Govorite li kineski

Foto AP

Ako se iz (još nenavršenih) osam godina Baraka Obame u Beloj kući išta može naučiti, onda je to da su, ma koliko nominalno progresivan, liberalan i, u krajnjoj liniji, dobronameran neki američki predsednik bio, njegovi dometi nužno limitirani poretkom čiji je neraskidivi deo. Ne u smislu ograničenih ovlašćenja - to se u sistemu demokratske podele vlasti podrazumeva, i tako i treba da bude - nego u smislu sociopolitičkih, pa i kulturoloških i istorijskih determinanti koje određuju šta se u okvirima jedne političke zajednice realno može, a šta ne može postići tokom jednog ili dva četvorogodišnja mandata.

Prevedeno na razumljiviji jezik, a na konkretnom primeru aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država, to bi se i ovako moglo da objasni: jedno od simbolički najpotentnijih obećanja koje je kao predsednički kandidat Obama dao ticalo se zatvaranja zatvora u vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi, toj neviđenoj američkoj sramoti koju mu je u nasleđe ostavio njegov republikanski prethodnik, DŽordž V. Buš. Čovek kome je, iz neobjašnjivih razloga, Nobelova nagrada za mir dodeljena na kredit - pre nego što je uopšte došao u priliku da je zasluži - u januaru će, međutim, napustiti Belu kuću a da se, zahvaljujući opstrukciji u Kongresu, ni u jednom trenutku nije primakao ni blizu tome da u toj nameri i uspe.

Stvari bi - u aktuelnim okolnostima utešno - mogle i obrnuto da se postave: i ukoliko bi na izborima 8. novembra pobedio po svemu nedorasli, nedostojni i nekvalifikovani kandidat kakav je Donald Tramp, sistem (shvaćen u najširem smislu reči) bi učinio dovoljno da neutrališe ili eliminiše neke od potencijalno najvećih ekscesa njegove proklamovane antipolitike. Neke - poput sumanute ideje o podizanju zida duž čitave južne granice s Meksikom, čiju bi izgradnju finansirali sami Meksikanci; ali sigurno ne sve. I zato bi za Ameriku, a neminovno i za ostatak sveta, najbolje bilo da se podvrgavanje tom krajnje rizičnom eksperimentu izbegne: inače postaje moguće i da, u situaciji kada je izabrani lider objektivno nekompetentan za predsednički posao - kao što je bio Buš, kao što bi bio Tramp - faktički kreator važnih segmenata državne politike bio neko iz senke, poput notornog Dika Čejnija i njegove neokonzervativne bulumente u Bušovo vreme. Svet je, znamo, još daleko od toga da se oporavi od brljotina koje je to društvo napravilo.

Jednostavno rešenje bi stoga bilo da se na izborima poverenje da kandidatu koji se ne zove Donald Tramp. Avaj, to znači dati ga Hilari Klinton, koja neosporno ima iskustvo i kvalifikacije za obavljanje predsedničkog posla, ali koja je, iako na drugačiji način od Trampa, takođe izrazito kompromitovana figura: kandidatkinja čiji bi negativni rejting bio rekordan da nije njegovog još goreg, te ličnost gotovo instinktivno sklona da istinu o detaljima iz svoje lične istorije krije, slobodno interpretira ili direktno falsifikuje (kao na primer u nama, ali ne baš toliko i Amerikancima poznatom slučaju tuzlanski aerodrom). I još, kad smo već kod spoljnopolitičkih avantura - pravih, ne izmišljenih - s reputacijom političarke lake na obaraču.

Kako će, ko god da dobije izbore - a trenutno vlada snažno uverenje da će to ipak biti Klintonova - od Obame, i bez neke naročite njegove krivice, u nasleđe dobiti još gori set problema od onog koji je njemu ostavio Buš mlađi, u svakoj varijanti biće dovoljno razloga da se zazire od toga kako će izgledati spoljna politika nove administracije. S tim što, naravno, različite zemlje, kao i različiti ljudi, zaziru od različitih stvari. Tramp možda jeste pomirljiviji prema Rusima - zbog čega mu je, olako i bez ozbiljnih dokaza, nalepljena etiketa marionete u rukama Vladimira Putina - ali je, recimo, vrlo voljan da se, barem kad je ekonomija u pitanju, konfrontira s Kinezima, s kojima se u današnje vreme nije uputno kačiti bez velike potrebe. Mada će se, kako ovo stoleće bude odmicalo, ta nužda možda i neizbežno stvoriti na onom najopasnijem, vojno-političkom planu - o čemu malo kasnije.

Hoće se reći, jeste da Klintonova važi za spoljnopolitičkog jastreba i da većinu njenih spoljnopolitičkih savetnika čine liberalni intervencionisti (ili, kako u časopisu Forin polisi primećuje Stiven Volt, i nešto gore od toga), ali valjda niko ozbiljno ne misli da bi se s Trampom na čelu države SAD okrenule pacifizmu: američkom statusu globalne supersile agresivnost je jednostavno imanentna. Pitanje je samo u kojoj će meri toj agresivnosti biti dato na volju, a ne hoće li se ona manifestovati ili neće. I to nema veze s tim ko će dobiti ove ili bilo koje druge naredne izbore u Americi.



