Kako su ubili motociklizam u Srbiji

Kada je početkom avgusta ove godine, nakon četiri decenije aktivne karijere Dragoslav Kule Perišić objavio da se povlači sa trkačkih staza, postalo je jasno da je jedna epoha u moto sportu Srbije završena. I to ne samo zbog činjenice da je reč o velikom šampionu koji je u karijeri praktično osvojio sve što se osvojiti može - bio je prvak jugoistočne Evrope, četiri puta šampion Balkana, sedam puta najbolji u Srbiji i Jugoslaviji, nosilac Zlatne kacige, najznačajnijeg priznanja u ovdašnjem motociklizmu - već i zbog činjenice da je Perišićevim odlaskom okončana romantična era ovog sporta u kojoj su jedino motor i staza bili važni. Iako u 53. godini života, Perišićevo povlačenje mnogo je više iznuđeni splet nesrećnih okolnosti nego planirana odluka da okonča karijeru. Jer da prošle godine nije doživeo teške povrede na trci u Serezu, u Grčkoj, koje je jedva preživeo, legendarnog Kuleta verovatno bismo i ove godine gledali u sedlu.

Novopečeni sportski penzioner, dočekuje nas u svojoj kući u selu Darosava nadomak Aranđelovca. Kaže da mu prija tišina i anonimnost šumadijske pastorale nakon kruga dugog četiri decenije.
Teško mi pada penzija, problem je psihički prebroditi činjenicu da posle tolikih decenija na motoru više ne vozim, počinje ispovest Perišić. Suočio sam se sa ogromnom prazninom. Živeo sam dinamičnim, organizovanim životom ispunjenim neprestanim radom. Sada ne mogu da se pronađem u nekom drugom poslu. Moje fizičko stanje je veoma loše s obzirom na veliki broj povreda koje sam imao i pokušavam da tu popravim stvari. Trenutno nemam jasnu ideju šta je to što bih radio, priča Kule.

Moto trke su u kući Perišića porodična tradicija, jer je i Kuletov otac Živorad više od dve decenije bio veliko ime moto sporta. Prvi put je nastupio 1976, kao trinaestogodišnji dečak, vozio je legendarni poni ekspres i pobedio. Trijumfi su u naredne četiri decenije postali gotovo podrazumevajuća stvar. Bilo je to sjajno vreme. Sećam se da je 1996. trku u Aranđelovcu pratilo 30.000 ljudi. Bio sam popularan poput fudbalera. Izlazio sam po splavovima, oko mene je uvek bilo devojaka, pratili su me mediji, jurili iz političkih stranaka da postanem njihov član. Znate šta, pet autobusa je išlo iz Aranđelovca da gleda trke. Pa danas Zvezda ne može da povede toliko navijača. Prijalo mi je to, neću da lažem.

Negde između svih tih silnih titula i medalja, a ima ih više od 180, stigli su pozivi da učestvuje na najvećim svetskim trkama kao što su Osam sati Suzuke u Japanu, koju je vozio i legendarni Valentino Rosi i 24 časa Le Mana. Osam godina je bio kapiten nacionalnog tima u trkama izdržljivosti. Sećam se jednom prilikom u Le Manu je neprekidno padala kiša, tepmeratura je bila izuzetno niska. Doživeo sam hipotermiju, satima sam posle trke drhtao. Spava se u boksevima, tri vozača menjaju se na motoru na svakih 50 minuta. Malo je timova koji ne dožive dramatične trenutke u takvim uslovima, priča Perišić.

Ono što je obeležilo njegovu karijeru, osim titula i brojnih pobeda je nestvaran podatak da je doživeo čak 52 preloma, a u nekoliko navrata povrede su bile skoro kobne. Perišić se, međutim, vraćao i kada bi svako drugi odustao. Sve do prošle godine i trke u Grčkoj. Bio sam ubeđen da ništa ne može da se desi, na treningu sam bio najbrži. Ali, desilo se. Doživeo sam težak pad, ni danas ne znam razlog. Jednostavno se ne sećam ničega. Ni bolnice, ni transporta iz Grčke u Srbiju. Kao posledica pada leva ruka je izgubila funkciju, slomio sam dva vratna i dva leđna pršljena, a vid je postao slab. Lekari nisu mogli da dijagnostikuju uzrok. Profesorka u bolnici, inače vrhunski stručnjak, doslovno mi je rekla: `Idi u crkvu i zapali sveću`. Slično je bilo i 2005. kada je zbog pada došlo do unutrašnjeg krvarenja, a lekari mi nakon svega rekli da su me već bili prežalili. Vratio sam se na stazu i 2010. postao prvak jugoistočne Evrope, priča Perišić.

Dok lista uspomene nestvarne karijere, u jednom trenutku zastaje, a zatim upola glasa kaže da 52 preloma nije ono što ga najviše boli, iako je, kako svedoči, skoro 19 godina proveo po bolnicama. Ne može, veli, da prežali stradale kolege. Miroslav Živković, dečko kojeg sam obučavao i koji je postao šampion, izdahnuo mi je na rukama. Imao je samo 23 godine. Izuzetno teško mi je bilo kada je poginuo i Predrag Popović, moj veliki prijatelj, ali i najveći konkurent, takođe, momak iz Aranđelovca. Kaže da se nikada nije plašio za sopstveni život. Moja porodica je sve to preživljavala mnogo teže. Supruga od 1997. ne ide na trke. Tada sam u Novom Sadu praktično slomio kičmu stradala su dva lumbalna pršljena. Danas mislim da je ono što sam radio neka vrsta ludila, ali adrenalin i strast koje sam nasledio od oca činili su svoje, seća se Perišić.

