Protesti na remontu

Foto Branko Janacković

Samo dve nedelje nakon poslednjeg masovnog protesta inicijative Ne da(vi)mo Beograd u medijima je otvoreno pitanje da li je to patkica otišla na godišnji odmor da bi mesec dana kasnije pitanje eskaliralo do da li su protesti protiv rušenja u Savamali postali prošlost. Logično ako imamo u vidu da se od tog 16. jula tek ponekad pojavljivala sporadična vest vezana za najbahatiji udar aktuelnog režima na pravni sistem zemlje, da se taj isti režim uljuljkao u lagodnost nečinjenja bilo čega po tom pitanju, a da su nadležne institucije, sve sa tužilaštvom, mogle bezbedno da odu na doživotni odmor u nedostatku pritiska javnosti. Ono što je nelogično je lakoća kojom je krivica za to svaljena na inicijativu NDMBGD koja je, kako se prigovara, građanima uskratila proteste i koja ih više ne predvodi u toj priči već se polako vraća izvornim vrednostima svog osnivanja dokazivanju štetnosti samog projekta Beograd na vodi.

Da li je baš tako?
Jasno je da razlika između protesta zbog projekta i protesta zbog rušenja u Savamali ne postoji jer se radi o uzročno-posledičnom odnosu u kom je suspenzija pravnog sistema samo dobijala na bahatosti. Grubo kršenje Ustava i suspendovanje zakonodavstva Srbije u cilju izgradnje tržnih centara i donošenje leks specijalisa po kom državni interes postaje raseljavanje građana zbog tuđih kockarnica je bio samo uvod u rušenje u Hercegovačkoj. Na to je još tada upozoravao pokojni profesor Momčilo Grubač, koji je rekao: Vlada se poslužila nekom vrstom doskočice, nije imala pravni osnov za zaključenje tog ugovora, jer je tako suspendovan zakonski poredak Srbije, suspendovane su ustavne odredbe koje govore o slobodnom tržištu, konkurenciji, raspisivanju tendera. Taj međudržavni ugovor je suspendovao mnoge važeće zakone. A samim tim je omogućio da se u celom procesu ode dalje i da se u raseljavanje u Savamali uključi sila i protivpravno lišavanje slobode običnih građana.

Drugo, inicijativa NDMBGD pokušala je samo da bahati režim vrati u pravni okvir, a za njima su sticajem okolnosti građani sami krenuli. Uostalom, nakon događaja u Hercegovačkoj imali su izbor, mogli su da pridruže mitingu koji je organizovala DS i koji su u to vreme podržavale i druge opozicione stranke, ali su se odlučili za alternativu i ostali joj verni sve do sredine jula. Tada, na poslednjem protestu su se prvi put okupili u manjem broju jer je bilo vruće a i oni su, a ne patka, otišli na godišnji odmor, što je na licu mestu otvorilo pitanje šta dalje. Na to je, obraćajući se građanima, upozorio aktivista inicijative Dobrica Veselinović rečima da će budući skupovi biti drugačije organizovani, a da će već prvi takav biti 18. jula, kada je zakazana sednica Skupštine grada. Međutim, pokazalo se kao nedovoljno izazovno za građane. Podići se rano ujutru i čučati ispred gradske skupštine pred nervoznim policajcima nije bilo isto što i šetati gradom u karnevalskoj atmosferi, pa su građani odlučili da taj deo posla prepuste aktivistima inicijative.

