje pameti.

Mira Stupica je naslovila svoju knjigu Šaka soli, a ispod te dve reči je smestila: svoje roditelje, detinjstvo i mladost, svog prvog muža i oca svoje ćerke, glumca Mavida Popovića, svog trećeg muža političara Cvijetina Mijatovića, svoje prijatelje, velikane svetske politike poput Josipa Broza, Indire Gandi ili Moamara el Gadafija, velikane uma poput Žan Pol Sartra, Ive Andrića i Miroslava Krleže. Pisala je i o svojoj ćerki Mini i unuci, o svom mlađem bratu, glumcu Bori Todoroviću, svojim prijateljima i kolegama, o svojih stotinu uloga... Ali, najljubavnije i najnežnije je pisala o svom drugom mužu, arhitekti i reditelju Bojanu Stupici. O čoveku koji je obeležio njen život. Miri je bilo važno i da u toj knjizi odbrani Bojana Stupicu od svih nepravednih optužbi koje su ga sustizale. Ona kaže da mu udarce nije nanosio režim, ali jesu ljudi, moćnici tog režima. Sebe, međutim, nije branila: Mi Todorovići imamo porodično jednu dobru ironiju prema nama samima. To je ironija koja nas brani od patetike. Od patetike ljubavi, patetike patnje i bola. Tako ja u knjizi nikoga ne prozivam, ne optužujem, niti ikome išta zameram kad je u pitanju moja karijera, jer me je od svega lošeg čuvala moja samoironija. Bojan je, pak, prerano umro i zatrpali su ga preveliki događaji posle njegove smrti: izgubili smo onu državu, došli su ratovi, tako da on nije produžio ni eho svoje ličnosti. S druge strane, za života je protiv njega vođena hajka, odij koji je bilo teško izdržati. Nisu bili u pitanju estetski principi, radilo se o sujetama ljudskim, o tome ko je iznad koga na vlasti... I zbog toga sam Bojanu ostala dužna. U stvari, dužna mu je naša kultura, jer je Bojan bio njen čudesan velikan, reformator u jugoslovenskom pozorištu. Ja njega vidim u predstavama koje se danas igraju. On je aktuelan i živ i danas, jer je išao ispred svoga vremena.



Do poslednjeg svesnog trenutka, ova glumica je htela da učini još nešto za svog Pigmaliona. Mislila je, da posle izgradnje nove zgrade, Jugoslovensko dramsko pozorište treba da ponese ime Bojana Stupice, jer ona nije volela scenu koja se tako zove zbog kafane koja se tu nalazila. Naravno, promena imena ovog pozorišta je bila van svake relevantne priče, i Mira je shvatila da tim povodom više ni na koji način ne treba da se angažuje. Ni javno, ni uz bilo kakvu pomoć prijatelja.

A i život se posle toga surovo poigrao sa njom, tako da je poslednjih godina postavljala sebi druga pitanja. Umrli su joj jedno za drugim zet i kćer jedinica, a potom i brat Bora Todorović. Kada više nije mogla da živi sama, otišla je u dom za stare i tu je okončala život okružena nekim ličnim stvarima i fotografijama dragih ljudi.

Kada sam je poslednji put videla bila je tužna i pitala se da li je zaista toliko zgrešila da je Bog tako kazni i ostavi tako samu. Iščekivala je da joj iz Pariza dođe unuka Mia sa praunukom Maksimom, radovala se posetama Karoline, udovice svog mlađeg brata.



Bila je brižna starija sestra Borivoja Bore Todorovića kome je zdušno pomagala na početku njegove karijere. Kasnije je on krenuo sam svojim putem, a nju su često pitali kakvo osećanje ima kada je sa Borom zajedno na sceni. A ona je ilustrovala to jednom situacijom: Samo jedanput sam se, baš zbog toga zajedničkog prisustva na sceni, za sekundu-dve zbunila. Gostovali smo sa Ateljeom 212 u Parizu sa Pirandelovim Divovima sa planine. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom novom pozorišnom prostoru Espas Karden odigramo tu lepu predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu, blesnula mi je misao: Otkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza, na pozorišnoj sceni, slušamo aplauze?! Slika te dve tako različite životne situacije me je za trenutak izbacila iz scenske ravnoteže. Ali, samo za tren, i neprimetno za ostale...

Mira Stupica je bila čudo od žene i glumice, bila je ličnost ogromne snage i sposobnosti da preživi svaki životni udar i svaku elementarnu nepogodu. Bilo je mnogo lepših glumica od nje, možda i većih, ali ona je imala ono nešto sa čime se rađaš i život je iz nje izbijao, iz očiju i iz svakog damara njenog tela. Jednom sam bila na probi kada je reditelj LJubomir Muci Draškić na scenu Ateljea postavljao predstavu Marija se bori s anđelima, Pavela Kohouta. Bila je to njena poslednja, velika pozorišna uloga, a sama je napisala da je to jedno od pet-šest najvećih ostvarenja u njenoj karijeri dugoj 60 godina. I u trenutku kada je izašla na scenu, imala je Mira tada 60 godina, Muci mi je šapnuo: Pogledaj je, više ima života i seksa u njoj kad stane na scenu sa ove dve stupaste leve noge, nego da izvedeš bilo koju najlepšu mladu glumicu!

Bila je to istina o devojci koja je kao đak trgovačke škole znala da to nije njena budućnost i da će biti glumica po svaku cenu.
Rat je uveliko počeo, a Mira je tog 15. avgusta 1941. potpisala ugovor sa Narodnim pozorištem i igrala sve do 30. septembra 1943. Kada je ostala u drugom stanju otišla je sa suprugom, glumcem Mavidom Popovićem kod njegove familije u Šabac, a 1944. je rodila kćer Jasminu-Minu.

