Slalom kroz sivu zonu

Foto Goran Srdanov

Ustav Srbije, u članu koji se odnosi na obaveze predsednika Republike, nije predvideo pomaganje u radu humanitarnih organizacija, a pogotovu ne da se za to koriste državni resursi. Doduše, Ustav to nije eksplicitno ni zabranio, ali taj propust se može pripisati jedino nedalekovidosti ustavotvoraca da predvide pojavu koja nam se upravo dešava pod imenom Tomislav i Dragica Nikolić i njihova/njena Fondacija. Veliki propust imajući u vidu da je na taj način formiran moćan poligon u sivoj zoni na kom građanka Dragica Nikolić zgrće ogromne sume novca iz neidentifikovanih izvora za potrebe svog humanitarnog rada, a pritom koristi logistiku ali i imovinu predsednika države.

Oslanjajući se na zakon o zadužbinama i fondovima po kom nije u obavezi da objavi imena donatora, Dragica Nikolić tu pogodnost obilato koristi i uporno odbija da nas obavesti na koji način je za samo tri godine rada uspela da skupi 10 miliona evra. U nekim drugim okolnostima to i ne bi bilo bitno jer je sav novac, na osnovu dostupnih podataka, usmerila ka humanitarnom radu i na građanima bi bilo samo da joj kažu hvala, baš kao što kažu hvala i Novaku Đokoviću i njegovoj fondaciji. Međutim, ko su Đokovićevi prijatelji i donatori više je nego transparentno baš kao i izvori iz kojih taj novac stiže (a i razlog zašto stiže), dok u slučaju Dragice Nikolić niko ne zna da li se radi o altruizmu ili o kupovini pogodnosti.

Važno je još nešto proveriti da li Fondacija Dragice Nikolić ima isti status kao i sve ostale fondacije ili uživa čak i po našim zakonima nedozvoljene beneficije. Ako se vratimo na sam početak njenog osnivanja, susrešćemo se sa nečim na granici skandala: osnivanje Fondacije objavila je pres služba predsednika Republike i to u vestima na RTS-u. Po Zakonu o zadužbinama i fondacijama, fondacije sunevladine organizacije. Da li pres služba predsednika Republike ima običaj da objavljuje osnivanje nevladinih organizacija? Nema, štaviše ovo je jedini slučaj. Otkud ovaj presedan? Eto, našao (nam) se, kaže Vesna Rakić Vodinelić, profesor na Pravnom fakultetu univerziteta Union. I to nije bilo sve, s obzirom na to da je neko (i dalje se pitamo ko) odobrio da sedište Fondacije bude na Andrićevom vencu 1, gde su inače službene prostorije predsednika Republike. Na pitanje po kom osnovu i uz koliku zakupninu, odgovor nikada nije dat. Logično ako imamo u vidu da se Predsedništvo nikako ne može davati u zakup kao komercijalna nepokretnost, niti je mesto gde se drugarski može dugoročno ugostiti supruga sa saradnicima.

Slučaj je stigao do Agencije za borbu protiv korupcije i tim povodom nam za NIN kažu: Agencija se 2013. godine bavila slučajem da li Fondacija Dragice Nikolić koristi službene prostorije predsednika Republike. Generalni sekretarijat predsednika Republike je odmah reagovao. Epilog je da je sedište Fondacije promenjeno. Međutim, epilog je i to što po svemu sudeći veza nije u potpunosti prekinuta jer najbogatija fondacija u Srbiji nema sopstveni sajt već je vezana za sajt predsednika Republike Srbije www.predsednik.rs pod imenom supruga.predsednik.rs. Sajt za promociju privatne fondacije Dragice Nikolić kao poddomen sajta predsednika Srbije registrovala je Uprava za zajedničke poslove republičkih organa i na njemu se nalazi svi kontakti sekretarijata i pres službe predsednika Srbije.

