Ovde stalno potpiruju požare

Foto Aleksandar Dimitrijević

Slavko Štimac sleže ramenima i stidljivo pozira za naš list. Usput pomalo negoduje, ali pristaje na svaki naš zahtev. NJegov osmeh evocira slike jednog davnog perioda bezbrižnih dana nekadašnje Jugoslavije, kada je u brojnim filmskim i televizijskim naslovima krasio tadašnju kinematografiju. Dok razgovaramo, vraćaju nam se iz sećanja scene iz Vuka samotnjaka, Salaša u Malom Ritu, Specijalnog vaspitanja, Ko to tamo peva, Sjećaš li se Doli Bel?, Oca na službenom putu, Varljivog leta `68, Braće po materi, Podzemlja Sve značajni i najpopularniji naslovi jugoslovenske kinematografije. Kada ga pitamo da li misli da je njegov lik ostao zaštitni znak jednog prohujalog doba, odgovara da je to pitanje za neke buduće istoričare filma i da postoje i drugi glumci koji su obeležili tu epohu.

I zaista, nakon toliko godina bogate karijere i velikih glavnih uloga, karijera Slavka Štimca ostaje osobena po svemu. Ali pre svega po toj skromnosti koja ga krasi kao čoveka. U sadašnjem vremenu vladavine tabloida, kada vlada potpuna euforija ko će se i zbog čega naći na naslovnim stranama, Štimac i dalje nerado daje intervjue. Upravo smo tako i razgovor za NIN dugo pripremali. Unapred nam je rekao da ga već očekuje dovoljno stresa oko promocije novog filma Ime: Dobrica, prezime: nepoznato, u čijoj realizaciji je učestvovao i kao producent. On je na sebi svojstven način pobegao od opšteg društvenog ludila i kreirao svoj mikrokosmos, našavši mir u krugu porodice i bliskih prijatelja, iz kojeg nas tek povremeno iznenadi svakim novim pojavljivanjem. I zbog čega je onda tako težak na intervjue i razgovore za medije i nakon toliko godina prisutnosti na javnoj sceni, nismo mogli a da razgovor ne počnemo tim pitanjem:

Nikad nisam smatrao da je to nešto neophodno. Ali kada nešto uradite, postoji i razlog da se pojavite u medijima, govori Štimac ponovo kroz svoj prepoznatljiv, široki osmeh. Jednostavno, u ovom poslu sam od malih nogu a nikad nisam voleo da se pojavljujem. Mirniji sam kad me nema. A opet, s druge strane, ima me sasvim dovoljno i mislim da nema potrebe za više. Evo vidite, zapetljao sam se kao pile u kučine (smeh). Ali ne želim da ljudi misle da je u pitanju neko prenemaganje ili ne daj bože arogancija. Jednostavno sam takav.

U istoj nedelji imate dve premijere u bioskope stiže film Ime: Dobrica, prezime: nepoznato, a na male ekrane domaća kriminalistička serija Ubice mog oca. Vi ne radite toliko često, a svaka vaša pojava izazove veliku pažnju. Da li na taj način što ne pričate mnogo za medije štitite i svoj glumački aparat i sebe kao čoveka u sistemu u kome je sve obezvređeno?

Nemam nikakve posebne planove. Kad me zovu, ja radim. A koliko radim to je drugo pitanje. Mi imamo malu produkciju. Retko se pojavljujem pa samim tim valjda skrenem pažnju. Iskreno se nadam se da će ovaj film imati svoju publiku. Danas su vremena čudna i bilo bi pravo čudo da ljudi češće idu u bioskope. Bioskop ima posebnu draž. Tu je doživljaj gledanja filma sasvim drugačiji.

Da li Dobrica vraća veru u optimizam i u čoveka kao pojedinca? Čini mi se da nije slučajno odabran da bude dobrica?

Trebalo bi da je tako. Danas se veoma teško živi. A ovaj film je pokušaj da se ljudi malo inspirišu i da izađu vedrijeg lica iz bioskopa. Uvek su bila čudna vremena. Uvek se pričalo da su baš tada najgora vremena, od kad je vremena i čovečanstva. Ali očigledno je da je sada velika kriza. Vidim to po ljudima u svakodnevnom životu. Dosta teško se živi. Ali smatram da ne treba padati u očaj, već treba imati nade da će biti bolje.

A kako vi živite?

