Reči koje određuju vreme

Policija Long Brenča u NJu DŽersiju primila je u julu 2009. godine poziv zabrinutih građana koji su na ulicama svog mirnog grada na obali Atlantika primetili nekog ekscentričnog starca kako besciljno luta ulicama. Poslali su mladu policajku da vidi o čemu se radi, a ona se ubrzo vratila s ulovom. Stariji policajci ostali su bez teksta: Pred njima je stajao Bob Dilan. Ispostavilo se da ni policajka ni njen partner pojma nisu imali ko je Dilan, a nisu reagovali ni kad im se predstavio i objasnio da je trenutno na turneji, ali da je izašao da se malo prošeta. Sedam godina kasnije, ovaj ekscentrični starac dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

U obrazloženju žirija navedeno je da je Dilan nagradu dobio jer je stvorio novi poetski izraz u okviru velike američke muzičke tradicije, uz pozivanje na tradiciju pevanja poezije koja seže do Homera i Sapfe. Kada je u Stokholmu pročitano ime Boba Dilana, prva reakcija Rona Čarlsa iz Vašington posta bila je simptomatična za ono što će uslediti u narednim danima: Ovo je najčudniji izgovor imena Don DeLilo koji sam ikad čuo.

Već nekoliko minuta nakon objavljivanja vesti o novom laureatu, počela je žestoka javna debata. Dilan je prvi Amerikanac koji je dobio Nobela za književnost još od Toni Morison (1993), a kao najčešća imena favorita s engleskog govornog područja, osim DeLila, spominjani su Filip Rot, Zejdi Smit ili Margaret Atvud.

Književni kritičar NJujork tajmsa Dvajt Garner bio je oduševljen: Ovaj Nobel priznaje ono što smo dugo osećali kao istinu da je gospodin Dilan jedan od najautentičnijih glasova koje je Amerika ikad proizvela, tvorac slika jednako smelih i rezonantnih kao bilo šta što su stvorili Volt Vitman ili Emili Dikinson.

U istom tom Tajmsu, Ana Nort je bila očajna, poručujući da ne veruje da će Zejdi Smit ili Meri Gejtskil završiti u Rokenrol kući slavnih: Bobu Dilanu nije potrebna Nobelova nagrada za književnost, ali je književnosti potrebna Nobelova nagrada. Ove godine je nije dobila.
Srpski pesnik i novinar Dragoslav Dedović ima dijametralno suprotan komentar. On pita da li se neko seća Španca koji se zove Hose Ečegaraj i Eizagire.

Ne? Ali čovek je dobio Nobelovu nagradu za književnost pre 112 godina! Simpatična mi je misao da će studenti književnosti konzumirati jednog književnog nobelovca uključujući Jutjub. Ostaje i da se ponadamo kako će Bob Dilan za 112 godina imati više publike nego Hose Ečegaraj i Eizagire danas. Ako bude tako, naši potomci će reći da je Bob Dilan bio potrebniji Nobelovoj nagradi nego ona njemu, tvrdi Dedović.

Rok kritičar Žikica Simić kaže da je Bob Dilan definisao i njega i njegovu celu generaciju, pa je začuđen negativnim reakcijama književnika: Pao mi je na pamet film Amadeus, koji se bavi odnosom Salijerija i Mocarta, gde je Salijeri akademski kompozitor, sav u manirima, a Mocart razbarušeni umetnik, koji je došao pravo niotkuda, van svakog konteksta, ali koji je genije. Ovo s Dilanom mi liči na tu priču, kaže Simić.

On ukazuje da je Dilan pripadao krugu bit pesnika, ali da je bio i izdanak američke folk muzike, čiji je idol bio legendarni Vudi Gatri, uz plejadu bluz i folk muzičara koji su krstarili Amerikom i pravili vrhunsku muziku i vrhunsku poeziju.
Ipak, sve vreme je bio svoj i ničiji. U njegovoj muzici su se preklopile silnice koje određuju vreme, rekao je Simić.

Teško je oteti se utisku da većina protivnika Dilanovog Nobela ne ide mnogo dalje od otpisivanja velikog kantautora kao samo muzičara.
Pisac Irvin Velš verovatno je otišao najdalje: Ovo je loše koncipirana nostalgičarska nagrada isceđena iz užeglih prostata trtljavih senilnih hipika. S druge strane, Tom Vejts, još jedan muzičar s nepobitnim spisateljskim darom otišao je najdublje: Veliki je dan i za književnost i za Boba kada Majstor originalne forme dobije priznanje. Pre nego što su epske priče i pesme uopšte zapisane, one su migrirale na vetrovima ljudskog glasa, a nijedan glas nije veći od Dilanovog.

Jedan drugi pesnik rokenrola zakucao je svaku raspravu o Dilanu nobelovcu: To je kao kada biste Mont Everestu nakačili medalju da je najviša planina, rekao je Lenard Koen.
Godine 1966. Bob Dilan je nastupao u Mančesteru. Publika je očekivala akustični nastup svog omiljenog folkija, a dobili su divlji rokenrol šou, sa gitarama uštekanim u struju. Kada mu je razočarani fan uzviknuo: Judo!, Dilan mu je odgovorio: Ne verujem ti, ti si lažov, a zatim se okrenuo prema bendu i izdao komandu: Svirajte jebeno glasno! Usledilo je najpoznatije izvođenje najveće rok pesme u istoriji, Like a Rolling Stone.

Dan nakon što je dobio Nobela, Dilan je imao koncert u Las Vegasu, tokom kojeg se nijednom rečju nije osvrnuo na činjenicu da je upravo dobio najprestižnije književno priznanje na svetu. To je, ujedno, bio jedini njegov komentar na vest o dodeli Nobelove nagrade. Jer, ni pet dana nakon proglašenja, on se nije ni oglasio ovim povodom, a na njegovom sajtu nema čak ni vesti o priznanju. Švedska akademija izjavila je da je odustala od pokušaja da dođe do Boba Dilana.

- Trenutno ne radimo ništa. Zvala sam i pisala mejlove njegovom najbližem saradniku i dobila sam vrlo prijateljske odgovore. Za sada je to, očigledno, dovoljno - izjavila je stalni sekretar Akademije Sara Danijus državnom švedskom radiju SR.
Ceo svet se podelio na pristalice i protivnike nagrade, a veliki umetnik nam, kao i u briljantnom biografskom filmu Toda Hejnza o Bobu Dilanu Im Not There, lakonski poručuje: Nisam tu!