Što se tiče protesta, oni sami po sebi nisu cilj već sredstvo kojim smo pozvali građane da se posluže kako bismo raskrinkali bahatu vlast. Mislim da smo u tome uspeli i da je nakon svih laži, spinovanja, priznanja pa opravdavanja kršenja zakona svima jasno koliko je ova vlast ogrezla u kriminal. Ipak, ne obazirući se na proteste građana oni su uspeli da ignorišu javnost i ne samo da ne naprave nijedan korak ka razrešenju slučaja Hercegovačka, već da u kasnijem saniranju štete nastave i sa krivičnim delima i sa napadima i pritiscima na inicijativu NDMBGD. Očigledno je da će ovo biti duga borba, pa želimo da u otpor uključimo i sva druga sredstva koja su nam na raspolaganju, ali i kako bi radili na omasovljavanju i podršci našim zahtevima i fizičkoj manifestaciji protesta. Aktivnosti koje sada sprovodimo, a koje nisu javne kao masovni protesti, imaju upravo za cilj uključivanje što širih društvenih slojeva, kaže za NIN Radomir Lazović iz inicijative.

Realno gledano, protest koji se ne omasovljava, u kome se pojavljuju uglavnom isti ljudi i za koji može da se čuje samo preko društvenih mreža svakako nije nešto što bi moglo da poljulja aktuelni režim. Ali može da dovede do opasnog scenarija na koji upozorava Predrag Voštinić iz Lokalnog fronta u Kraljevu: Kad je reč o protestima u Beogradu iako ne spadamo u njihove organizatore, jasno nam je da oni nisu zamrli zbog smanjenog interesovanja javnosti, već zbog očigledne namere vlasti da stvaranjem privida o nasilnosti protesta probudi možda agresivan odgovor sopstvenih pristalica, a to nikako ne sme da se desi. Mada nije lako kanalisati ni sve veći bes ljudi koji mesecima traže odgovor države upravo na nasilje... Nažalost, jesen i kraj godišnjih odmora neće rešiti ništa, istina i pravda hoće.

Naravno, scenario o stalnom mirnom okupljanju kao konstantni pritisak zvuči dobro, ali je pod pitanjem koliko je realan u našim prilikama. Tačno je da su stanari Zvezdare na taj način uspeli da sačuvaju Peti parkić kao zelenu oazu, ali je ta borba trajala tri i po godine i u njoj su imali podršku svih odbornika sa svoje opštine. Takođe, uz sve mane tadašnje vlasti ona ipak nikada nije posezala za neidentifikovanim siledžijama koji su buldožerima išli preko svojih građana i njihove imovine.

Pritom ne smemo zaboraviti da nije isto boriti se za jedan određeni lokalni cilj i boriti se za pravnu državu i sistem, kaže Đokica Jovanović, profesor sociologije i lider Udruženja predsednika skupština stanara koje je u Nišu uspelo da dobije mnoge bitke protiv vlasti i da, recimo, obezbedi najjeftinije daljinsko grejanje u celoj Srbiji. A koji, i pored uspeha koji su postigli u takvim pojedinačnim akcijama za naš list kaže: Naša javnost je navijena tako da ako se neko deklariše da nešto radi taj neko mora i da mu reši sve probleme. Mi smo se u Nišu okupili oko određenih konkretnih ciljeva i tu su ljudi koji zbilja nešto žele da učine i ljudi koji sami finansiraju koliko mogu naš protest, ali je dovoljno sasvim malo pritisaka da ih ponovo vrati u stanje apatije. Upravo to nam se događa jer pored svega što smo postigli zasluga za to nije pripala nama. Medijima u Nišu je zabranjeno da sarađuju sa našim udruženjem, a gradska vlast je tu situaciju iskoristila da se nametne kao neko kome pripadaju zasluge za sve što je učinjeno.

Dovoljno za apatiju, nema šta. Ali to nikako nije dovoljno da zadovolji vlast, tako da je svoj osvetnički pohod prema građanima Niša nastavila idejom da se obrazuju specijalne baze podataka sa svim građanima koji su tužili grad od čega se odustalo posle reakcije Rodoljuba Šabića. Na pitanje zašto su se povukli Jovanović kaže: Mislim da je sve to bio probni balon za mnogo širu akciju. Proba se u jednoj maloj i zatvorenoj sredini, pa ako ljudi reaguju mi ćemo dići ruke, ako ne reaguju onda ćemo isti scenario primeniti i šire.