Kao i svi drugi, kao normalan svet (smeh). Imao sam razne faze. Imao sam i uspešnijih dana i potpuno neuspešnih i manje uspešnih. Ne treba stalno razmišljati o onome šta se dešavalo nekada. Ajde da preživimo ovaj dan, i neka on bude što bogatiji, pa videćemo šta će sutra biti.

Naslov filma je Ime: Dobrica, prezime: nepoznato. Da li ste time što lik nema prezime hteli da sugerišete pitanje identiteta, koja su ovde stalno otvorena?

Film počinje tako što dvoje starijih ljudi nađu bebu u korpi pored pekare. Uzmu je i daju joj ime Dobrica, jer je dobre volje i stalno je nasmejana Ali oni ne znaju ko je on i odakle je. A taj Dobrica je prepun dobre volje, tako je rođen. Šta god da mu se dešava u životu, dobro ili loše, on to prima sa osmehom. Ali opet, s druge strane, on je inteligentan i veoma svestan svega šta se dešava oko njega.

I šta je onda smisao biti dobrica u društvu u kome se kaže lud je onaj koji je dobar?

Postoji u narodu i izreka: Dobar i lud su dva brata Ovaj film pokazuje kako baš i ne mora da bude tako. Dobar čovek ne može biti lud. Ludilo je bolest. Svet je prepun i dobrih ljudi, koji svoju pravu prirodu tek u određenim okolnostima pokažu. Sve zavisi i od toga kako im mi pristupimo. Jer ljudi se menjaju pored dobrih ljudi. Čak i najokorelije ubice, recimo, vole da budu u prisustvu dobrih ljudi. Jednostavno, primaju od njih nešto dobro, što im prija, nešto što ne mogu da objasne. Jer duboko u svakom čoveku čuči dobrota.

Koliko su mediji odgovorni što dobrota nije u prvom planu?

Uloga medija je skoro pa glavna. Ali medije ne treba da komentarišemo. Ja ne znam o čemu se tu radi. Neko očigledno misli da to što rade prodaje sadržaj. A oni imaju ogromnu odgovornost za svaku javno izgovorenu reč. Po ovome što vidimo, stiče se utisak da je samo loša vest prava vest. Da li razmišljaju kakve sve posledice mogu da prouzrokuju izgovorene ili napisane reči, a da ne govorim o lažima i neistinama? To, osim što ima fatalne posledice, i nemoralno je. Dakle, govorimo o osnovnim ljudskim karakteristikama, kao što je savest. Svako od nas ima savesti, ali treba videti ko je preispituje.

Kolika je onda uloga intelektualca u društvu danas?

Uloga intelektualca uvek je bila važna i značajna, samo je pitanje koliko prostora oni imaju u medijima. Ali tu se opet vraćamo na pitanje savesti. Nije bitno pitanje samih intelektualaca. Visokoobrazovani ljudi ne moraju nužno da budu dobronamerni. Danas je daleko bitnija uloga visokosavesnih ljudi, pogotovo onih koji se bave medijima.

Govoreći o svojoj ulozi u filmu Na mlečnom putu, Emir Kusturica je izjavio u Veneciji da je njegov stil glume bio a la Slavko Štimac. Šta je Profesor hteo time da kaže, kakav je to metod glume?

Hvala Emiru na komplimentima! Ja se uvek spremam tako što pokušavam da razumem i prihvatim karakter koji treba da odigram. Gluma zapravo ne treba da postoji. Ona ne sme da se vidi. Onaj ko gleda film mora da veruje onome šta gleda. Vrlo često ljudi misle da se deca igraju pred kamerama, što uopšte nije tačno. Deca glume kao i odrasli! Nema natur glume. Ili je nešto dobro i istinito ili nije, ili mu veruješ ili ne. Što se mene tiče, rad pred kamerama učio sam od malih nogu. Stalno su mi pomagali stariji i iskusniji reditelji i glumci. I onog momenta kada sam shvatio šta je važno, sve je išlo kako treba. Ali u moje vreme drukčije se radilo. Tehnički uslovi bili su drugačiji nego danas. Tada je traka bila užasno skupa, rasveta je bila jaka i iz tih razloga snimalo se s daleko manje dublova. Sećam se, kada se snimalo u zatvorenim prostorima, bilo je skoro nepodnošljivo. Neko mi je nedavno pričao da je gledao neki film sa Širli Templ u kome ona peva pored klavira, a na klaviru se vidi uklobučena farba od toplote koju proizvodi reflektor u studiju (smeh). Danas se sve u postprodukciji sređuje, dodaje boja, briše ako nešto ne valja U svakom slučaju, ja sam tada učio od iskusnijih kolega, a oslanjao sam se na intuiciju. Kad se pročita scenario, mora biti jasno šta se igra. I što je scenario bolje napisan, to je posao lakši.

