Kad rad ne čini čoveka

Foto Masanori Jošida

Početkom dvadesetog veka sociološke teorije rada predviđale su da će se, kao posledica tehnološkog razvoja i automatizacije, radno vreme neminovno svesti na četiri sata dnevno. Razvoj civilizacije tekao je u smeru takvom da je namera Švedske da oproba efekte šestočasovnog radnog vremena, tek u drugoj deceniji 21. veka, revolucionarna.

Taj istorijski zaostatak nastao je zato što predviđeni tehnološki razvoj, koji je očekivano doveo do povećanja svetskog bogatstva, nije doveo i do uravnotežene raspodele, neophodne da bi se zaradom za četvoročasovno radno vreme održavala egzistencija većine stanovništva. Zapravo, 12,5 odsto stanovnika sveta živelo je 2015. ispod granice siromaštva kada je Svetska banka odlučila da tu granicu podigne sa 1,25 na 1,9 dolara dnevno. Za razliku od SAD, gde je 15 procenata stanovništva ispod granice siromaštva, u evropskim zemljama, kao i u Srbiji, tako živi do 10 odsto populacije.

Sa velikom zaposlenošću, a inspirisana novim problemima kao što je rast nejednakosti Švedska je radno vreme skratila u nekim gradovima i kompanijama i delovima javnog sektora, kao što su domovi za stare. Eksperiment je startovao u februaru 2015. i očekuje se da će do kraja 2016. dovesti do konkretnih zaključaka, ali je gradsko veće Geteborga odlučilo da se pohvali nalazima.

Svega 1,1 odsto zaposlenih Šveđana je, prema podacima OEBS-a za prošlu godinu, radilo 50 ili više sati nedeljno. Prekovremeni sati, dakle, nisu ni bili deo tamošnje radne atmosfere kada je zaključeno da kraće radno vreme daje: bolje motivisane i srećnije radnike, radne grupe bez stresa i konflikta, manje bolovanja i otkaza, a time i veću produktivnost i profit.

Vodeći ljudi Filimundusa, kompanije iz oblasti informacionih tehnologija, tehnološke kompanije Brata i proizvođača automobila Tojota (u kojoj se šestočasovno radno vreme primenjuje već 13 godina) kažu da je neplanirani efekat i veća zainteresovanost radnika za zaposlenje u njihovim firmama, što im posledično povećava konkurentnost u kvalitetu radne snage.

U kontekstu ukupnih privrednih efekata moglo bi se reći da bi radno vreme u Srbiji čak trebalo povećati, odgovara Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije. Takvo poređenje kod nas se sukobljava sa logikom. Dužina radnog vremena je u direktnoj zavisnosti od standarda i produktivnosti. Ni plaćeno radno vreme se ne odradi kod nas, jer se pola sata zakonske pauze računa u osam časova rada. U Nemačkoj, na primer, postoji neplaćena pauza od 45 minuta.

U državama kakve Atanacković uzima za primer, međutim, prekovremeni rad se plaća, što ovdašnjim poslodavcima nije običaj. U retkim prilikama, prekovremeni sati se kompenzuju slobodnim satima, a ne novcem, i suprotno Zakonu o radu.
Tu stvar mi stavljamo na teret državi. Problem je što sprovođenje zakona niko ne kontroliše i poslodavci divljaju stvarajući atmosferu nelojalne konkurencije za poslodavce koji poštuju zakon. Verujem da se sa brojem radnih sati smanjuje broj bolovanja, ali istovremeno treba imati na umu da se, tamo gde postoje smene, smanjenjem radnog vremena uvodi četvrta smena, kaže Atanacković.

Jedno prošlogodišnje istraživanje britanskog University College London, kojim je bilo obuhvaćeno 600.000 radnika širom Evrope, SAD i Australije, pokazalo je da zaposleni koji na poslu provode 55 sati nedeljno i više imaju 33 odsto šansi više za srčani udar od onih koji rade između 35 i 40 sati sedmično. Koronarne bolesti razvijaju se sa 13 odsto šansi više u slučaju prekovremenog rada. Radna nedelja od 41 do 48 sati povećava rizik od infarkta za 10 odsto, a za 49 do 54 sata rada rizik se uvećava na čak 27 procenata.

Od srpskih radnika, uprkos tome, naročito se očekuje da dokažu da su se oslobodili loših navika iz samoupravnog socijalizma, te da se ugledaju na zapadne uzore da bi dospeli u bolji položaj. Ukrug. Klasa radnika je predstavljena istovremeno kao krivac i žrtva procesa u kome se od nje očekuje uvek još malo žrtvovanja da bi joj bilo bolje.

