Tri tačke na mir

Da je Alep pakao znali smo i pre, ali sada je to pakao o kome je nemoguće i razgovarati. Čak ni u Savetu bezbednosti UN. Na vanrednoj sednici, koju su hitno zatražile SAD, Velika Britanija i Francuska, njihovi predstavnici napustili su salu kada je za govornicu pozvan Bašar el DŽafari, sirijski ambasador. To je trebalo da bude izraz protesta zbog onoga što se događa u Alepu, a zbog čega je sednica i sazvana. Toliko o mogućim dogovorima.

A poslednji je upravo propao, primirje koje su dogovorili SAD i Rusija, a kojim je, između ostalog, bila predviđena demilitarizacija puta kako bi se isporučila humanitarna pomoć Alepu, nije trajalo dugo. Prekršeno je pre nego što je humanitarna pomoć uopšte stigla na odredište. Konvoj je uništen, a čijom krivicom to je i dalje tema međusobnih optuživanja.

Na Generalnoj skupštini UN u NJujorku opet su se sastali Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova i DŽon Keri, američki državni sekretar, koji su i ugovarali primirje. Ali uzalud. Za Vašington primirje je prekršila Rusija, jer su njihove snage pogodile konvoj. Moskva to negira i smatra da su primirje prekršili Vašington i njegovi saveznici. Oni su napali sirijsku armiju i, kako tvrdi Damask, od početka se nisu pridržavali dogovora. Oko 200.000 ljudi su taoci - Nusra fronta i grupa sa kojima su u savezništvu. Mir je nemoguć, Vašigton je obećao da će držati pod kontrolom pobunjeničke snage, ali to se nije dogodilo, izjavio je Vitalij Čurkin, ruski predstavnik u UN.

I tako se sve vratilo na početak. Osim što je za stanovnike Alepa sada još malo gore nego što je bilo. Nema primirja, nema humanitarne pomoći, u toku je nova ofanziva vladinih snaga, nova razaranja
Stefan de Mistura, specijalni izaslanik UN, upozorio je da je reč o najgoroj humanitarnoj katastrofi od Drugog svetskog rata. Ali to nije neočekivana vest. Sirija je potpuno razorena, na svaki način. Procenjuje se da je tokom pet godina sukoba živote izgubilo oko 500.000 ljudi, deset miliona je raseljeno, od toga je bar polovina napustila zemlju, hiljade ljudi prošlo je hapšenja i torture, mnogi su se priključili najrazličitijim vojnim frakcijama koje haraju zemljom.

Nikada nisam video toliko igrača sa toliko različitih agendi, prokomentarisao je Mistura sirijski haos i dao sasvim tačan opis rata koji je već odavno prevazišao sukob između Bašara al Asada i opozicije .
Demonstracije, koje su pre pet godina počele protiv jednog režima, pretvorile su se u globalni sukob, koji više niko ne može da reši. Počelo je u talasu arapskog proleća, kao još jedna pobuna protiv apsolutističke vlasti. Čekalo se samo da se Asad povuče. To se nije dogodilo, naprotiv, desilo se da je Sirija postala najkrvavije žarište na kome se odmeravaju snage. Ispostavilo se da je to baš centralna tačka od koje niko neće odustati. Ni Moskva ni Vašington ne žure da nađu rešenje, jer ova borba odavno je mnogo više od opstanka ili odlaska sa vlasti Bašara al Asada. Pravi rat se vodi oko regionalnog i globalnog uticaja. Oko neke buduće Sirije i rasporeda snaga u njoj, kada se jednoga dana rat ipak okonča.

Rusija neće dozvoliti da Asad bude srušen, naročito zato što oni koji bi da mu vide leđa imaju snažnu podršku Zapada. Otkako su ruske snage počele da deluju prošlog septembra, njegove su pozicije znatno ojačale, toliko da je sada ponovo nezaobilazan u eventualnim pregovorima. U sirijskom konfliktu postalo je jasno i da se odnos snaga promenio, ruske pozicije sada su mnogo jače nego što je to iko mogao da pretpostavi na početku rata. SAD sada moraju da računaju na rusku saglasnost u bilo kakvim dogovorima. I na ruske interese.

