Duh Staljinovog doba

Kada je 23. avgusta 1991. raspušten KGB (Komitet državne bezbednosti) zbog učešća njegovog tadašnjeg šefa, general-pukovnikaVladimira Krjučkova, upokušaju pučačiji je cilj bilo svrgavanjeMihaila Gorbačovai sprečavanjeraspada Sovjetskog Saveza, verovatno niko nije pretpostavio da će samo četvrt veka kasnije aktuelni predsednik Rusije Vladimir Putin najavljenom reformom bezbednosnih struktura i formiranjem Ministarstva za državnu bezbednost, koje bi trebalo da bude okončano pre predsedničkih izbora 2018, na scenu vratiti zloglasnu službu i neizbežne reminiscencije na Staljinovo vreme.

Prema ovom planu, kako piše moskovski Komersant, Ministarstvo za državnu bezbednost (MGB) trebalo bi da objedini ionako moćnu Federalnu službu bezbednosti (FSB), Međunarodnu obaveštajnu službu (SVR) i Federalnu službu nadzora (FSO), koja brine o bezbednosti visokih političara i državnih službenika. Istovremeno, biće ugašeno Ministarstvo za vanredne situacije, čije će nadležnosti biti podeljene između ministarstava odbrane i policije.

Sliku starih vremena trebalo bi da upotpuni činjenica, kako navodi moskovski list, da će ovo superministarstvo moći da se umeša u određene sudske procese ili da kontroliše istrage drugih pravosudnih organa. To faktički predstavlja ponovno uspostavljanje sovjetskog KGB-a, zaključuje Komersant. I da ne zaboravimo, ministarstvo će biti odgovorno predsedniku, a strukturna reforma bezbednosnih službi koštaće više od 300 miliona dolara.

Razume se da je ovakav razvoj događaja alarmirao zapadne obaveštajne službe, a pitanje zašto se Putin odlučio za ovakav korak jednačina je sa mnogo nepoznatih, posebno ako se ima u vidu da je ruski predsednik ionako kontrolisao službe bezbednosti. Teorije se kreću od navodnog Putinovog nauma da predupredi građanske proteste i šarene revolucije, kojih se nagledao po zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, preko namere da se osujete teroristički akti, pa sve do borbe protiv rastuće korupcije. Ako ovaj poslednji argument donekle ima pokriće u činjenici da su nedavno uhapšeni pojedini visoki zvaničnici Istražnog komiteta, koji su bili na platnom spisku ruske mafije i da će zbog tog skandala biti smenjeni čak i neki od najbližih Putinovih saradnika, onda preostali razlozi nemaju mnogo utemeljenja u realnosti. Posebno ne onaj o građanskim protestima i šarenim revolucijama.

Postoji određeni potencijal za građanski bunt i njegov okidač je u socio-ekonomskom segmentu, ali je on u ovom trenutku veoma mali. Jedna skorašnja anketa pokazala je da bi tek 11 odsto građana uzelo učešća u protestima. Pre bih rekao da se Putin plaši delovanja pojedinih oligarha, pa i određenih visokopozicioniranih ljudi u administraciji, koji imaju političke ambicije. Zato je formiranje ovakvog ministarstva korak ka učvršćivanju vlasti i osiguravanju sopstvene pozicije, kaže za NIN Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Istina, određeni problem mogao bi da predstavlja separatizam koji je na Kavkazu hroničan, ali ako se zna da je aprila 2014. i zvanično saopšteno da je neutralisan Doku Umarov, vođa terorističke organizacije Kavkaski emirat, koji je zastupao severnokavkaski džihad, malo je verovatno da službe bezbednosti ne drže pod kontrolom taj region.

Ako je najavljena bezbednosna reforma ozbiljno digla na noge zapadne lidere, onda je nekako tiho, skoro ispod radara svetske javnosti, promakla vest da je Putin minulog proleća potpisao ukaz o formiranju Nacionalne garde Rusije. Zapravo to je bio zametak sveobuhvatnih reformi tajnih službi. Ustrojstvo Ruske garde bazirano je na sistemu internih trupa jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, ali je organizaciono slična jedinicama vojske i broji oko 400.000 ljudi. Jedinica je podređena direktno Putinu i na njenom čelu je nekadašnji Putinov telohranitelj Viktor Zolotov.

