Bal pod vodom

Kada je mladi novinar Radio-televizije Srbije Goran Stepić išao da intervjuiše srpske vaterpoliste neposredno nakon što su na Olimpijskim igrama osvojili zlatnu medalju, mislio je da je pred njim najlepši, a vrlo moguće i najlakši posao u životu. Celog života sam o ovome maštao, Ovo je pobeda celog tima, Veliki pozdrav za sve navijače u Srbiji koji su verovali u nas, bili su neki od očekivanih odgovora vaterpolista. Koliko uopšte postoji varijacija za kratak komentar posle utakmice, pitao se novinar RTS-a.

Ne bi li malo razbio monotoniju, Andriju Plainovića je pitao za budućnost vaterpola i stanje u sprskim klubovima. Dok je očekivao da će popularni vaterpolista krenuti da priča kako je Srbija nepresušan izvor talenata i kako očekuje da će klinci koji dolaze biti još bolji od njih, Prlainović se namrštio i krenuo da govori o teškoj situaciji, klubovima koji se gase, što je novinara javnog servisa dovelo u stanje panike, u narodu popularno zvano strajnizam.

E moj Gorane, šta si putovao - putovao si, najdalje putovanje na koje će te ubuduće slati biće do Niša kada budeš prenosio utakmicu Nais - Radnički Kragujevac, pomislio je voditelj i odlučio da spase što se spasti može. RTS je uvek pratio pripreme reprezentacije, rekao je Prlainoviću, prekinuvši ga u nečemu što je delovalo kao tek početak dugog govora. Novinar se po završetku razgovora ponadao da su ljudi posle utakmice već izašli na ulice da slave pobedu i da je moguće da ovo niko nije video.

Na drugom kraju sveta, u svom domu, u Nemanjinoj 11, jedan čovek je gledao televiziju i samo kratko prozborio kroz zube: Ološ.
Ko, Hrvati? Jesu, oduvek su bili! Da oni napadaju našu nejač sa igračem više, stvarno nemam reči. Slobodno mi recite ako želite da ih sutra izvređam, nije mi nikakav problem. Već imam tridesetk govora u fioci, samo da vidim koji bi najviše odgovarao ovoj situaciji, umešao se Vulin.

Vučić je samo odmahnuo glavom, nije imao snage da Vulinu objašnjava da je Hrvate trebalo da izvređa samo u slučaju poraza košarkaša ili vaterpolista. Pozvao je Vanju Udovičića.
Vanja, što se tiče ovog Prlainovića...

Ne znam ja nikakvog Prlainovića, prekinuo ga je ministar.
Dobro Vanja. Kad si već u Brazilu, hajde se raspitaj malo koliki su deo dnevnica ovi novinari RTS uložili u razvoj sporta u Srbiji. Dokle više samo da komentarišu sport, a nikako da pomognu. Lako je iz toplog studija govoriti kako nešto ne valja, da ih vidim samo koliki su junaci kad treba da se nešto uradi, rekao je Vučić.

Tek što je prekinuo vezu, stigao mu je SMS od urednika Informera Dragana J. Vučićevića, koji ga uverava da tim novinara već istražuje da li je Prlainović nekada letovao na Brionima, a da ekipa kopirajtera, ista ona koja je smislila Sale Prangija, uveliko smišlja adekvatan nadimak za ovog vaterpolistu.

Premijer je samo duboko udahnuo. Bilo mu je jasno da se Olimpijske igre završavaju sutradan i da nakon toliko sportskih uspeha i neuspeha, život u Srbiji treba da se vrati u normalu. Zbog toga je odlučio da ljudima pruži nešto na šta su navikli, što je već postao sinonim života u Srbiji. Uzeo je telefon i zakazao vanrednu konferenciju za medije.