Pored srpskog skepticizma - ipak, uspeh

Računari i informatika, upornost i fokus na nove tehnologije iz ove oblasti su mu omogućili da već u srednjoj školi od zarade kupi sebi auto, finansira studiranje i boravak u Beogradu. Ubrzo potom, odlučio je da odustane od studija i da se u potpunosti fokusira na karijeru. Sa 20 godina je radio u jednoj američkoj IT kompaniji, a već sa 22 je bio suvlasnik firme u Londonu koja se takođe bavila informacionim tehnologijama. Pre četiri godine je u Novom Sadu, u 26. godini, osnovao kompaniju DevTech koja danas zapošljava 150 mladih i ambicioznih ljudi. O njegovom poslovnom putu, o tome koje poruke šalje mladima kako bi ostvarili svoje ciljeve, kao i o tome pruža li Srbija dobre uslove za razvoj naših preduzeća, razgovaramo za NIN sa Milovanom Milićem, osnivačem i generalnim direktorom DevTech-a.

Sećam se kada sam od roditelja na poklon dobio svoj prvi računar Commodore 64 i koliko sam se namučio dok nisam uspeo da ga uključim imao sam tek 5 godina. Bio je to veliki izdatak za njih, učiteljicu i medicinskog tehničara, s obzirom na kriznu finansijsku situaciju tokom devedesetih. Bez obzira na nemaštinu, roditelji su i mene i sestru naučili suštinskim ljudskim vrednostima, kao i važnosti integriteta i poštenja. Nisu mogli da nam priušte ništa, ali su nam pružili sve.

Sa 9-10 godina sam išao preko mamine škole na Taru, na kampove škole mladih matematičara Arhimedes. Tamo su imali računarske kabinete iz kojih nisam izlazio, a upravo sam na Tari upoznao i jednog mađioničara kojim sam bio fasciniran pa sam ga zamolio da mi pokaže neke trikove. Onda sam te trikove pravio kod kuće i prodavao ih deci u školi kako bih zaradio da kupim Svet kompjutera svakog meseca. Pravili smo i ikebane pred Božić (u Subotici su se mahom obeležavali i katolički i pravoslavni), pa smo ih prodavali sestra i ja na ulici. Bilo je raznih kreativnih načina da se zaradi džeparac, a možda se upravo i tu javila kod mene ta preduzetnička crta.

U srednjoj školi sam prvi put zaradio novac od onoga što sam zaista voleo računara. Počeo sam da radim, iako je bilo poprilično naporno odlaziti ujutru u školu i spremati se za kontrolne, a ujedno se baviti intenzivno informatikom do kasno u noć. Već tada sam krenuo da štedim novac kako bih mogao da finansiram svoje studije i život u Beogradu. Na fakultetu sam shvatio vrednost vremena i na koji način i u kom pravcu ću ga usmeravati. Nakon prvog semestra sam odlučio da napustim fakultet, a neposredno pre toga sam razgovarao sa profesorima, roditeljima, drugarima, pa čak i sa sasvim slučajnim prolaznicima - sa svih strana sam dobijao preke poglede i životne lekcije kako bez diplome hleba nema. Ne umanjujem značaj obrazovanja, daleko od toga, ali, svakako da ne mislim da je diploma od presudnog značaja za uspeh. A posebno ne u našem sistemu obrazovanja koji vapi za sistemskim promenama, iz korena.

Šta je bilo sledeće, nakon odluke da napustite fakultet?

