Što više muzike to manje laveža

Nije jednostavno reći šta predstavlja izbor Novog Sada za evropsku prestonicu kulture. Da li da skačemo od sreće ili da plačemo? Meni kao politički nekompetentnom čoveku taj čin izgleda dvosmislen. Kao da je izbor neka vrsta mamca koji je Srbija progutala. Teško je bilo odbiti tako nešto, a i zašto bi kad nije bilo ni lako prihvatiti. Da li su svi u Beogradu navijali da Novi Sad bude izabran? Čuo sam da su neke istaknute ličnosti iz sveta kulture i umetnosti podržale Herceg Novi! Političari su, čini se, bili uzdržani. Izgleda da postoje razlozi zbog kojih je Beograd mogao da bude protiv. Verovatno će 2021. biti takva da će Novi Sad postati evropska prestonica kulture, a Srbija, tj. Beograd neće biti u Evropskoj uniji. Naravno, Evropa nije isto što i Evropska unija, ali meni to ipak liči na neku vrstu ekstrakcije Novog Sada, što je bolno, naravno, ne za Novi Sad, već za Beograd i Srbiju. Ipak, možda je ovaj izbor poruka Brisela da put Srbije u Evropsku uniju vodi preko Novog Sada i Vojvodine. Naravno, bitan momenat, i možda najbitniji u čitavoj stvari, jeste da će Novi Sad biti finansijski potpomognut od Evropske unije da 2021. godinu zaista dočeka kao prestonica kulture. Ne znam koliki je taj novac i da li će grad neposredno raspolagati njime ili će država posredovati, što ne bi bilo dobro, ali svakako bi pre svega trebalo taj novac ulagati u infrastrukturne projekte koji su neposredno povezani sa kulturom i umetnošću. Novi Sad nema valjanu koncertnu dvoranu, takođe, Muzej savremene umetnosti Vojvodine je podstanar. No, možda previše umišljam ali i urbanistička, makar delimična revitalizacija starog gradskog jezgra bi, na primer, zahtevala ponovo uvođenje tramvaja, ne samo iz ekonomskih ili ekoloških razloga, nego i iz estetskih. Novom Sadu nedostaje onaj karakterističan gradski zvuk koji proizvodi tramvaj a koji je on imao pedesetih godina dvadesetog veka. Ipak, mislim da bi nam najviše bila potrebna koncertna dvorana, što više muzike to manje laveža, manje buke, pošto su kod nas u Srbiji pa i u Vojvodini najveći problem buka. Dobro je da ljudi sede sat i po u koncertnoj dvorani i da ćute makar da ne osećaju ništa, mogu bar malo da saberu misli. Kada izađu, posle koncerta, osećaće se drugačije, biće manje agresivni. Institucija koncerta tzv. ozbiljne muzike je suštinski bitan evropski fenomen, on je neka vrsta religijskog okupljanja koje je neophodno zarad kreacije radosti, sreće i mira. Treba nastojati da se sve odvija u tom pravcu, pošto Novi Sad već ima reputaciju muzičkog grada i kao takav je prepoznatljiv u Evropi. Osim Egzita, Evropa zna za Aleksandra Tišmu, tako da lik i delo ovog velikog pisca treba koristiti u promociji. Tišma je u svojim romanima upravo prikazao Novi Sad kao evropski autentičan grad. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, grad je imao tu posebnost koja ga je razlikovala od drugih mesta u srednjoj Evropi, ali u sedamdesetim i kasnije u devedesetim, to kao da se izgubilo. Razlog tome je i urbicid koji je grad doživeo šezdesetih, i naročito sedamdesetih godina prošlog veka, kada je uništeno gradsko jezgro nerazumnom urbanističkom politikom. Podignuta je nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta u samom centru, umesto negde na obali Dunava, gde joj je zapravo bilo mesto. Ako se budu gradile, i koncertna dvorana i Muzej savremene umetnosti moraju biti na obali Dunava koji je jedna od žila kucavica Evrope, što je još Sterija dobro znao. Dunavski turizam je sve jači i lepo je da prvi susret ljudi koji dolaze u grad bude baš sa građevinama u kojima obitava umetnost. Inače Novi Sad i treba predstaviti Evropi prevashodno kao grad umetnosti. Čini se da je ovo izvanredna prilika da ovaj grad tako ponovo pronađe svoju autentičnost.