Sam Zolotov, blago rečeno, ima živopisnu biografiju. Donedavno je bio zamenik ministra policije, a moskovska Novaja gazeta opisuje ga kao čoveka u najužem kontaktu sa ruskim predsednikom. Zolotov je krajem 20. veka bio zadužen za obezbeđenje gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka, ali i zaštitu njegovog zamenika Vladimira Putina. Nakon što je Putin postao premijer, ovaj nekadašnji KGB-ov kadar napredovao je do šefa predsednikove službe obezbeđenja i na tom poslu se zadržao duže od decenije.

Istovremeno, dok javnost u Rusiji još nagađa šta bi mogla biti prava namena ove jedinice, u nacrtu o njenom formiranju navodi se da pored odbrane od terorizma i zaštite strateških objekata, Garda obezbeđuje funkcionisanje režima u vanrednim situacijama. Drugim rečima, ona će moći da dejstvuje tokom eventualnih demonstracija, a zastrašujuće zvuči podatak da ima ovlašćenje da otvara vatru bez upozorenja, prekida mobilne komunikacije, čak i pretresa stanove.

Teško je poverovati da Ruska garda sa oko 400.000 pripadnika može da ima značajnu funkciju u borbi protiv terorizma. Više deluje kao snaga koja treba da uguši potencijalne demonstracije. Što se tiče Zolotova, jedan od ruskih prebega na Zapad svedočio je da je on pravio liste nepodobnih, čak i spiskove za odstrel, kaže Petrović.

Opet, stvaranje paralelnih struktura vlasti nije novost u ruskoj istoriji. Najčešće su nastajale kao posledica sukoba vladara i elite koja se protivila jačanju njegove moći. I upravo te strukture su neretko korišćene za nasilno rotiranje elite. Možda najbolji primeri su Ivan Grozni, koji je stvorio Opričninu, svoju verziju NKVD-a, a Nikolaj Prvi svoje žandarme.

Kako god posmatrali razloge najavljenih promena, analize nikako ne bi trebale da izostave i Putinov mentalni sklop. I sam nekada oficir KGB-a, ruski predsednik očito se nikada do kraja nije smirio sa krahom SSSR-a, a raspad KGB-a doživeo je kao rušenje sopstvene kuće.

Talas liberalnih promena s početka devedesetih i institucionalno rasparčavanje KGB-a u više bezbednosnih službi očito je na izvestan način doživeo i kao lični poraz. Zato je formiranje jedne organizacije pod kojom bi bila čitava nacionalna bezbednost bio i ostao jedan od njegovih prioriteta. Povratak Rusije kao globalnog faktora na svetskoj pozornici samo je pojačao taj sentiment. Mora se reći da mu je naruku išla i opšta atmosfera u Rusiji. Naime, istraživanje nezavisnog Instituta Levada iz marta ove godine pokazalo je da čak 54 odsto Rusa pozitivno vidi Staljinovu ulogu u Sovjetskom Savezu, a svaki četvrti ispitanik Staljinov teror smatra neophodnim. U međuvremenu, zvaničnici u Moskvi još nisu odlučili da li će novo ministarstvo i zvanično poneti ime Ministarstvo za državnu bezbednost (MGB). To ime je opterećeno istorijom. Ozloglašena tajna služba nosila je ime MGB od 1946. pa sve do Staljinove smrti 1953. Tačno je da se radi o samo nekoliko posleratnih godina, ali to je vreme užasnih Staljinovih represija, podseća u izjavi za Dojče vele ruski publicista Oleg Kašin.

Naposletku, treba zaključiti da su sovjetski simboli već neko vreme prisutni u Rusiji, uključujući i himnu, pa sam naziv novog ministarstva neće to mnogo promeniti. Tragično bi, međutim, bilo ako bi i praksa koju je protiv neistomišljenika koristio Sovjetski Savez ponovo postala realnost.