Viljuška Nila Armstronga

Na Mokranskom vrelu, sem mene, kupaju se samo još ciganska dečurlija. Samo nama voda nije hladna, samo nama još nije došlo Preobraženje. Jedno Ciganče pozdravlja me sa hajl Hitler. Smeškam se zbunjeno, ne znam kako da mu otpozdravim. Plivam u vrelu, a jedan pauk ide mi u susret sve hodajući kao Isus po vodi. I pošto me time nije očarao, skrenuo je naglo ka Galileji da tamo, svojom veštinom, zaluđuje ribare sa tamošnjeg jezera.

U taj čas pišti morbidni: tiruli, tiruli. Moj novi prijatelj Musa, vrsni harmonikaš iz Niša, javlja mi da je legendarni Bata Kanda kod njega i da hoće da me vidi. A znamo se od pre sto godina iz Šumatovca, gde je bila crna berza estrade. Navlačim na sebe farmerke i klompe i ajd` na asfalt kod mokranskog groblja da ih sačekam na raskrsnici, da ne lutaju tražeći me po Vidovu. Sa Musom i Bata Kandom u kolima je i Dimitrije Jovanović, svojevremeno inženjer u NASA agenciji. Čovek pravio delove za viljušku Nila Armstronga, da njom sakuplja kamenje po Mesecu.

Okrepim ih rakijom, pa ih na septembarskoj žezi prošetam po Ravništu, tamo do odmarališta Crvenog krsta gde bi Bata Kanda, recimo, mogao da drži školu za mlade harmonikaše. Samo harmonika i truba mogu da spasu Srbe potpune propasti, a propali smo odavna, kada smo se odrekli gusala i gajdaša.

Predveče, ošamućene od suvoplaninskog vazduha, odvedem goste na musaku, u restorančić kod Dragičkine snajke Nataše. Pijemo kratošiju jer ona jedino može, donekle, da priđe Nikolinom vinu. Kad, Mile Barovac i Draganče harmonikaš čuli da je Bata Kanda došao u Palanku, pa ih eto sa harmonikom da ga malo razgale. A kreću sa onom otrovnom iz Prvog svetskog rata: Da li čuješ majko moga konja bat... I dođe ti, bre, da sekirom pucaš u nebo i da kreneš na Cer, na Kajmakčalan ili, već, gde treba...

Nego, tu Dragička gadan razgovor zapodeva. Navalio se na kosti Dimitriju iz NASA agencije da prizna da je Nil Armstrong njegovom viljuškom skupljao kamenje po Nevadi, a ne po Mesecu! Dimitrije se jadan batrgao, batrgao pa je na kraju priznao da je Nil Armstrong viljuškom po pustinji u Nevadi kamenje skupljao! I nazdravimo svi u to ime, nazdravimo za propast lažljive Amerike. Valjda ćemo uskoro i to dočekati, a valjda ćemo onda i Briselu sveću zapaliti.

Tu hoću inženjera Dimitrija na nove muke da stavljam, da ga pitam da li je Zemlja, zaista, okrugla? Jer, neke moje krtice iz NASA mi javljaju da nam je planeta spljeskana kao leteći tanjir!? A to isto misle i moji piloti, moji anđeli čuvari.
K. G. Jung, moj guru iz Švice, šutira me ispod stola: Mani čoveka! I ovo što je priznao za šetnju Nila Armstronga po Nevadi može skupo da ga košta!

Kad, gle, stiže mi SMS poruka od Borisa, pilota iz Indije. Javlja mi imena svojih indijskih stjuardesa. Jednoj je ime NEVESTA, a drugoj DIVJANKA!? Bajdvej, Divljana je selo tri kilometra od mog Vidova. A u narodu se i danas priča da je Evridika, alijas, Olimpijada, mati Aleksandrova, odavde, iz naših krajeva...

Nego, javlja se i Bilja da mi saopšti kako je neka lujka iz Beograda na Pinku pričala da je u trolejbusu srela plavookog vanzemaljca!?
Na sve to moja Crna mudro rasuđuje: Ako po beogradskim trolejbusima već šetaju vanzemaljci, zašto onda Nil Armstrong ne bi šetao po nekoj Nevadi na Mesecu?