Posebno poglavlje njegove karijere predstavlja vreme provedeno u Francuskoj. Kaže da je otišao trbuhom za kruhom. Tri godine uopšte nisam imao papire. Najpre sam počeo da vozim neki kamiončić za jednog našeg čoveka iz Svilajnca. Posle nekog vremena kupio sam svoj kamion, nakon godinu dana još dva. Nisam imao papire za boravak, ni radnu dozvolu, ali sam imao tri kamiona i tri radnika. Drugi su mi pravili i fakture, seća se početaka u Francuskoj. Ponovo su, razume se, pomogle trke koje su u Francuskoj izuzetno popularne. Postao sam poznat. Prava popularnost je stigla kada sam počeo da vozim svetska prvenstva u mešovitim timovima. Upoznao sam ljude koji su mi pomogli, a kasnije sam zahvaljujući zameniku ministra unutrašnjih poslova uspeo da dobijem papire.
Jedno slučajno ćaskanje na parkingu u Parizu 2001. dovelo ga je do Žan-Mari le Pena, tada lidera Nacionalnog fronta. Ispostavilo se da je čovek koji mi je tada prišao Le Penov lični lekar i da gaji simpatije prema Srbima. Nekoliko meseci kasnije završio je na večeri kod Le Penovih. Od tada me stalno pozivaju na prijeme i proslave Nacionalnog fronta. Nekoliko godina kasnije, usred oporavka od jedne od povreda, zvali su me i ponudili da me u Francuskoj operišu najbolji lekari. Tada sam se još više zbližio sa Le Penom. U znak zahvalnosti pozvao sam ga da 2006. otvori trku u Vršcu i bude moj gost. Na moje veliko iznenađenje prihvatio je. Prijateljstvo s njim mi je otvorilo mnoga vrata, njegova stranka mi je obezbedila nekoliko sponzora, a i naklonjena je Srbima. Kada ste u inostranstvu to mnogo znači. Sada se to prijateljstvo prenelo i na Marin le Pen. Dogovorili smo se i da moju oproštajnu trku koja je trebalo da se održi ove godine ona otvori. Nažalost, isprečila se povreda i suspenzija Auto- oto saveza Srbije, objašnjava Perišić genezu ovog neobičnog odnosa. Otkriva i da namerava da se uključi u kampanju Le Penove na predsedničkim izborima sledeće godine. Predložio sam čelnicima stranke da animiram ljude sa prostora bivše Jugoslavije koji imaju pravo glasa i pokušam da ih ubedim da glasaju za Marin, priča Kule o planovima.

Drugovao je on u Francuskoj i sa drugim poznatim ljudima. Zahvaljujući moto sportu bio je čest gost u kući slavnog glumca Žerara Depardijea. Sve što mogu reći je da je veliki boem. Poslednih godina ga ne viđam jer se preselio u Rusiju. Danas, na kraju kruga od četiri decenije, kaže da jedino žali što u svom selu nije napravio auto-motodrom. Priča da je imao podršku i pokojnog premijera Zorana Đinđića koji je primio zvaničnike evropskog moto sporta, ali i tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice sa kojim je i danas veliki prijatelj. Novac nije bio problem, ali smo lutali u projektu. Auto-motodrom po standardima svetskih šampionata nije mogao da stane na taj prostor, a sami radovi su komplikovani. Trebalo je da izgradimo pistu od 2,3 kilometra i danas se ne bi vozilo na Ušću i Kraljevu i drugim opasnim stazama, kaže Perišić.



Nije, međutim, odustao od svog nauma. Koštunica i tadašnji predsednik opštine Lazarevac Branko Borić, pomogli su da se na grad Beograd uknjiži 250 hektara zemljišta. Projekat auto-motodroma je bio gotov, ali stvar nije prošla u Skupštini grada. Bez obzira na to što sam bio u dobrim odnosima sa premijerom Aleksandrom Vučićem i ministrom Nebojšom Stefanovićem i privatno im pomogao, projekat nije dobio podršku. Objasnio sam da ne tražim posao ni za sebe, ni za članove svoje porodice i rekao da bi automotodrom bio u komercijalnom smislu koristan za Beograd. Kada nema trka, svako bi mogao da vozi uz novčanu nadoknadu. Zamerili su mi zbog istupa u Skuštini grada i iz Saveza i iz državnog vrha, kaže Kule.

Dragoslav Perišić posle svega što je uradio za moto sport na ovim prostorima nema nikakve kontakte sa čelnicima Auto-moto saveza Srbije. Kaže da im je rekao u lice što je imao i otišao sa svih funkcija jer nije želeo da bude saučesnik u ubistvu motociklizma u Srbiji. Kaznili su ga sa dve godine suspenzije i sprečili da svoju oproštajnu trku odvozi u Vršcu, gradu u kome je 15 godina organizovao trke i čiji je počasni građanin. Kako kaže, definitivna tačka pucanja bilo je njegovo poznanstvo sa nekadašnjim svetskim šampionom u šahu Anatolijem Karpovom, koji je obećao pomoć oko izgradnje auto-motodroma. Kao jedan od savetnika ruskog predsednika obećao mi je da će mi obezbediti susret sa Putinom. Predočio sam ljudima iz Saveza da čitavu stvar treba institucionalizovati, napraviti delegaciju u kojoj bi bio i neko od gradskih i republičkih funkcionera. Niko mi nije odgovorio i zato sam prekinuo veze sa AMS-om. Kada već stvari stoje tako, odlučio sam da sačekam neko bolje vreme. Razumem da državni zvaničnici imaju ozbiljnijih problema, vidim da je u Srbiji sve puklo, ljudi jedva preživljavaju i osećam da nije vreme za takve projekte, zaključuje Dragoslav Kule Perišić, verovatno najbolji motociklista koga je ova zemlja imala.