Diverzijama do vlasništva

Nedavni, drugi po redu, pokušaj da se proda Ski-centar Brezovica nije zaustavljen pritiskom na Prištinu da ne rasprodaje imovinu koja je u vlasništvu drugih, već vetom lokalne samouprave. Francusko-andorski konzorcijum će, međutim, iz trećeg puta uspeti, bez obzira na to što su vlasnici tog centra Fond za razvoj (79,75 odsto) i Skijališta Srbije (20,25), jer po Zakonu o strateškim ulaganjima, koji je Skupština Kosova usvojila prošle nedelje, lokalna samouprava se više ne pita. Beograd na sada već redovne poteze diverzantske prirode u odnosu na mogućnost razgovora o imovini Srbije na KiM ne može da reaguje sudskim sporovima, jer bi oni navodno bili međudržavni. Tako se srpsko rukovodstvo dovelo u apsurdnu situaciju da reakcije na oduzimanje imovine zadržava u okvirima kosovskog sistema. Prepuštajući se u ruke kadiji kojeg tuži. Pa je tako i na Zakon o Trepči, kojim Vlada Kosova postaje vlasnik 80 odsto, a radnici 20 odsto akcija, Beograd reagovao preko predstavnika Srba na Kosovu koji su se žalili tamošnjem Ustavnom sudu. Žalba je, doduše, stopirala stupanje Zakona na snagu, ali džaba, može se očekivati.

Primena sukcesije ili delova Ahtisarijevog plana, koji predviđa i da dugove javnih preduzeća Priština vrati Beogradu, kad ih ovaj otplati poveriocima, mogli bi se tumačiti kao priznavanje Kosova. Strategija Beograda je da pitanje imovine nametne u pregovorima u Briselu, ali za Prištinu je sva imovina kosovska, a za Brisel nema razgovora o temama koje ne žele obe strane. Užurbanim izmenama propisa ona to i de jure postaje. Suština je, a i jedini zalog Beograda, imovina kojom Priština ne upravlja. Pregovarački kapacitet za imovinska pitanja Beograd još jedino može da iscrpe iz delova imovine kojom raspolaže na severu Pokrajine. Uključujući i imovinu lokalne samouprave, koju, između ostalog i kao potencijalnu opasnost od autonomije srpske sredine, vlada Ise Mustafe teži da preformuliše.

Kada se pred srpskom delegacijom u Briselu, kontra Sporazumu o telekomunikacijama, nedavno našao zahtev da imovina Telekoma postane vlasništvo Kosova, jedna od glavnih bojazni srpskih vlasti da na to pristanu bila je da će tako stvoriti novi model - podrazumevani odgovor na pitanje imovine. Te da će se njime ubuduće uceniti predaja Gazivoda i Trepče, cele elektroprivrede, šumskih gazdinstava, Pošte, Brezovice.... i naravno opraštanje od svega nad čim Beograd više nema kontrolu - Aerodroma Priština, NIS-ovih objekata, dela Železnice...

Imovina na severu adut je u pregovorima ne samo zato što njome upravljaju Srbi nego i stoga što od delova te imovine zavisi funkcionisanje važnih privrednih grana na Kosovu. Od jezera Gazivode, recimo, zavisi snabdevanje vodom za piće i navodnjavanje velikog broja stanovništva iz većinski albanskih sredina, kao što su Južna Mitrovica, Srbica i Vučitrn. Srpske sredine Kosovska Mitrovica, Zubin Potok i Zvečan od Gazivoda zavise u potpunosti, jer ih hidroelektrana snage 34 megavata snabdeva strujom. Trafostanica u Gazivodama spojena je sa trafostanicom u Valaču, a novi dalekovod spaja HE sa trafostanicom.

Vodom iz jezera hlade se reaktori najvažnijeg objekta za proizvodnju električne energije, termoelektrane Kosovo B u Obiliću, a HE Gazivode presudna je i za rad prenosne mreže na potezu TE Kosovo A, preko čvorišta - trafostanice Valač u Rogozni (iz sistema EPS-a, povezana sa centralnom Srbijom) odnosno za snabdevanje strujom većeg dela Kosova. Iz kompenzacionog bazena Pridvorica voda se distribuira za sve nizvodne potrošače - Trepča, TE Kosovo, Feronikl, gradski vodovod Kosovska Mitrovica i Priština, a služi i za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Albanskom stanovništvu šalje se pet kubnih metara vode u sekundi, a troškove za vodu i struju vlasti u Prištini fakturišu kroz mesečne račune građanima.

