Bunt uvek ima smisla

Foto Oliver Bunić

Pola sata pred ovaj intervju srećem glumicu Milicu Mihajlović, kažem joj gde idem, smeje se s njenom gomilom zuba: Divno, pošto je u tvojoj emisiji pre nekoliko godina Dejan Mijač najavio da se povlači iz pozorišta, ovo je idealna prilika da kod tebe najavi i povratak! Pitam ga da li je to moguće?

Nije. Čovek je neverovatna životinja, instinktivno reaguje na ono što mu ne odgovara. Iz jednog aktivnog stanja pređe u trpno stanje, barem je takav moj slučaj. Ne znam kako sam prešao u to stanje, a ne znam ni kako bih se mogao vratiti da budem aktivan u bilo kom smislu. Verovatno `aktivitet` daje čoveku neka krila, ali mu ne daje za pravo da bude ono što više ne može biti...

Uzeli ste pravo da se odmorite?

Ne, to nije to. Imao sam periode kada sam se odmarao u aktivnom životu, to je bilo vrlo prijatno, ali u starosti nema odmora. Starost bi bila O.K. da nije preteće bolesti i bolova.

Pa, O.K, ako hoćete tim tonom: razgovaramo 16 godina posle 5. oktobra, da li vam je danas žao tog aktivnog doba borbe protiv Miloševića?

Mislio sam da od Miloševića gore biti ne može. Glavna stvar kod mene je bila što sam potekao iz antikomunističke familije, kada je tome došao kraj svuda u svetu meni je bilo strašno krivo da jedan komunista i aparatčik bivše Jugoslavije laže i maže po Srbiji. Hteo sam da ga zamenimo. U ono vreme nisam znao mnogo o tim stvarima, zaverama ... Sećam se da sam na Žabljaku, pre tog 5. oktobra, sreo pokojnog Ivicu Stambolića, uzima me pod ruku i pita: Vidim i ti si se nešto razgalamio, koliko to naplaćuješ? Ja ga gledam iznenađeno, on mi kaže: Pa, ti si naivac.

Da li ste bili naivac?

Znao sam da postoje ljudi kojima se to plaća, znao sam maltene poimence ljude koji su jako dobro živeli na račun svog protivljenja režimu Miloševića, ali ja sigurno nisam bio taj. Nisam imao, niti tražio nikakve koristi od toga, nikakav benefit nisam imao. Mene su bili postavili jedno vreme za predsednika Upravnog odbora RTS-a, kritikovali su me za neaktivnost, verovatno zbog toga što sam otkazao šoferu da me vozi. Bilo me je sramota da neko od mojih drugova vidi da me neki šofer vozi, sačuvaj bože, šta će mi šofer!? Bojim se da se malo onih koji su došli posle mene odreklo i šofera i svih drugih beneficija. Bio sam naivac verujući da nekog zanima da zaustavi korupciju.

Da li vi spadate među one koji misle da grehovi petooktobaraca aboliraju današnju vlast?

Nisam glasao za Vučića, ali nisam glasao ni za one. Da se razumemo, kada sam čuo i video šta se oko mene radi, nisam mogao i pored svog navijaštva, nisam to mogao da uradim.

Da li ste pomislili da će Vučić biti drugačiji i da ništa ne želi za sebe?

Ne, ne. Ja sam znao da će Vučić da bude miljenče Zapada, to sam znao odmah kako je došao.

Da li onda znate i dokle će da bude mažen i pažen?

Dok im bude trebao. Nisu oni ništa bolji od njega, šta vi mislite da on ide tamo negde u neko svetilište? Svaki od njih gleda šta bi mogao da mazne, sve je to isto.

A kako je on postao veće miljenče nego što je bio Boris Tadić?

Ovako ću vam odgovoriti: gledam sada ovu američku kampanju, to nadgornjavanje Donalda Trampa i Hilari Klinton i mislim se - Bože, kakvo je to presipanje iz praznog u pusto? To je neki šou, trla baba lan,... ja sam se stavio u poziciju Amerikanca koji treba da se odluči za nešto - tu nema za šta da se odluči, odlučeno je.