Usmerio sam se 110 odsto na karijeru. Radio sam non-stop i u to vreme sam se mnogo čega odricao. Moji vršnjaci su izlazili po gradu, provodili se, dok sam ja sedeo ispred monitora, sedam dana u nedelji. Tada sam radio sa Amerikancima i jedan kraći deo života i proveo u Americi. U tom periodu mi je tata preminuo. Odjednom sam se osetio kao glava porodice iako mi je bilo tek 20 godina. Zatrpao sam se poslom i to mi je nekako pomoglo da preguram sve to. Nije trebalo dugo da mi se javi želja da vodim svoju kompaniju. Tako sam sa napunjene 22 godine odlučio da ideju koja se javila godinu dana ranije pokušam da sprovedem u delo. U Americi sam na jednoj IT konferenciji upoznao par ljudi iz Engleske i 2008. godine sam sa njima osnovao kompaniju u Londonu koja se fokusirala na, tada poprilično nove, Cloud tehnologije.

Pošto sam prilično neumoran kada nešto naumim, uspeo sam da doprem do mame koja je, iako nije razumela ništa od toga što sam radio, uvek bila spremna da me podrži. Stavili smo porodičnu kuću pod hipoteku, podigao sam kredit i svu svoju ušteđevinu investirao u novu firmu. Uz mnogo napornog rada, četiri godine kasnije, imali smo oko 60 zaposlenih u Sijetlu, Sidneju, Lavovu, Londonu i Beogradu. Godine 2012. dobili smo ponudu od jedne telekomunikacione kompanije da urade akviziciju i odlučili smo se na taj korak.

Nakon toga, imao sam plan da ne radim par godina i da posetim neka mesta gde me posao sigurno ne bi odveo npr. Antarktik. Na prvom putovanju po Mediteranu rodila se ideja za DevTech pružanje usluga u Cloud industriji i razvijanje naših proizvoda. Napravio sam biznis model, video da to i na papiru ima smisla i odlučio sam se na mazohistički korak ponovnog građenja nove firme.

Kako to mislite mazohistički korak?

U Srbiji se ne prihvataju lako ambicije i nove ideje. To je nažalost sindrom vremena u kom smo svi kolektivno živeli, a mahom i dalje živimo. Gotovo uvek sam se susretao sa srpskim skepticizmom, od kad sam bio mali i maštao šta ću ja to jednog dana da uradim u životu, do čak i ove nove firme gde sam, bez obzira na stečeno iskustvo i znanje do tada, opet nailazio na negodovanja.

S druge strane, graditi firmu je samo po sebi posebno iskustvo. Ponekad je osećaj kao da uzmete da žvaćete staklo... Ali, suština je ne odustati, čak i kada je teško i kada odustajanje deluje kao jednostavniji izbor. Ta upornost i fokus su ključni faktori uz pomoć kojih sam uspeo da preguram mnoge periode žvakanja stakla. Mada, veliki elan i vetar u leđa mi daje moj tim bez kog ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Najlakša stvar je registrovati firmu. To može praktično svako, ali razraditi tu ideju i napraviti nešto od toga - bez dobrog tima ambicioznih i vrednih ljudi koji veruju u sve to - nema ničega.



Na primer, jedna od stvari koju imamo u DevTech-u je sistem kroz koji, posle nekog vremena u kompaniji i shodno trudu i zalaganju, zaposleni dobijaju mogućnost da imaju udeo u vlasništvu firme. Ovu firmu nisam izgradio sam, niti bilo koji pojedinac, već upravo ceo naš tim i svi koji su vredno radili trebalo bi da imaju razne benefite od toga.

Da li je to bio dobar stimulans za zaposlene?

I da i ne. Bilo je potrebno dosta napora da se približi značaj tog udela u vlasništvu firme, to koliko u perspektivi, ukoliko nastavimo da radimo i gradimo sve kao tim, može da vredi. To nije praksa u Srbiji, ali definitivno jeste na Zapadu gde npr. zaposleni u kompanijama u Silicijskoj dolini postaju milioneri ako firma postane uspešna. Meni lično je to izuzetno važno zajedno gradimo DevTech, pa isto tako mi ima smisla da zajedno imamo benefite od eventualnog uspeha firme.

Da se vratimo na srpski skepticizam, kako ga objašnjavate?