Na pitanje da li postoji način da se proveri ko su donatori Fondacije i da li bar Predsedništvo, kada već Fondacija nema tu obavezu, ima obavezu da nas informiše o tome da li se njihovi resursi (sajt, adresa, zaposleni) koriste za rad Fondacije, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić za NIN kaže: Ako se vaše pitanje odnosi na mehanizam predviđen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, onda je odgovor negativan. Obaveze iz tog zakona odnose se na organe vlasti, subjekte kojima su poverena javna ovlašćenja, ili ih je osnovala država, a ne na privatne zadužbine, fondacije, NVO... Naravno, iako informacije o radu ovih subjekata nisu dostupne najširoj javnosti, to ne znači da su apsolutno nedostupne. One su uvek dostupne državnim organima čiji je zadatak da vrše nadzor nad primenom zakona koji se na njih odnose. Znači, u konkretnom slučaju Ministarstvu kulture, poreskim i drugim nadležnim državnim organima čiji je zadatak da obezbede da svi pomenuti subjekti deluju u okviru zakona. Što se predsednika Republike tiče, on je jedan od šest organa koji su izuzeti iz nadležnosti poverenika za informacije. Ali, nezavisno od toga ti organi, kao i svi drugi državni organi, imaju sve obaveze utvrđene tim zakonom. One se odnose i na informacije o načinu korišćenja javnih resursa kojima raspolažu.



Loša vest je da je poverenik, kao jedna od retkih kontrolnih institucija koja obavlja svoj posao, izuzet iz mogućnosti da obavi kontrolu, a još gora je što je taj posao dodeljen organima koji poslovično ne reaguju kada su u pitanju politički moćnici ove zemlje. Bilo bi prilično iluzorno očekivati da nam poreski organi objave spisak donatora ili da tužilaštvo, takvo kakvo jeste, povede istragu da li se resursi Predsedništva koriste u privatne svrhe. A kada je u pitanju Ministarstvo kulture, koje je po zakonu nadležno da obavlja kontrolu rada zadužbine, i kome je NIN prosledio pitanja, između ostalih i da li je rađena kontrola i da li su eventualno utvrđene neke nepravilnosti, nezvanično je dobijen odgovor da nisu nadležni i obećanje da će zvaničan odgovor stići. Nije stigao. Tako smo ostali uskraćeni ne samo za odgovor da li je kontrola ikada rađena, već i za onaj o mogućim zloupotrebama u radu Fondacije. Na primer, zašto Fondacija Dragice Nikolić nikada nije objavila godišnji izveštaj o radu iako je Zakon o zadužbinama, čiju primenu kontroliše Ministarstvo kulture, na to obavezuje. U kaznenim odredbama istog zakona predviđena je kazna od 50.000 do 200.000 dinara ako izveštaj o radu ne učine dostupnim javnosti. Fondacija je do sada samo poštovala obavezu da finansijski izveštaj koji se svodi na ulaz i izlaz sredstava dostavi APR-u, a nijednom ga nije upriličila za javnost. Recimo, ako pogledamo sajt Fondacije Ana i Vlade Divac, videćemo ne samo da za svaku godinu postoji takav izveštaj već i da su u njemu navedeni apsolutno svi donatori i to taksativno po projektima u koje su ulagali. Naravno, NIN je isto pitanje prosledio i Fondaciji Dragice Nikolić, ali u skladu sa njihovom dosadašnjom saradnjom sa medijima, ostao je bez ikakvog odgovora.

Da li se radi o kršenju zakona ili je Fondacija i u ovom slučaju preko sive zone našla način da deluje u skladu sa zakonom, Šabić kaže: Iako je za nepoštovanje te odredbe koju pominjete, a kojom se propisuje Javnost rada svih zadužbina i fondacija, predviđena čak i prekršajna kazna, ipak je, rekao bih, reč o, za naš pravni sistem, nažalost, gotovo karakterističnoj ukrasnoj normi. Jer ta odredba tačno glasi: obavezne su da godišnji izveštaj o radu učine dostupnim javnosti objavljivanjem putem interneta, publikacije, ili na drugi pogodan način. Pa nije teško pretpostaviti da će se mnogi od subjekata koje obavezuje odlučiti za drugi pogodan način, šta god to značilo.