Sociolog Đokica Jovanović obrće tu tezu. Smanjenje radnog vremena vodilo bi do zadovoljnijih i zdravijih građana, koji bi imali više vremena i volje da participiraju u odlukama od javnog interesa. Upravo to bi povećalo produktivnost i kvalitet života i uvelo nas u socijalnu državu sa smislom. Artikulisano građanstvo bavilo bi se pitanjima od interesa za sve. Stvar je obrnuta od onog kako se želi postaviti - razvijene zemlje su razvijene, jer imaju razvijene socijalne funkcije.

Profesor Jovanović i Milenko Srećković iz radničke organizacije Pokret za slobodu podsećaju da bi smanjenje radnog vremena trebalo da teče istovremeno sa još jednom inicijativom, koja bi bila logična posledica povećanja svetskog bogatstva. Naša vlada treba da razmišlja o univerzalnom garantovanom dohotku na koji bi imao pravo svaki punoletan građanina i čiji bi iznos bio dovoljan za egzistencijalne potrebe jednog domaćinstva. Primao bi se bez obzira na zaposlenje, objašnjava Jovanović. Ako vlada ima mandat da kreira društvenost, onda ona ima mandat i da kreira tip društvenosti. Država koja ne vodi računa o tome da joj građani sve bolje žive, nema nikakvu ulogu i ne treba da postoji. Apatično društvo je puno nepoverenja, jer se poverenje stiče socijalnim funkcijama, a ne represijom. Građanin koji nema poverenje u delotvornost zakona, ni sam ih neće poštovati.

Za razliku od Sovjetskog Saveza, čiji je model socijalizma podigao nivo zaštite prava radnika i smanjio očekivanja kapitalista posledično i van granica te zemlje, a iznutra se urušio zbog represije, američki model političkih sloboda i fleksibilnosti radnih prava doveo je do toga da polovina tamošnjih radnika na poslu ostaje više od 50 sati nedeljno. Prekovremeno rade besplatno. Nedavno istraživanje Stanford univerziteta pokazuje da je i produktivnost onih koji rade preko 55 sati sedmično jednaka nuli za sav rad posle normalnog radnog vremena. Sporedni nalaz je i to da čak 47 odsto radnika u kancelarijama tehnološki razvoj vidi kao oruđe kojim je porobljeno njihovo slobodno vreme, a ne kao oslobađajući činilac. Zbog mobilnih telefona i interneta tvrde da, zapravo, rade ceo dan. Baš kao u 19. veku, pre osvajanja prava na osmočasovni rad kao univerzalne vrednosti.

Srećković kaže da je automatizacija trebalo da dovede do oslobađanja rada, ali samo ako bi vlasništvo nad tim snagama bilo pravednije raspodeljeno. Zapravo, automatizacija je smanjila potrebu za radnicima, pa iako ona može da bude pozitivna posledica progresa, radnici su iz te ekonomske jednačine isključeni. Evropski sindikati su u strahu od neprekidnog seljakanja kapitala i još veće nezaposlenosti, pa odustaju od borbe za bilo šta veće od puke egzistencije. Današnja ekonomija insistira na tome da se država povuče iz socijalnih funkcija, ali istovremeno da, po potrebi, interveniše ako je to u interesu krupnog kapitala. U takvim uslovima, radnik radi koliko god može, a da taj rad ne mora ništa da unapređuje u njegovom životu.



Puna zaposlenost je i dalje san između ostalog i zato što ukupno polovina čovečanstva nije u mogućnosti, ni sa zaradom, da plati osnovne račune. U bogatim zemljama sa veoma razvijenom sindikalnom akcijom, poput Francuske, čak četvrtinu beskućnika čine zaposleni koji uz puno radno vreme ne mogu da plate kiriju i da prežive do sledećeg meseca. U toj zemlji je, primera radi, nedelja svedena na 35 sati rada, ali i tamo se, kao i u brojnim zemljama EU, u kojima važi Direktiva o radnom vremenu propisanom na maksimum 48 sati, u praksi radi mnogo više.

Daleko od švedskog standarda, u Srbiji je četvoročasovno radno vreme razmatrano samo kao solidarna mera za povećanje zaposlenosti i mogućnost da sa manje zarade što više ljudi bude uposleno. Ideja, naravno, nije prošla jer bi odveć podsećala na uravnilovku, pa je namesto nje kriza rezultirala prekovremenim neplaćenim radom i izmenama Zakona o radu, koje su osigurale lako oslobađanje od zaposlenih. Čak i takvo radno pravo, međutim, propisuje da je prekovremena satnica opravdana samo u izuzetnim okolnostima, a zarada za taj rad mora biti uvećana najmanje za 26 odsto od osnovice. Na papiru, radne sate dozvoljeno je povećati za svega osam sati nedeljno i ne više od 12 sati dnevno, od čega je Srbija u realnosti daleko taman koliko i od šestočasovnog radnog dana.