Zavera ćutanja

Domaće TV stanice i dnevne novine „iz minuta u minut“ su pratile boravak premijera Aleksandra Vučića na svečanom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u NJujorku, a baš nikome nije palo na pamet da se zapita - otkud Vučić uopšte tamo? Naime, na ovoj sednica GS UN, od 19. do 23. septembra, „prvi put u novijoj istoriji“ Srbiju je predstavljao predsednik Vlade, prvi čovek izvršne vlasti, umesto predsednik Republike, dakle Tomislav Nikolić, koji je prethodnih godina svog mandata redovno tamo odlazio. NIN je iz kabineta srpskog predsednika dobio zvanično objašnjenje da su se Nikolić i Vučić „tako dogovorili“, bez detalja zbog čega. Ipak, dodali su, „imajte u vidu i smanjenje troškova, jer je premijer već imao zakazano učešće na Klintonovoj konvenciji“. O tome ćemo malo kasnije. Pored uzdržanosti samih aktera da objasne razloge, znakovito je i ćutanje medija, naime, svako ko iole pažljivije prati ovdašnju politiku dobro zna da je dosad na sednice GS UN išao predsednik države, zvao se on Koštunica, Tadić ili Nikolić, pa nikome da padne na pamet da zapita šta se to sada promenilo. Kada gledamo njujoršku agendu srpskog premijera, pada nam na pamet da je zaista u državnom interesu bilo da on boravi tamo. Vučić se tih dana dva puta sastao sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom (jedna od zvaničnih tema bio je „ruski uticaj na Balkanu“ - zamislite šta bi Nikolić tu mogao da kaže), održao je predavanje na uticajnom institutu Istok-Zapad, razgovarao sa šefom britanske diplomatije Borisom DŽonsonom, visokom predstavnicom EU Federikom Mogerini, Viktorijom Nuland iz Stejt departmenta... Sve su ovo zadaci za koje se s pravom može proceniti da bi ih Vučić obavio bolje od Nikolića. Naravno, održao je govor na plenarnom zasedanju GS UN i - najvažnije smo ostavili za kraj - sa svojim dobrim poznanikom Ćamilom Durakovićem iz Srebrenice učestvovao na debati „Balkan - 20 godina posle“ u organizaciji i pod moderacijom Bila Klintona. Ko je pre dobrodošao kod Klintona i ko bi se pre upustio u politički rizik sedenja, uz propratno tapšanje po ramenima, sa čovekom koji je 1999. naredio bombardovanje Srbije, Vučić ili Nikolić, odgovor nije teško dati. Sve je, dakle, u redu, politički korektno i logično, sve su se kockice uredno složile, pa mnogo problematičnije od odluke da Nikolić ostane kod kuće dok Vučić preleće okean ostaje ponašanje medija i političkih analitičara u Srbiji, koji su se udružili u zaveri ćutanja da prosto ignorišu bilo kakvo pominjanje, a kamoli objašnjavanje, jedne politički zanimljive teme. A to što je opozicija previdela očit politički zicer i mogućnost za efektne (i legitimne) spinove još jedan je dokaz njene frapantne slabovidosti i nesposobnosti.