Drugo pitanje za Ministarstvo, koje je ostalo bez odgovora, odnosi se na član 6. Zakona koji kaže: Ciljevi i delovanje zadužbine i fondacije ne smeju biti usmereni na ostvarivanje posebnih interesa političkih stranaka, a pod tim se podrazumeva neposredno učešće u izbornoj kampanji ili prikupljanje sredstava za izbornu kampanju određene političke stranke, koalicije ili kandidata, kao i finansiranje političke stranke, koalicije ili kandidata. Imajući u vidu da je građanka Dragica Nikolić na sve skupove vodila predsednika, pa smo imali priliku da predsednika države vidimo dok je uručivala ključeve kuća koje je Fondacija popravila nakon poplava, prilikom renoviranja nekoliko porodilišta ili otvaranja mosta u Kraljevu, stvara se utisak da ga je svojim novcem i svojom humanitarnom delatnošću promovisala.

Zbog takve zloupotrebe Ministarstvo bi moglo čak i da ukine Fondaciju, ali je pitanje da li se ona može dokazati. Tim povodom Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, kaže: Takve odredbe se usko i formalno tumače. Tomislav Nikolić nije bio kandidat za poslanika ili odbornika, niti je funkcioner SNS, pa se ne može reći da je Fondacija učestvovala u izbornoj kampanji. Tako nešto bi se moglo tvrditi da je prilikom predstavljanja Fondacije bilo zapaženo učešće nekog kandidata SNS ili druge partije. Ako Nikolić bude kandidat na predsedničkim izborima, Fondacija ne bi smela da ga uključuje u svoje aktivnosti.

Ipak, kada je nedavno u Skupštini pokrenuto pitanje zakonitosti rada Fondacije, premijer Vučić je nevoljno najavio kontrolu, ali se nije pozabavio nijednom od navedenih dilema, već je upriličio odgovor u stilu ispitaćemo ali JA vam kažem da je sve u redu, i dodao: Ako vi imate ikakvu sumnju, recite nam da je novac potrošen drugačije. Video sam samo mnogo majki i mnogo dece da se raduju onome što je ona uradila.

Time je priča opet usmerena ka onome što niko ne spori donatorskoj misiji Fondacije Dragice Nikolić, a ne ka pitanju kako je ona došla do novca kojim je ispunjava. Recimo, samo u 2014. njena fondacije je skupila 409 miliona dinara i iza sebe ostavila ozloglašenog Sorosa (provladini mediji nas uredno obaveštavaju da ulaže enormnu svotu u rušenje aktuelnog režima) koji je zajedno sa Sonjom Liht na ime Fondacije za otvoreno društvo pribavio 350 miliona i Fondaciju Ane i Vlade Divca sa 190 miliona. Reagujući na pitanje ko je i zašto uplatio Fondaciji Dragice Nikolić toliki novac, Tomislav Nikolić je izjavio: Novac je uglavnom iz inostranstva, a donatori ne žele da budu imenovani iz više razloga.

Da li je baš tako? Tačno je da su stranci u većini slučajeva donatori koji ne mogu da očekuju pogodnosti od predsednika, ali nije uvek tako. Recimo, bugarski biznismen Cvetan Vasilev, čiju ekstradiciju zbog pronevere traži Bugarska (a on od srpskih vlasti traži da ne bude izručen) u tri navrata je uplaćivao veće svote i to dok je bio većinski vlasnik Srpske fabrike stakla koja je Srbiji dugovala 20 miliona evra za struju i gas. Pritom Cvetan nije jedini gubitaš koji je bio široke ruke jer kosovski pokrajinski odbor DSS-a tvrdi da postoji opravdana sumnja da je Metalurški kombinat Trepča, u vremenu dok su radnici primali iz budžeta 11.000 dinara, donirao basnoslovnu sumu novca u fond Dragice Nikolić.

