Strategije zaborava

Negde sredinom devedesetih godina prošlog veka, u kultnoj emisiji Klub 2 austrijske televizije – koju je godinama vodio publicista Paul Lendvaj, ekspert za Balkan – učesnici su bili Ivo Sanader, u to vreme zamenik ministra spoljnih poslova Hrvatske, i Zoran Đinđić, tada samo opozicioni političar. Tokom razgovora stiglo se i do sarajevskog atentata. Sanader je razvio teoriju po kojoj da nije bilo Principovog pucnja, ne bi bilo ni Prvog svetskog rata, i Hrvatska bi postala ravnopravna sa Austrijom i Mađarskom u budućoj Trojnoj monarhiji. Sećam se da se Đinđić nasmejao, ne krijući zapanjenost takvim promišljanjem istorije, i primetio da je gospodin Sanader sigurno pametniji od izjave koju je po dužnosti dao. Spekulacije u stilu šta bi bilo da je bilo su vid terapije koja se nudi sluđenom stanovništvu, da ne kažem građanima, u vremenima kakva već više od četvrt veka živimo. Tu disciplinu sa podjednakim rezultatima upražnjavaju publicisti i kvaziistoričari, kao i jurodivi komentatori po društvenim mrežama. Osnovni problem sa pomenutim „teorijama“ je što ne uzimaju u obzir mnogo širi kontekst istorijskih događaja, zanemaruju naizgled nevažne činjenice od kojih se svakodnevice i sastoje, a bez kojih je nemoguće oživeti duh prohujalih epoha. (Zar zaista neko može da misli da, na primer, stanje železnice u nekoj državi nije kompatibilno stanju duha nacije?) Bez određene doze kondicionala i konjuktiva lako se stiže do željenog rezultata. Odatle lakoća i čar stereotipa. Ali, čemu? Spekulacije o mogućim tokovima istorije imaju smisla samo ukoliko nas dovode do dubljeg i sveobuhvatnijeg razumevanja onog jedinog toka koji se ostvario. Da bi se to desilo, život se mora posmatrati u širokom totalitetu. A baš to je uspelo Miljenku Jergoviću u knjizi Nezemaljski izraz njegovih ruku (OKF, Cetinje, 2016). Namera mi nije da pišem prikaz, već da u ovom času kada se na svim stranama našeg regiona preti i zvecka oružjem, ukažem na lekovitost Jergovićeve studije koja se čita i kao skica za roman, i kao traktat, i kao esej, i... ma čita se u jednom dahu! A šta čini Jergović? U osam labavo povezanih poglavlja sagledava ne samo pozadinu sarajevskog atentata, već iz mnogo šireg ugla pokušava da u istoriji nasluti nešto više od „igre smeha i zaborava“. Recimo, samo tri nedelje uoči atentata, Gavrilo Princip je sudelovao u dobrotvornoj akciji prikupljanja pomoći za hrvatske škole u Istri kojima je pretilo gašenje, što će se i dogoditi nakon Prvog svetskog rata. „Devedesetak godina kasnije u Hrvatskoj će nevjerojatno zvučati podatak da je Gavrilo Princip sudjelovao u jednoj hrvatskoj dobrotvornoj zabavi“, beleži Jergović. „Smisao strategije povijesnog zaborava je u stalnom pojednostavljivanju životne i društvene svakodnevice. Hrvatska svakodnevica je, u odnosu na Gavrila Principa, na 1914. i Veliki rat, izuzetno jednostavna. Toliko jednostavna da se čini kako nikakvog rata nije ni bilo“. Prekrajanje istorije u vidu prećutkivanja, uveličavanja ili umanjivanja činjenica je usud koji muti pogled, doprinosi večnom povratku istog, proizvodi lošu beskonačnost, doprinosi da balkanski narodi vekovima budu zatočenici međusobnih animoziteta i mržnje. Sarajevski atentat jeste događaj koji je za posledicu imao ujedinjenje Južnih Slavena, a okolnosti koje su do toga dovele uticale su na oblikovanje svesti ljudi različitih nacionalnosti i konfesija, koji će sedam decenija živeti u zajedničkoj državi. Međutim, i bez atentata taj bi se prostor u nekom času na neki način definisao, možda nekom drugačijom suverenošću, iz koje bi proizašlo određeno istorijsko iskustvo. Jer, toliko je bilo rada i želje da se zajednička država stvori, da je to bilo neminovno ovako ili onako. Koja god opcija da se ostvarila, bila bi pod imeniteljem zajedničkog jezika. I ma sa koliko različitih naziva ga imenovali, ostao bi to isti taj jezik, koji bi i pod tim drugačijim okolnostima rađao ideju zajedništva. Govoreći o mračnim figurama srpske i južnoslovenske istorije koje više od jednog veka indukuju sukobe, Jergović kaže da je i poslednji rat izazvan s ciljem da se „zanavijek srpska i hrvatska mržnja jedna drugom hrane, i da dvije mržnje poput vladarskih dinastija, zanavijek vladaju južnoslovenskim zemljama“. Izlaz iz tog začaranog kruga garniture na vlasti niti znaju, niti ga traže. Ali, to ne znači da izlaza nema. Čitajte Jergovića!