A šta je odlučeno?

Pobediće američka politika, a američka politika je nešto što je izvan domena ne samo izbora, nego i izvan domena predsednika. Predsednik se kreće u okviru zadatih koordinata - to je to.

Uveliko se govori o tome da bi predstojeći predsednički izbori mogli to da promene i da bi bilo neke nade ako bi se opozicija okupila oko zajedničkog nestranačkog predsedničkog kandidata?

Ja se lično ničemu ne nadam, barem - ničemu dobrom. Moj omiljeni slogan je ne bojte se, bolje biti neće.

Sad me terate da vas podsećam da ste ne tako davno izjavili da se nadate da bi se mogao pojaviti neko ko bi ličio na onog dečaka iz Rubljova?

Jesam to govorio, to su moje nade bez ikakve logičke osnove, iz moje želje da verujem u snagu naroda. Ja želim da verujem da naš narod, ma koliko bio pogubljen i zbunjen, ima neku tajnu misao i da mora da se pojavi neko ko ume da napravi zvono kao taj dečak iz Rubljova... U tom smislu se još nadam, ali ne mislim da je to neka nestranačka ličnost. Niko pametan to ne bi ponudio nestranačkoj ličnosti, a niko normalan ko nije u politici, tu kandidaturu ne bi prihvatio.

Početkom 2015. ste rekli nisam verovao da ću doživeti tako strašnu godinu kao što je bila 2014. Koliko ste puta do sada mislili da je bilo najgore do sada?

Šta god i kad god sam rekao je posledica onoga što sam u međuvremenu naučio, a učim iz batina koje sam dobio. Prema mom iskustvu - uče nas, lekciju po lekciju, da izgubimo svaku nadu, da tupavimo i postajemo zavisna gomila od koje se ništa drugo ne očekuje osim da ćuti i trpi. Sve manje govorim, sve više trpim.

Da li biste se, posle svih batina, pridružili protestu Ne da(vi)mo Beograd?

Meni su oni simpatični, ali ne mogu više da hodam, bole me noge... Možda mi je taj bol opomena od Boga, da me zaustavi da se opet ne zanesem i umislim da nešto može da se, eto, našim snagama uradi.

Da li stvarno mislite da takav zanos nema smisla?

Za njih ima smisla. Svaki bunt ima smisla, svako neslaganje sa ustaljenim životom ima smisla, inače da nije vjetra pauci bi nebo premrežili. Uostalom, ima još jedna lepa NJegoševa al` tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je dužnost ljudska najsvetija.



Ipak vas ne bole noge toliko da zaboravite na NJegoša?

Ne bih ja nikad zaboravio na NJegoša. Koliko mi je žao što ne mogu da radim pozorište, toliko mi je žao što ne mogu da učestvujem u takozvanom političkom događanju.

Ne možete da šetate, ali možete sedeći da govorite?

Mogu da odem na internet da nešto džakam i razmenjujem mišljenje sa svojim istomišljenicima i da ljutim ove, ali, ne daj bože, da bih ja ušao u neke sukobe i sučeljavanja s onima koji suprotno misle.

Zašto?

Zato što mi je milo da pokažu na čistini sve što misle.

Vi ste protiv dijaloga?

S kim dijalog, pa dajte, molim vas? Da mi dođe Dačić ili Vulin, koješta, nemojte, kakav dijalog, s kim?

Zašto ne?

Nemojte, niste ozbiljni.

Preskačete Vučića, da li je on bolji od Dačića i Vulina?