Vlada Srbije osnovala je 2002. Javno preduzeće za vodosnabdevanje i proizvodnju i distribuciju električne energije Ibar u Zubinom Potoku, koji naloge za proizvodnju dobija od Elektromreža Srbije, a svoje usluge srpskim sredinama fakturiše Elektrokosmetu, preduzeću iz sistema EPS-a, koje se posle rata iz Prištine iselilo u Beograd. U Prištini postoji Javno preduzeće Ibar-Lepenac izuzeto iz Kosovske službe za distribuciju i snabdevanje električnom energijom (KEDS), koja je prodata turskom konzorcijumu Limak end Čalik za 26,3 miliona evra.

Trebalo je da EMS, po briselskom dogovoru, dozvoli Kosovskom operateru sistema, prenosa i tržišta (KOSTT) da postane članica Evropska mreža operatera transmisionih sistema električne energije (ENTCO), a da Priština zauzvrat omogući registraciju dva nova preduzeća za trgovinu strujom na veliko, snabdevanje i distributivne usluge. EMS i KOSTT su potom potpisali dva sporazuma, ali su pokušaji da se registruju dva preduzeća, EPS Trgovina Kosovska Mitrovica i Elektrodistribucija Sever Zubin Potok - propali.

Model je tipski. Ako nije reč o imovini, koja je fizički već preuzeta uz pomoć Unmika ili tokom pogroma 2004, prodata ili data u zakup na 99 godina, Beograd zahteva osnivanje, registraciju, licencu ili drugi vid dozvola za rad novog preduzeća čiji bi vlasnici bili Srbi (Telekom, EPS, Zajednica srpskih opština...), u zamenu za članstvo u međunarodnim organizacijama (energetskim, telekomunikacionim...) i za jedinstveno funkcionisanje sistema na teritoriji celog Kosova.

Isti slučaj je sa Telekomom, čijom imovinom Priština raspolaže sve do severa, gde prestaje njena pokrivenost komunikacija. Ili sa Trepčom, čija prodaja je sprečena nakon prodaje Feronikla 2006. engleskom Alferonu. Iako su brojne firme iz sistema Trepče prodate, Kosovska agencija za privatizaciju kombinat vodi kao jedno preduzeće, iako postoje dva. Većina rudnika je na teritoriji Trepče-Jug, koja ne radi, a svega četiri na području Trepče-Sever koja održava proizvodnju.

Od srpskih preduzeća imovinu na KiM imaju i PTT, Železnice, Srbijašume, Lola, Minel, Goša, Centroprom, Prva iskra... Ali, Pošta Srbije od 129 kontroliše 27 objekata, uz 10 novoizgrađenih u Gračanici, Štrpcu, Ranilugu. EPS ima površinski kop, termoelektranu i preduzeće za prenos struje u Obiliću, koje zajedno sa postrojenjima pod kontrolom Srba Priština tretira kao javna preduzeća Kosovske energetske korporacije i KOSTT-a. Srbijašume imaju gazdinstvo Ibar Leposavić, koje je upravljalo sa 335.050 hektara zemljišta, a prema prištinskim propisima pripadaju Kosovskoj agenciji za šume. Imovina Železnica Srbije pretvorila se u imovinu Železnica Kosova, a 31 objekat NIS Petrola - Jugopetrola, čija je vrednost 2003. procenjena na 31 milion nemačkih maraka u društvenu svojinu i data u dugogodišnji zakup Kosovo Petrolu.

Objekte Telekoma preuzelo je preduzeće Pošte i telekomunikacije Kosova, u kojem država ima 25, a preostalih 75 odsto vlasništva je u rukama Telekoma Kosova i mobilnog operatera Vala. Aerodrom Priština je 2010, nakon preuzimanja, izdat za 67 miliona evra u koncesiju na 20 godina tursko-francuskom konzorcijumu Limak erport d`Lion.

U državnom vlasništvu Srbije je i 29, a u društvenom 14 odsto ukupnog zemljišta na KiM, kao i preko dva miliona kvadrata u službenim i stambenim zgradama, objektima posebne namene, restoranima, odmaralištima.
Da bi očekivanja od povratka na staro bila realna važno je podsetiti na odnos svetskih medijatora kosovskog procesa. Iako su pravo na vlasništvo i dokazi o ulaganjima na strani Beograda, čim je Unmik preuzeo upravljanje javnim preduzećima i oformio 720 novih javnih i društvenih firmi, mnoge su date u dugogodišnji zakup, a po formiranju Kosovske poverilačke agencije, pravo upravljanja je lako pretvoreno u pravo prodaje. Uz pomoć Unmikove Uredbe o privatizaciji, koja poreklo imovine proglašava ništavnim za čin prodaje, do 2008. je privatizovano 450 preduzeća.