17.04.
2024.
Par zvani "Smrt": U njihovoj firmi pronađeno je 180 ljudskih tela i istina je isplivala na videlo
Suđenje Halfordovima zakazano je za 6. jun, a par se takođe suočava sa federalnim optužbama.
Ključno pitanje je: šta zapravo treba da bude cilj opozicije na predsedničkim izborima naredne godine? Da po svaku cenu pobedi Aleksandra Vučića, to jest njegovog kandidata? Da ostvari dovoljno dobar rezultat, dakle ulazak u drugi krug gde bi izgubio, kao zamajac za nastavak borbe protiv Vučićeve vlasti? Da svojim kandidatom pre svega artikuliše vrednosnu alternativu onome što predstavljaju naprednjaci, a da procenti budu u drugom planu? Da se svaka opoziciona opcija za sebe preko predsedničkih izbora što bolje profiliše i poveća vidljivost i rejting, pa ko u borbi svih protiv svih preživi postane lider opozicije? Od odgovora na ova pitanja zavisi procena ko bi bio idealan, to jest najbolji mogući opozicioni predsednički kandidat i koliko bi i kakvih kandidata uopšte trebalo da bude. Ako je cilj političke borbe kristalno jasno definisan, onda se strateške odluke i metodologija tome mehanički precizno i logički neumoljivo podređuju.
Pobeda po svaku cenu. Uzmimo na primer da se ključne opozicione stranke dogovore da im to bude cilj predstojeće izborne trke. Da se napravi bilo kakav balans Vučićevoj vlasti, da se na Andrićevom vencu uspostavi još jedan centar moći, da se uzurpacija odlučivanja u rukama izvršne vlasti i Vučića lično institucionalno destabilizuje. Vrednosno, ideološki, politički nebitno o kojoj ličnosti je reč, jedino je važno da ta osoba ima matematički realnu šansu da pobedi u drugom krugu i da na izborima učestvuje kao kandidat opozicije. Osnovni preduslov da priča o pobedi po svaku cenu bude uspešna jeste da se opozicija oko te jedne ličnosti objedini, i zdesna i sleva.
U redu, ko bi to mogao da bude? Kome idu naruku i matematika - trenutni i potencijalni rejting - i potencijalna politička širina? A da je ujedno dovoljno ambiciozan da u ovakvu trku uđe i da, ukoliko pobedi, zbog svog karaktera, ako ničeg drugog, bude protivteža Vučićevoj vlasti? Tačan odgovor je samo jedan. Vuk Jeremić.
Vrednosti na stranu. Ideologija na stranu. Prošlost na stranu. Simpatije i antipatije na stranu. Bol u stomaku na stranu. Apsolutno nevažno je sve što ometa ostvarenje cilja pobede po svaku cenu, ako se takav u opoziciji definiše. Vuk Jeremić je jedina osoba koja ima realnu mogućnost da ne samo uđe u drugi krug, već da tu pobedi bilo kog kandidata Aleksandra Vučića, pa bio to i Vučić lično. A toga je, reklo bi se po javnim izjavama i tabloidnim operacijama, i sam premijer vrlo svestan.
Lični politički rejting i dostupna istraživanja govore da Saša Janković nije najbolji mogući kandidat za realizaciju pomenutog ultrapragmatičnog cilja. Već da je drugi po redu. Što nije dovoljno dobro. U slučaju, dakle, da se o Jeremiću ili sa Jeremićem ne postigne dogovor, a takav scenario je sasvim moguć, jedino logično bi bilo sve karte baciti na Jankovića. S tim što se onda dešavaju dve stvari - ako cilj ostane pobeda, bukvalno svi opozicioni akteri moraju čvrsto i bez najmanjeg odstupanja stati uz njega. Jeremićeva popularnost, i trenutna i potencijalna, dozvolila bi manja odstupanja. Sa aktuelnim ombudsmanom to nije slučaj. Uz njega moraju stati bukvalno svi - od DSS i Dveri preko DS, DJB i Tadića do na primer Ne da(vi)mo Beograd - da bi pobedio. Koliko je to realno? Sudeći po porukama iz desnog opozicionog tabora, odakle uzvikuju ne dolazi u obzir novi DOS, ni najmanje. Zbog toga se sa Sašom Jankovićem kao kandidatom kojeg bi podržale građanske snage i cilj menja, postaje mekši: ulazak u drugi krug i časni poraz. Janković je jedina figura sposobna i za ovoliko. A ni to nije malo.