Nisam rekao da je bolji. NJega ne zanima šta misli bilo ko, osim ako ne misli dobro o njemu. Sećam se jednog glumca s kojim sam radio, nije bio ni neinteligentan ni netalentovan, ali je stalno na probama okretao na neku stranu koja nije kompatibilna sa onim što svi mi ostali radimo... Opominjem ga, opominjem, onda kažem: slušaj, meni se sve čini da ti baš naročito voliš da ja obraćam pažnju na tebe, ali od sad pa do premijere ti ništa neću reći, pa uradi tako kako misliš. On ostade bez reči, a onda me uhvati za ruku i reče: nemojte, molim vas. Taj mladi glumac je bio takav slučaj, ali mislim da ovom za koga me pitate ne treba nikakav savet. Ne zanima ga.

Da li vas je Tadić nekad pitao za savet?

Jedino kada je potpuno pao sa vlasti, onda je insistirao da se vidimo. Još nije bio svestan šta se desilo, bio je malo ošamućen... Bilo mi je neprijatno da uopšte razgovaram, a naročito da slušam nekog ko se opravdava, kuka i traži reči utehe i saučestvovanja na mestu gde to sigurno ne može naći. Imao sam priliku da mu nešto i kažem i to je kod njega izazvalo žestok otpor - šta sam ga kog vraga i zvao, ako je došao da mi ovo kaže.



Da li ste sreli nekog političara koji je umeo da sluša?

Nisam imao prilike da obavim takav razgovor, ako bih se ja pojavio u njihovoj blizini, oni su to smatrali kao, šta ja znam - čast za mene!? Ništa dalje od toga.

Šta mislite, da li Demokratska stranka ima budućnost sa novim predsednikom?

Ne znam. Dobio sam pre tih stranačkih izbora jedno dirljivo pismo od Bojana Pajtića, ne želim da kažem sadržaj pisma, bilo je baš dirljivo, ali nisam mogao udovoljiti njegovoj želji da se pojavim bilo gde da ga politički podržim. Uprkos tome što mi je Pajtić oduvek bio najsimpatičniji lik u celoj Demokratskoj stranci. Pre svega zato što - voli pozorište.

Kako se desilo da je DS ispustila kulturnu elitu? Ili se desilo da je ta elita napustila demokrate?

Dok je Zoran Đinđić bio živ to je i išlo, on je čak uspeo da me nagovori da odem u Upravni odbor RTS-a, on je insistirao i da ostanem kad sam mu predao ostavku. On je tu hartiju stavio u ladicu i kazao: Ovo neće moći da ode na Vladu, pa ti vidi da li ideš ili ostaješ.

Zašto ste podnosili ostavku?

Bio je problem zbog više od stotinu stanova koje je Dragoljub Milanović podelio kome je hteo. Mi smo dali zadatak pravnoj službi, u kojoj je bilo četrdeset i nešto pravnika, koji nikada nisu dobili nijedan spor, da utvrde ko je te stanove maznuo, prodao, preprodao... Posle više meseci su mi kao rezultat savesne istrage predočili da su među stotinu spornih stanova otkrili jedan nepravedno dodeljen. Pogledam o kome se radi, a ono - radi se o Veroslavi Tadić! Rekao sam: e, ovo ćemo da zaklopimo, jer ako nema nijedan sporan stan osim Veroslavin, onda će biti nijedan, a ne taj jedan!
Da vam ne pominjem da se radilo o jednosobnom stanu u kome je živela sa troje dece, da ne objašnjavam koliko je zadužila RTS i da ne pričam da je oterana među prvima kad je Slobodan Milošević došao na vlast... Nisam te lakrdije mogao da podnesem.

Kad ste već pomenuli Milanovića, sve češće slušamo da je stradao nevin?

Kad govorim o lopovluku, bilo ih je koji su u najmanju ruku jednako, ako ne i više od njega zaslužili da stignu na sud, a nisu ni pipnuti. Prosto se to prećutalo.

Zašto se prećutalo?