Ja, donekle, razumem zašto su ljudi u Srbiji skeptični. Počev od politike, pa preko raznoraznih bizMismena, pričaju se priče i obmanjuju ljudi decenijama. Čini mi se, a možda grešim, da je malo poslovnih ljudi koji su u Srbiji isključivo svojim znanjem i radom stekli kapital, a da se ujedno ne bave modernim robovlasništvom, odnosno da svojim zaposlenima pružaju maksimalne uslove za rad. Smatram da je IT sektor paralelni univerzum Srbije, jer se tu zaista dešavaju neke divne stvari i ljudi imaju priliku da stvaraju i napreduju.

Mi smo još uvek veoma mlada firma, poslujemo tek četiri godine, ali smo u prethodnoj godini ostvarili profit koji smo delom reinvestirali u kompaniju, a delom podelili sa zaposlenima. Korak po korak razbijamo taj srpski skepticizam i kao što je meni nekad neko pružio šansu koju sam maksimalno iskoristio, tako želim da i mi sada mladima pružamo šansu. Prosek godina u našem timu je 29 i vrata su im širom otvorena da daju svoj maksimum i da napreduju.

Da li za timski rad u kompaniji imate striktna pravila ili ih menjate prema okolnostima?

Rekao bih da smo poprilično fleksibilni. Ono što je bitno jesu rezultati, a da li neko dođe na posao u 9, ili u 9,30, da li ostane duže na ručku, da li izađe 10 puta na pauzu da igra bilijar ili stoni fudbal manje je bitno. Dokle god postoji dogovor sa kolegama u timu, dokle god smo usmereni na rezultate i radimo zajedno kao tim, poštujemo se i spremni smo da pomažemo jedni drugima sve ostalo je zaista manje važno. Ukoliko su zaposleni zadovoljni sredinom u kojoj rade, radiće bolje. Mi radimo koristeći znanje i kreativno razmišljanje i veoma nam je važno da se dobro osećamo dok smo u firmi. U ovom segmentu u kom mi poslujemo striktna pravila ograničavaju ljude da pruže svoj maksimum.

Da li ste postavili tako čvrste temelje da se DevTech neće pomerati iz Srbije?

Tema je vrlo kompleksna. Da bi firma bila zaista uspešna mora da ima dobar tim ljudi. Ako želite da širite tim dobrim ljudima, a mi želimo, morate da sagledate na koji način je to moguće. Mi smo fokusirani na globalno tržište, imamo zaposlene u Novom Sadu, Beogradu i Londonu. Srbija nam je definitivno baza tu se mahom dešava veći deo naše male avanture. Ali, postavlja se pitanje koliko još IT stručnjaka možete da zaposlite u Srbiji, a da nisu otišli u inostranstvo? Koliko mi to školujemo mladih za IT, koji će nakon fakulteta imati funkcionalno znanje? Smatram da je jedan od velikih problema ove države sistemsko neulaganje u obrazovanje kojem su ujedno potrebne promene iz korena. Priča se dugo o tome, ali rezultata nema. Takođe, veliki problem je manjak infrastrukture. Ukoliko Srbija želi da bude globalni IT igrač, a ne mislim da je to nemoguće (pogledajte npr. kako se razvio Izrael na ovom polju), ona mora da investira u infrastrukturu. Modernih poslovnih prostora gotovo da i nema, tek nekoliko u Beogradu. Internet i optika nisu na dovoljno dobrom nivou. Birokratija još uvek previše usporava rad. Još uvek koristimo pečate...

Šta je sledeće za DevTech?

Nastavljamo da rastemo i da unapređujemo način na koji radimo. Nastavljamo da se usavršavamo kako bismo bili efektivniji i kako bismo napravili još veći uticaj na globalnom IT tržištu. Nastavljamo da učimo. I, možda najbitnije, nastavljamo da budemo usmereni na timske rezultate i uspeh.