A širi scenario je itekako potreban jer dok građanska alternativa u svojim sredinama vodi rat sa lokalnim vlastima, inicijativa NDMBGD pokušava da poremeti temelje samovlašća. Sasvim dovoljno da im se obezbedi prismotra, da im se imputira nasilničko ponašanje, da neidentifikovana lica krenu u lov na njih i da se ispali kompletan arsenal zastrašivanja. I da se, naravno, iskoriste sve pukotine da bi se oslabila moć i neki jedinstveni front koji bi u budućnosti mogao da se formira. Zbog toga se i nametnulo pitanje da li je inicijativa spremna za saradnju sa ostalim pokretima ili pokušava da deluje kao posebna ćelija u društvu, a kao dokaz za to je poslužilo to što se nije podržala zajedničku tužbu javnih ličnosti koje su reagovale na pisanje Informera.



Nikako. Smatrali smo da treba ići odvojeno, sa dve strane, jer će fokus naše tužbe biti drugačiji i odnosiće se na organizovanu hajku sa ciljem izazivanja nasilja (koje smo prijavljivali i policiji a o čemu uprkos tome što je prošlo dosta vremena nema novosti) u kojoj mediji kao Informer, Pink i Studio B učestvuju. Ujedno pozivamo i sve druge na koje se ova medijska mašinerija laži obrušila da ne ćute, jer će tako najbolje pomoći i nama i generalno društvu u kome živimo. Smatramo da su nezavisna tela, i poverenik i zaštitnik građana, neke od retkih svetlih tački državnih institucija čiji doprinos demokratizaciji društva i transparentnosti rada državnih organa više nego očigledan. Oni su i u ovom slučaju Hercegovačka jedini koji nisu zakazali da reaguju. Iako nismo sarađivali direktno, razmenjivali smo informacije i koristili smo vrlo često alate koje ove institucije imaju.Takođe, za nas je bio značajan i poziv na bojkot Informera koji je NUNS uputio, a kojim smo se vodili, kao i poziv na proteste koji je ovo novinarsko udruženje uputilo i nadam se da ćemo u budućnosti više sarađivati. Što se tiče formiranja jedinstvenog fronta i ja bih voleo da se to dešava brže, ali nije istina da se ne dešava, kao ni naša saradnja sa brojnim grupama i pojedincima koji su nam ponudili pomoć ili podršku. Učestvujemo u formalnim i neformalnim razgovorima sa velikim brojem organizacija i pokreta u pokušaju da ponudimo nešto novo što nije ograničeno na krug dvojke i iste političke elite kao do sada. Pristupamo tome obazrivo jer ne želimo da napravimo iste greške kao i političke partije. Kao što smo od početka pričali, trebaju nam nova i drugačija rešenja za iste probleme koji muče naše društvo. U pitanju je proces koji će trajati, kao što će očigledno i ova naša borba protiv sistema koji je dozvolio da ovakve bahate braćale, ortaci i kumovi zasednu na mesta odlučivanja pa da nam se dešava ovo što se dešava, kaže Lazović.

Da je u toku proces udruživanja potvrđuje i Voštinić: Sasvim je prirodno da u periodu definisanja vidova saradnje među organizacijama javnost bude blago zapostavljena. Dakle, ne samo da je odgovor pozitivan već bih smeo slobodno da kažem da je u toku važniji deo procesa nego što je to bio entuzijazam inicijacije. U toku je strateško planiranje i finalizacija liste partnera koja će se usaglasiti oko minimuma među mnogobrojnim zajedničkim ciljevima. Do kraja meseca očekuje nas još najmanje tri sastanka tim povodom, a možda i dokument kojim ćemo saradnju ozvaničiti . A da li će to biti dovoljno da bahatost siđe sa javne scene i da se na nju vrati Ustav i pravna država? Teško ukoliko građani ne shvate da se to ne može rešiti čekajući da im neko osmisli koreografiju po volji u kojoj bi možda i sudelovali.