Koferče i helikopter

Priča o povratku u devedesete godine ne drži vodu. Pre četvrt veka u Srbiji su postojale dve strane: vlast i opozicija. Danas u političkom životu imamo samo jednu stranu – vlast. Na mestu onog drugog je nešto amorfno, koje nikako da se uobliči. Kao da čitava opozicija noću spava u termosu, a danju se izliva u poželjne modle ne bi li se dočepala makar natruha vlasti. Veština kojom premijer i ostatak naše neaktivne političke scene glume pred glasačkim telom podelu na vlast i opoziciju dostojna je divljenja. Tajna opsene da politički aparat normalno funkcioniše je u neprekidnom ispostavljanju novih problema, jer samo tako se mehanički zec boljeg sutra drži na idealnom odstojanju. A narod ne prestaje da dahće i juri u obećanu budućnost. Ne mari ako je to fatamorgana. Bolje išta nego ništa. I po treći put, ako zatreba, mogu se zakazati vanredni izbori. Naravno da to bolje sutra pod ovom vlašću nikada neće svanuti. To zna vlast, manjina građana, ali ne i narod. I teško da će ikada saznati dokle god kohorte plaćenih domoljuba na izmišljenim radnim mestima i sinekurama po ministarstvima i državnim institucijama danonoćno rade na održavanju hipnoze stanovništva produkujući laži i obmane. I još nešto, upravo nezamisliva količina afera i skandala, koja zapljuskuje našu svakodnevicu, bez ikakvih posledica po aktere, najbolji je način ubijanja zdravog razuma. Za najviše državne funkcije nisu preporuka ni obrazovanje, ni iskustvo, ni kompetentnost, a ponajmanje moralni kvaliteti, već isključivo lojalnost i mrlje u dosijeima. Da nije tako ne bi Koferče bilo prvi čovek diplomatije, a Helikopter kandidat za šefa BIA. Naravno, afere i skandali su ponton preko kojeg se građani prevode žedni preko vode. U idućoj godini predstoji nam usklađivanje zakonodavstva sa Evropskom unijom. Srbiju čeka promena Ustava, a osim o nezavisnom pravosuđu, građani će na referendumu najverovatnije odlučivati o brisanju preambule o Kosovu. Na tu temu premijer je za Volstrit džurnal u maju 2015. izjavio da će kosovska preambula verovatno biti izbrisana iz Ustava, ali da Srbija neće priznati nezavisnost svoje južne pokrajine. „Moraćemo o tome da razgovaramo sa srpskim narodom“, rekao je premijer. „Moraćemo da imamo veoma otvoren razgovor o budućnosti Srbije. Treba biti iskren prema narodu, a on će dati poslednju reč“. Moram priznati da ne znam kako se to razgovara sa narodom? Gde je mesto susreta vlasti i naroda? Da li na Ušću, uz besplatne sendviče i jogurt? Ili se susret obavlja posredno, preko skupštinskih poslanika, koji se kupuju za dvadeset hiljada evra? Možda uz asistenciju nezavisnog sudstva koje donatore ima u zoni kriminala? Znam samo kako mediji anesteziraju narod. Kako se manipuliše strahom. Nimalo slučajno u regionu se povremeno pomene mogućnost novog rata. Naravno, ne odlučuju bivše jugoslovenske republike o ratu, kao što nisu odlučivale ni 1991. U njima samo postoji veliki procenat neosvešćenog življa bez kojeg je nemoguće izrežirati spontanost istorijskih događaja. Oni imaju ulogu potpale. Trenutno je balkanska deponija ugašena, međutim, ukoliko geopolitičke okolnosti budu zahtevale novo žarište, lako će se vatra upaliti. To je cena koju bi sve današnje vlade u regionu platile kako bi ostale na vlasti. Eh, kada bi u školske čitanke u čitavom regionu ušao monolog starog vojaka iz romana Pjevač u noći, hrvatske spisateljice Olje Savičević Ivančević, kako bi se odjednom smanjio broj onih kojima život određuju mehanički zečevi dnevne politike. „Vama što tamo u noći zdušno pravite djecu želim, kad ih donesete na svijet, da im kažete da u ratovanju nema ništa herojsko, kažite im to usput, za svaki slučaj, pa ponovite još koji put. Jednom kada u školskim knjigama bude pisalo U ratovanju nema ništa herojsko, kad novine na naslovnicama objave U ratovanju nema ništa herojsko, kad na televiziji obznane U ratovanju nema ništa herojsko, kad generali izađu pred javnost s vojnom tajnom U ratovanju nema ništa herojsko, kad s oltara i s minareta daju uputu U ratovanju nema ništa herojsko, kad ratni veteran svojoj dragoj dok leže goli kao djeca šapne U ratovanju nema ništa herojsko, a ni romantično, kad režiseri snime holivudski film U ratovanju nema ništa herojsko (jer četa glupana u stvarnom ratu bolje prođe negoli četa mudrih), tada će to uistinu biti, nakon puno vremena, važna vijest.“