Kako se sećate danas svojih ranih radova, prvih filmova, uloga?

Mnogo je godina prošlo Ponekad, kada slučajno naletim na neki od tih filmova, vrate mi se slike i prorade sećanja na ta snimanja, na te ljude. Često je bilo stresovito, jer sam bio dete koje je pored snimanja imalo i mnoge druge obaveze kao što su učenje, škola, porodica...

Da li danas pratite jugoslovenske kinematografije i da li mislite da su se jugoslovenske kinematografije prilagodile savremenim filmskim tendencijama ili se još traže, služeći i dalje na neki način u svojstvu političke propagande?

Gledam koliko imam prilike. Ne može se reći da pratim redovno i da imam dobar uvid u današnje kinematografije nekadašnje Jugoslavije. Savremene filmske tendencije se često bave aktuelnim političkim temama. Postoje filmski stvaraoci koji još uvek prave filmove iz iskrene potrebe, iz ljubavi prema filmu i njih publika prepoznaje i voli. Što se tiče političke propagande ili političke korektnosti, kako hoćete, čini mi se da se tu ne razlikujemo od ostatka sveta.



Da li mislite da film danas spaja i miri nekadašnje jugoslovenske prostore?

Mislim da spaja. Vezuje nas mnogo toga. Isti jezik, kultura, prostor, prijateljstva, rodbina. Pripadam generaciji koja je odrastala u Jugoslaviji i ne mogu da se naviknem na ideju nekih inostranstava. Ne mogu da verujem da je sad to nekih sedam, osam inostranstava. To mi je uvek tako nekako čudno.

I ti prostori kada su postali inostranstva, nazadovali su pogotovo na kulturnoj sceni. Na koji način film danas miri i povezuje region?

Samim tim što ljudi komuniciraju korak je napred. Više bih voleo da ti mladi ljudi imaju veću inicijativu, ali ni njima ne daju mira da rade. Svako malo neko potpiruje neke priče i svako malo počinje sve ispočetka. Ovde se stalno potpiruju neki požari. Umesto da puste ljude da normalno komuniciraju I tu se vraćamo na pitanje medija i politike. Glavna i najpoželjnija stvar bi bila da se oni ne mešaju u naše odnose. Stvari na terenu u suštini ne izgledaju kao u medijima. Mediji su ti koji stvaraju predrasude i tako se ljudi udaljuju jedni od drugih.

Zašto kažete da vas politika ne interesuje?

Pa ne interesuje me u smislu da se bavim njome, ali vidim stvari oko sebe. I ono što vidim vrti se u krug. Čovek ne može da živi od toga. Devedesetih nisam video svrhe baviti se politikom. Bio sam veliki protivnik rata, zagovaranja mržnje, bilo kakvih stvari koje se toga tiču a koje su obeležile devedesete. Naravno, i dan danas isto mislim. Ono što je najvažnije jeste da se uredi sistem koji funkcioniše. Da zakon radi svoje. Ako bismo se toga držali, bio bi raj na zemlji. I tu je kraj priče. I naravno da kompetentni ljudi budu na određenim mestima sa kojih se upravlja, pogotovo kada je privreda u pitanju. Ako vidimo da se posluje sa minusom i da odlaze pare iz budžeta, valjda treba nešto učiniti po tom pitanju. Ja ne znam što je tolika jagma ljudi da budu u politici i da se tu održe Pa ima valjda i drugih zanimanja Stvarno ne razumem.

Da li je moguće kreirati karijeru u Srbiji?

Ja sam bio slobodnjak čitavog života. Nekada je bilo toliko posla da nisam mogao da postignem, a nekada ga nije bilo uopšte. I vremenom sam se navikao na taj ritam. Ali videćemo sada. Dolaze mladi ljudi, radi se, ima nekih planova. Treba samo da budemo optimisti.

Kada ste bili najzadovoljniji u karijeri?

(smeh) Tu čovek može da bude na pogrešnom tragu. Jer možda se to pitanje ne tiče samo karijere, nego i godina starosti, pa se prema tome stvari ravnaju, drugačije doživljavaju. Zadovoljan sam onim što imam i onim što radim. Za sve drugo, videćemo vremenom.