Taj ratni angažman i igranje tokom nemačke okupacije koštaće Miru i njenog supruga da posle završetka rata nisu mogli da se vrate u Narodno pozorište. Bilo je to vreme tvrdih poratnih presuditelja koji su tražili za Miru veću kaznu, uvereni da je još dobro prošla sa glavom na ramenu, ako se zna kakve su tragične sudbine zadesile neke njene kolege. Dovoljno je samo pomenuti užas političke kazne u kojem je umrla Žanka Stokić. Bila je lišena srpske nacionalne časti, bilo joj je zabranjeno da igra.

Mira je toga bila svesna celog života i kada je 2001. u anketi Novosti izabrana za Glumicu 20. veka s razlogom je kazala da ta titula pripada nepravedno zaboravljenoj Žanki Stokić. I posle toga je 2003. godine ustanovljena nagrada sa njenim imenom, a tek 2009. je zvanično rehabilitovana.

Kada je posle rata bila odbijena u Narodnom pozorištu, imala je sreće da je Bojan Stupica 1947. osnovao Jugoslovensko dramsko pozorište i ona će ući u taj novi ansambl. Dogodila joj se ljubav, a potom i brak sa slovenačkim rediteljem koji će ostati u Beogradu i tu i umreti 1970. godine. NJegova ogromna podrška joj je bila dostupna u svakom trenutku. U JDP-u je ostvarila 16 uloga, od toga 12 u predstavama koje je režirao Bojan Stupica. Bila je nezaboravna Petrunjela u Dundu Maroju Marina Držića, Živka u Gospođi ministarki, Mirandolina, Glorija u istoimenoj drami Ranka Marinkovića, Grušenjka u Braći Karamazovima Odigrala je još stotinu uloga u pozorištima, kao i dvadesetak filmskih i isto toliko televizijskih ostvarenja. I dobila 35 najznačajnijih nagrada i priznanja u ondašnjoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji.

U retkim razgovorima o politici, što se nije moglo izbeći tokom decenija našeg poznanstva, petnaestak godina pre ovog 19. avgusta, na zanimljiv način je formulisala svoj politički kredo: Rekli smo NE Austriji pa je ceo narod morao da izađe iz države, rekli smo NE Hitleru, NE Staljinu, pa smo NATO-u rekli NE... Posle toliko NE, nas danas NEEEMA. Hajde da probamo jednom da kažemo DA. Šta fali Česima, Mađarima, Bugarima. Poljacima... koji su uvek govorili DA? Mi im sada zavidimo jer su sačuvali glave, ekonomiju, gradove, kulturu, sačuvali su zemlju, evo ih žive mnogo bolje od nas, a mi sanjamo da kroz izvesno vreme dođemo na njihov nivo.

Ostala je udovica iz braka sa Bojanom Stupicom, a dokona ili zainteresovana čaršija je nagađala da će se udati za udovca, nobelovca Ivu Andrića. Ona se, međutim, udala za tadašnjeg političara Cvijetina Mijatovića. On je takođe bio udovac, a njegova supruga je bila glumica Sabina Mijatović. Majo i Sabina bili su bliski prijatelji sa Mirom i Bojanom. Svoj novi život sa Cvijetinom posle života sa Bojanom, Mira je opisala u svojoj knjizi Šaka soli:

Iz bojanovske džungle, pune mirisa, zvukova, boja, topline, sunca, vlage i ritma, ušla sam u Cvijetinovu pustinju. Bez zvuka i mirisa, bez boje i pokreta. Suša, samo suša. Tek dugo vremena posle toga videla sam da i u pustinji postoji uzbudljiv život i da i ona ima svoje lepote, ali trebalo je dotle dogurati. Tih prvih godina provela sam u gluvoj sobi, bez odjeka. Gušila sam se i mrzla, i shvatila da, i pored otpora prema ekscesima, moram da odem. Udala sam se za krutog Karenjina, a Vronskog nisam imala. Uzela sam nešto stvari i izašla da se nikada više ne vratim. Stigao me je, kao bez duše, samo u čarapama. Seli smo na klupu dedinjskog parka i, posle dugog muka među nama progovorili. Tako različiti i tako neprilagođeni.
`Šta da radim da te ne izgubim? Pomozi mi!` Kako da pomognem čoveku od šezdeset godina? Znam da je u njegovom kraju sramota pokazati ljubav....

Naravno, bilo je to samo kratko emotivno pražnjenje i trenutno olakšanje. Motivi mog nezadovoljstva nisu mogli tek tako da nestanu. Ja, razmažena raskošnim načinom i količinom Bojanove ljubavi, a on i dalje stisnut u škrtost emocija, reči i gesta. On - jarac, ja - lav. Tek kada su se kasnije stidljivo pojavili baštenski cvetići, znala sam da sam osvojila tvrđavu i da ću polako uspeti da se i u njoj ugodno smestim. I bilo bi tako, ali...



Ali, njihov život su potresale tragedije. Cvijetinove ćerke Maja i Mirjana Mijatović su bile narkomanke u ozbiljnim problemima i umrle su 1991. godine, u razmaku od nekoliko meseci. Jedna je imala 25, druga 30 godina. Cvijetin će poživeti još dve godine.

Mira će posle toga odigrati još poneku ulogu, ali će se najviše posvetiti pisanju svoje autobiografije. Trpeće životne udarce, ostaće bez prijateljica Divne Đoković i Marije Crnobori, retko će se oglašavati, a još ređe pojavljivati u javnosti, da bi se smirila 19. avgusta, dva dana pošto je napunila 93. godinu.