A ko je kriv što beže odlikaši

Principijelno, nemam ništa protiv da roditelji plaćaju kaznu ako im deca beže sa školskih časova. Ali, pod jednim uslovom: da i svi iz vrha vlasti, uključujući premijera i resornog ministra prosvete, pristanu na novčane kazne ako hiljade najboljih diplomiranih studenata, često sa prosečnom ocenom većom od 9, nastave da beže – iz zemlje. Ako bi roditelji za samo 20 neopravdanih časova dece morali da iskeširaju 1.500 evra, koliko bi trebao da plate oni zbog kojih najbolji od najboljih nepovratno odlaze iz Srbije? Sumnjam da iko od odgovornih ima dovoljno para da plati adekvatnu kaznu za taj zločin. Ne bi imali ni kada bi 1.000 puta povećali svoje plate. Ako još iko uopšte ima iluziju da ovde političari žive od plata. I pride još izdržavaju porodicu. Pita li se iko od onih koji nas uveravaju da ćemo već sledeće godine biti evropski prvaci u privrednom rastu, da li ćemo ikada, po standardu, stopi razvoja i drugim parametrima, stići druge zemlje, ako im svake godine „pro bono“ izvozimo najbolje što imamo. I da li je iko od njih čuo upozorenje predsednika SANU Vladimira Kostića da smo već prvaci sveta po „odlivu mozgova“ i da bi za 10-15 godina mogli da se suočimo sa ozbiljnim „deficitom“ visoko obrazovanih stručnjaka. Bar deo i razloga i uzroka za to jeste što se na ključna mesta u državi postavljaju oni koji su pragmatično shvatili da su im partijske knjižice važnije od đačkih. Mada u poslednje vreme ni diplome nisu neki problem, jer je ponuda sve veća, pa im, shodno tržišnim principima, i cene padaju. Kako stvari stoje, uskoro možemo očekivati i sezonska sniženja cena diploma i doktorata. No, kao što uglavnom ništa nije samo crno, ili samo belo, priča o kažnjavanju roditelja loših đaka, koji beže sa časova, ima i drugu, pozitivnu stranu. Uh, šta bih dao da sam mogao da vidim lica premijera Aleksandra Vučića i ministra finansija Dušana Vujovića kada je njihov kolega, novi ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladen Šarčević lansirao u javnost genijalnu ideju za ozdravljenje srpskih javnih finansija. I ne sumnjam da im se jako svideo predlog da roditelji čija deca beže sa časova plaćaju novčane kazne. Uostalom, takva praksa već postoji u nekim zemljama Evropske unije, pa zašto ne bi i u Srbiji, koja želi da postane njen punopravni član? Resorni ministar je naveo i konkretan podatak da se u Poljskoj za bežanje sa više od 20 školskih časova plaća 1.500 evra. Taman četiri prosečne neto plate u Srbiji, isplaćene u julu. I sve to puta 600.000, koliko otprilike ima učenika u Srbiji, a svaki od njih u proseku godišnje pobegne ne sa 20, već sa 81 školskog časa. Neko je u Ministarstvu finansija već morao da izračuna da bi na taj način u državnu kasu, u za njih najboljem slučaju, moglo da se slije čak 900 miliona evra! Eto idealnog rešenja da već 2017. Srbija reši sve probleme u svojim javnim finansijama. Bože, pa ni MMF se toga nije setio. Ih, da je Šarčević ranije postavljen za ministra, aranžman sa MMF-om nam nije ni bio potreban. Pa bi Vlada mogla da radi šta joj je volja, a ne da sprovodi i ono što joj se baš i ne sviđa, kao da može jednostavno da pobegne sa časa kada komisija MMF-a iz Vašingtona dođe da ispita vlast u Beogradu da li je uradila domaći zadatak. Bez sumnje, Šarčevića bi podržali i bankari u Srbiji. Preko noći dobili bi masu novih klijenata, jer većina građana morala bi da uzima kredite za plaćanje kazni, s obzirom na to da toliko novca na gomili nisu odavno, ili uopšte, videli. Ako Šarčević ne odustane od ideje, smem da se kladim da bi ga javno, na sednici Vlade, podržali i Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin. Ma, teško da bi iko od ministara smeo, bar javno, da bude protiv, jer svi znaju ko ne propušta priliku da se pohvali suficitom u budžetu, makar i na vanrednoj konferenciji za novinare. Novčane kazne, uz efekte na budžet, mogle bi na dugi rok pozitivno uticati i na promenu mentaliteta građana, što je jedna od rak-rana suštinskih reformi. Može biti da bežanje sa časova neki tumače kao dobru vežbu za kasnije bežanje sa posla, pa i od svake odgovornosti. A zna se da sa takvim radnicima nema ni prave tržišne privrede. Pa, čim im stave pelene, počeće da kukaju, umesto da ćute i rade i tako doprinose dinamičnom rastu bruto domaćeg proizvoda.