Dakle, nisu uvek stranci i ne žele uvek da budu anonimni. Firma za izradu igračaka Pilot Toy na svojoj zvaničnoj internet-prezentaciji u decembru 2013. godine navodi da je kao i prethodnih godina, i ove sponzor prve dame. Kasnije se direktor Darko Popović pravdao da je bila samo jedna donacija u pitanju a da je njegova pi-ar služba to napisala da napumpaju zbog renomea firme, ali čak i da je tako pogodnosti su stigle. Tomislav Nikolić je odmah (konkretno njegov generalni sekretar) po dolasku na dužnost raskinuo saradnju sa firmama preko kojih su do tada nabavljani novogodišnji paketići i sklopio ugovor sa Pilot Toy. Saradnja se održala do dočeka ove Nove godine, kada je i pored naredbe Vlade da se prestane sa paketićima zbog štednje Predsedništvo kupilo ne samo duplo skuplje paketiće već je pomerilo i starosnu granicu dece koja dobijaju poklone sa 11 na 14 godina.

Ukoliko bi se dokazalo da ijedan od navedenih primera predstavlja uslugu za donaciju, onda bismo mogli da govorimo o ozbiljnom kršenju Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koji propisuje da svaki funkcioner mora da prijavi poklone u vezi s vršenjem svoje javne funkcije ali i da lice povezano s funkcionerom ne može da primi poklon koji je u vezi s vršenjem javne funkcije funkcionera. Tim povodom Jelisaveta Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije kaže: Agencija za borbu protiv korupcije mora da kontroliše poklone. Na izjave Tomislava Nikoliće, koje sam videla u štampi a u kojima je on rekao da njegova supruga prima mnoge donacije i poklone, odreagovala sam i rekla da svi ti pokloni moraju da se provere. Bitno je da znamo da li su oni dati na ime njegove supruge koja po svom imenu i zanimanju nema razlog da dobija poklone ili su davani predsedniku Nikoliću. Problem je što Agencija za borbu protiv korupcije ne radi svoj posao. Pre dve godine sam ih direktno pitala i oni su mi rekli da ispituju poreklo imovine predsednika i da rade po prijavi, a to još uvek traje. Agencija koja dve godine ne može da utvrdi o kakvim se poklonima radi i da li su oni dati zato što darodavci očekuju nešto od predsednika, ne mora uopšte ni da postoji.

Nažalost ni taj zakon nije do kraja uređen da bi po njemu moglo bezuslovno da se postupa. Da li ima mesta primeni ove odredbe zavisi od odgovora da li je Fondacija povezano (pravno) lice sa predsednikom, a tu zakon nije striktan. Čak i da se utvrdi da jeste, u sledećem koraku bi trebalo ustanoviti da li je neki poklon dat Fondaciji u vezi sa vršenjem Nikolićeve predsedničke funkcije.

A da bi to sve Agencija mogla da ispita, morala bi da ima saznanja o tim poklonima, a još joj se nikada niko nije javio i rekao poklonio sam to i to, niti je Fondacija prijavila dobila sam to i to jer, naravno, sebe ne tretira kao povezano lice koje ima tu obavezu. To znači da Agencija nema od čega da počne, niti može preventivno da postupa, već samo po prijavama.

Na pitanje da li ih je bilo i, ako jeste, zašto postupak toliko dugo traje, u Agenciji kažu: Trenutno Agencija postupa po dve predstavke koje se tiču rada ove fondacije. Postupajući po predstavkama, Agencija je radi utvrđivanja činjeničnog stanja upućena na saradnju sa drugim državnim organima i drugim pravnim licima, od čega umnogome zavisi brzina postupanja po predstavkama. U postupcima pred Agencijom isključena je javnost.

Sudeći po svemu, projekat bračnog para Nikolić i dalje može prilično bezbedno da plovi kroz važeće zakone i postojeću kontrolu. Da bi se to promenilo morao bi da se promeni i zakonski okvir, kaže Nenadić i dodaje: U svetu nije retkost da se supruge predsednika bave humanitarnim delatnostima tokom njihovog mandata, tako da ne bi bilo loše da se kod nas to pitanje uredi zakonom. Trebalo bi zabraniti prikupljanje sredstava iz javnih izvora u te fondacije i obezbediti veću javnost podataka nego kad je reč o običnim fondacijama, kako bi se izbegla svaka sumnja.

Međutim, da bi se promenio zakon, nije dovoljna samo inicijativa već i da nadležno ministarstvo, u ovom slučaju Ministarstvo kulture, proceni da je to potrebno i da se onda realizuje preko Vlade.
Zvuči li realno u ovom trenutku i sa ovim predsednikom?