Pojedini iz Demokratske stranke bi rekli da grešimo i da njihov novi lider Dragan Šutanovac ima ozbiljnu šansu za drugi krug, a možda, ako se sve kockice sklope, i za pobedu. Iza ovakvog uverenja stoji vera, ali ne brojke i ne politička realnost. Prvo, Šutanovčev javno dostupan rejting nije dovoljno jak. (Takav je samo Jeremićev). Drugo, predsednika DS ne bi podržala cela opozicija. DSS i Dveri nikako, a izjave Saše Radulovića ukazuju da ne bi ni DJB. U slučaju Šutanovčeve kandidature, kako sada stoje stvari, na predsedničkim izborima došlo bi do potpunog rastakanja opozicije, gde bi praktično svaka stranka imala svog konja za trku, što bi značilo njihovu potpunu katastrofu, rezultatski debakl. Pa bismo u drugom krugu gledali Vučićev ostvareni san - on ili njegov čovek i Vojislav Šešelj. Alternativa je da DS kandiduje Šutanovca, a da (skoro) svi ostali stanu uz Jeremića ili Jankovića. Gde bi, u slučaju prvog, demokrate na izborima i posle njih mogle da prođu kao SPO pre 16 godina, a u slučaju drugog da budu javno žigosane za rezultatski neuspeh, što bi ih takođe moglo oterati u potpunu političku marginalizaciju. Kandidatura Dragana Šutanovca bi, zbog svega ovoga, mogla da bude politički ispravan potez samo ukoliko u trku ne uđu Vuk Jeremić i Saša Janković.
Jeremić je bez ideologije i jasnih vrednosti, niti preferira domaće političko blato, a oko Jankovićeve moguće kandidature se možda ne okupi dovoljno opozicije pa on odustane. U tom slučaju, jedan broj građanskih opcija, pre svih DJB i Ne da(vi)mo Beograd, mogao bi se dati u potragu za alternativnim rešenjima gde se od imena zasad pominju akademik Dušan Teodorović i Miroslava Milenović iz Saveta za borbu protiv korupcije. S njima se ide na onaj cilj da pre svega artikulišu vrednosnu alternativu onome što predstavljaju naprednjaci, a da procenti budu u drugom planu. Ili u dvadeset petom, svejedno. Jer bi oboje doživeli težak poraz. I deset odsto bi se smatralo uspehom, manje njihovim ličnim, više onih koji su ih kandidovali. Teodorović, Milenovićeva ili bilo ko sličnog profila bi zapravo poslužio Saši Raduloviću za dodatnu afirmaciju njegovog pokreta i ustoličenje na tron lidera (nejake, rastočene) opozicije, dok bi priča o vrednostima, alternativi i sličnom bila samo alatka pragmatičnog DJB-a. Ukoliko birači i ne prepoznaju ovu varku, hoće ostale političke stranke sigurno, pa bi kandidature Dragana Šutanovca, Boška Obradovića i ostalih bile ne samo njihovo političko pravo već i obaveza prema strankama koje vode. A Vučić bi mogao da se napokon opusti. Opozicija će se međusobno poubijati.
Boško Obradović je veštim manevrom - ranom najavom predsedničke kandidature - uspeo da se nametne kao glavni favorit desne opozicije. Dok je šef Dveri počeo da se uspešno profiliše i efektnim nastupima u Narodnoj skupštini, DSS ne prestaje da se o svom jadu zabavlja. Sanda Rašković Ivić, dojučerašnja predsednica, izbačena je iz članstva, a Đorđe Vukadinović iz poslaničkog kluba - oboje su bili zagovornici zajedničkog opozicionog kandidata za predsednika Srbije. Fobija u sadašnjem vrhu DSS od novog DOS-a, iako bez onog starog Vojislav Koštunica nikada ne bi postao predsednik SRJ, niti bi ta stranka ikada vodila Vladu Srbije, dovela je do novih cepanja i trvenja, ali i do situacije da na predsedničkim izborima ili podrže Obradovića ili istaknu svog kandidata, osuđenog na sramotan rezultat, recimo Miloša Jovanovića, ili da ih iz nekog principijelnog razloga bojkotuju (povratak maniru stranke iz devedesetih). Šta god bilo, Obradović i Dveri su već uspeli da se nametnu kao glavna snaga na desnom ne-šešeljevskom krilu srpske političke scene, a da li sa pet ili deset odsto - samo od njih zavisi.