Vašington i Moskva tu nisu sami. Turska, Iran i Saudijska Arabija moraju da nađu svoje mesto i zaštite svoje interese i niko nije spreman na previše popuštanja.
Istovremeno, nekoliko različitih ratova se vodi na teritoriji koja se nekada zvala Sirija, a danas je podeljena između dve zaraćene strane, Islamske države, Nusra fronta, ogranka Al kaide, koji se u julu podelio, pa se stvorila još jedna grupa - DŽabat Fatah al Šem (JFS). Ova organizacija odvojila se od Al kaide i počela da bije svoje bitke. I tu su još mnoge frakcije, manje grupe, plemenske vojske A pobunjenici ulaze u saveze i priklanjaju se onima kojima moraju.

Oni su ovde, zato što nikog drugog nema, objasnio je jedan od pobunjeničkih vojnika u Alepu jačanje Nusra fronta. Gde su bile Amerika i Rusija? Amerike nije bilo nigde, a Rusija nas bombarduje. I obe starne kažu: Verujte nam!
Da je teško ikome verovati, to je odavno postalo jasno. Amerikanci i Rusi žele da pobede Islamsku državu, ali istovremeno žele i da što više potisnu protivničke strane i, naravno, da njihovi saveznici osvoje veći deo teritorije, obezbede bolje pozicije u nekim budućim pregovorima i budu na čelu neke buduće Sirije.

Tu je i Turska, ispred čijih vrata se rat i vodi i koja je do sada primila najveći broj izbeglica. Istovremeno kurdske snage, koje su pokazale velike uspehe u borbi protiv Islamske države i stekle ozbiljne saveznike, ojačale su toliko da već mogu da računaju da bi im se mogao ostvariti plan o osnivanju države. Ali to je upravo ono što Istanbul ne želi - kurdsku državu na svojim granicama .

Turska bi istovremeno mogla da odigra značajnu ulogu u Siriji. Sa Moskvom su u toku pregovori oko protokola kojim bi dve strane koordinisale letove nad sirijskom teritorijom i ne bi ulazile u vazdušni prostor druge. To je posle incidenta kada su turske snage oborile ruski avion, ogroman korak. A Istanbul je, kako je izjavio predsednik Redžep Tajip Erdogan, spreman da sarađuje i sa Rusijom i sa koalicionim snagama. Spreman je, po svemu sudeći, i na ustupke koji bi mogli znatno da olakšaju eventualne pregovore, uključujući i prelaznu vladu koju bi vodio Asad. Ali, pre nego što turske ponude dođu na red, međutim, potrebno je da se najveći igrači slože oko toga da li zaista žele kraj ovog nadmetanja.

Ban Ki Mun, odlazeći generalni sekretar UN, u svom poslednjem obraćanju izjavio je da obe strane imaju okrvavljene ruke, misleći na zaraćene strane na terenu, ali i njihove moćne saveznike. Uprkos tome u Siriji neće biti ni pobednika, niti skorog kraja. Biće to igra iscrpljivanja u kojoj ćemo opet, po ko zna koji put, slušati optužbe o prekršenim dogovorima i neuspelim primirjima.

Dok je u igri odmeravanje moći, neće biti sporazuma koji može da zaustavi krvoproliće. Kada jednom dođe i taj trenutak i većina igrača zaista poželi kraj, biće to dug proces u kome će morati da se napravi ozbiljan plan o prelaznom periodu, prelaznoj vlasti, pravnom sistemu, pitanju izbeglica, rekonstrukciji zemlje, razoružanju...

U međuvremenu, pitanje je šta će ostati i od sirijskog naroda i od zemlje koja je već pretvorena u ruševine. Zato nesporazumi oko primirja koje nije ni počelo i konvoja koji nigde nije stigao, zvuče toliko poznato da je teško poverovati da je primirje imalo bilo kakvu drugu svrhu do da se prekine i pronađe još jedan razlog da se nastavi sukob.