Otkud ja znam?. Zato se i ne bavim politikom! Kod mene ništa ne bi moglo da se prećuti, zato nisam političar. Meni ljudi kažu: tebe ne mogu da uhvatim - ni da li si za Ameriku, ni da li si za Rusiju!? Meni je lako da sebe uhvatim - kada mi se nešto ne sviđa, kažem da mi se ne sviđa. Nisam ni političar, ni navijač, ja sam jednostavno čovek koji trpi.

Pre 16 godina ste govorili da nam pozorište izgleda kao Hirošima, da li vas opstanak pozorišta demantuje?

Pozorište nije opstalo zbog dobrih uslova, nego uprkos tome što ih nema. Pozorište je samo po sebi uvek bilo vrsta otpora.

Šta vas je obradovalo u poslednje vreme?

Predstava u JDP-u Razbijen krčag, susret sa jednim vrlo interesantnim i konsekventnim rediteljem. Svidela mi se i predstava Kazimir i Karolina u Ateljeu 212, zato što se Kaja (Katarina Žutić) iskazala kao glumica. Rekao sam joj: Kajo, konačno si se pokazala. Ima još dosta dobrih predstava... obraduju me, baš.



Kako trpite kada vas stavljaju u paket aranžman nacionalističkih uzbunjivača zbog Golubnjače i Valjevske bolnice?

To me se ne dotiče. Baš koliko me se ne tiče da gledam predstave čoveka koji o meni tako piše.

Da li još verujete da politika zaluđuje, a da pozorište zaljuđuje ljude?

Da, da. Dobro pozorište je kao iskupljenje u pravom verskom smislu.

Mislite da može da popravi svakoga?

Ne, ne, ne mislim da je baš to tako, da neko uđe pa postane drugi čovek. Ne. Ali sam se nasvedočio u životu da su ljudi koji vole pozorište, koji prate koncerte Filharmonije, pretplate se na Bemus, Bitef... jako plemeniti ljudi koji imaju istinski osećaj. Recimo, klasična muzika čini čoveka gospodinom, a nisam primetio da neko ko voli Cecu može u isto vreme da uživa u Šopenu. Takav slučaj nisam sreo u praksi.

Kad ste tu, kakav je vaš utisak o novom ministru kulture?

Ponaša se kao čovek koji je u najmanju ruku dobronameran, ne obećava ništa što ne može da uradi i od svih ministara u Vladi najmanje laže. Verovatno zato što ima najmanje sredstava.

Bez obzira na optimizam u prethodnom odgovoru, zašto ste toliko beznadežni?

Nada je jedna od hrišćanskih vrlina - prema tome ja nisam beznadežan. Nadam se i verujem u snagu naroda, ukoliko ga uopšte bude bilo. Zar ne vidite da narod nestaje?

Nude nam samo laži

Šta kažete na 30-godišnjicu Memoranduma SANU?

Pustite me toga.

Što da vas pustim baš toga?

Ma, kakav Memorandum, nemojte me pitati o fiks idejama! Kako da kažem ostrvljenim ljudima da se ne ostrvljuju? Kad se neko na nešto ostrvi, nije više u stanju da prizna nikakav fakat i logiku.

Šta je vaš fakat?

Taj Memorandum niti je napravljen, niti je izašao, niti ga je iko potpisao. To ne postoji.

Kako je ispalo da slična ekipa koja zna sve o Memorandumu jednako uporno ne zna ko je autor pamfleta Vojko i Savle?

To su sve koještarije, kakav Savle, kakve ima veze ko je to napisao? Naravno da je došao neko, seo i napisao. Malo seli, malo popili, pa i napisali. Kakve ima veze ko je napisao?

Šta ste mi sad rekli?

Ja sam lično nezadovoljan pričom o ubistvu Đinđića. Mislim da zvanična verzija ne drži vodu. Ja imam neku svoju sumnju, a mislim da je razlog mojoj nedoumici i crnoj sumnji duboko uverenje da je sve ono što se ponudi javnosti manje ili više laž paketi ili paketići za javnost. Kažem vam da mislim da je svaka od informacija koja dođe do javnosti - laž.