Svet zanima pre svega ono što je danas i ovde. A tu ne treba imati dileme: ma šta se priviđalo ovdašnjim rusofilskim konfabulatorima u njihovoj homoerotskoj fascinaciji Putinom i uverenju kako se najvažnija bitka za dominaciju opet vodi između Amerikanaca i Rusa, ključno spoljnopolitičko pitanje za narednu i svaku američku administraciju posle nje, prioritet pod tačkom jedan, dva i tri, jeste - Kina. To je pitanje mnogo važnije od Islamske države, Avganistana, Libije, Ukrajine, izraelsko-palestinskog konflikta, imigracije, ili bilo kog drugog još manje bitnog problema koji je poslednjih godina preokupirao američke kreatore politike, konstatuje Volt, profesor međunarodnih odnosa na Harvardu.

Brz rast ekonomske i vojne moći Kine i njene neskrivene teritorijalne pretenzije, pre svega u Južnom kineskom moru, pred Vašington postavljaju niz pitanja. Najpre, da li je od vitalnog američkog interesa da Kinu spreči u nameri da uspostavi faktičku kontrolu nad pomorskim putevima u tom delu sveta. A onda, ako je odgovor potvrdan - a neizbežno jeste - i da li je u tom cilju spremna da posegne i za oružanom silom; te, ukoliko bi ipak da izbegne vojnu opciju, na koji drugi način to namerava da postigne. Idealnog odgovora, iz američke perspektive posmatrano, nema: ako SAD uzvrate previše oštro, to bi moglo da dovede do otvorenog neprijateljstva s Pekingom, pa čak i do direktne oružane konfrontacije. Ali ako Amerika nije spremna da se suprotstavi puzećoj kineskoj ekspanziji, njena pozicija u Aziji, ključnom strateškom poprištu 21. veka, biće oslabljena, a neki njeni tradicionalni saveznici u tom regionu mogli bi da zaključe kako im je pametnije da se okrenu Pekingu: poslednje egzibicije novopečenog filipinskog predsednika - koji se umiljava Kinezima, dok Amerikance ili psuje ili ignoriše - već su pojačale nervozu u američkim centrima moći.
Odnosi Vašingtona i Pekinga će biti najvažnije geopolitičko pitanje u naredne dve-tri decenije. I obe zemlje će nastojati da izbegnu takozvanu Tukididovu klopku, situaciju u kojoj se sila u usponu vojno konfrontira s etabliranom silom, uz pogubne posledice po obe strane, kaže DŽejms Stavridis, penzionisani general američke mornarice i bivši komandant Združenih snaga NATO u Evropi.

U odnosu na pitanje američko-kineskih odnosa (a s Kinezima se sve igre igraju na dugi rok) sve drugo, dakle, deluje kao manji problem. Ali status SAD u svetu, jasno, ne dozvoljava da se ti drugi problemi ostave po strani. Recimo kad je Evropa u pitanju: naglašeni manjak interesovanja za evropske poslove koji je pokazivao Obama verovatno bi se mogao smatrati uvodom u dugoročnije okretanje Amerike od Starog kontinenta, zabavljenog o svom jadu, da nije bilo prvo ukrajinske krize, a onda i ruskog vojnog angažovanja u ratu u Siriji. Ti događaji jesu Rusiju u dobroj meri vratili u fokus američkog interesovanja, i naredni američki predsednik će i tu svakako imati pune ruke posla, ali, rečeno je već, ne na način na koji to zamišlja onaj naš poslovični mali Perica. Izvesno je samo da bi novom stanaru zdanja na Aveniji Pensilvanija bilo pametno da, umesto očigledno jalove, neproduktivne konfrontacije s Moskvom, od koje ni jedni ni drugi nemaju ništa, proba s drugačijim, suptilnijim pristupom. Ali s Klintonovom na mestu predsednika - pod pretpostavkom da će to biti ona - izgledi za tako nešto su mali: kako, opet u Forin polisiju, ukazuju Tomas Graham i Metju Rodžanski, bivša državna sekretarka zasad nije u stanju da dobaci dalje od toga da Putina portretiše kao nekog negativca iz crtanog filma.

Animozitet postoji i na drugoj strani - Putin ne može da pređe preko onoga što vidi kao njeno uplitanje u ruske izbore 2011, u vreme kada je bila na čelu Stejt departmenta (posle tih izbora su, zbog slabo prikrivene krađe glasova, usledili masovni građanski protesti, prvi i poslednji tih razmera u Putinovoj epohi; u Kremlju veruju da su iza organizacije demonstracija stajali Amerikanci) i očigledno bi radije da u Ovalnom kabinetu vidi Trampa, koga bi posle u svakoj situaciji lako mogao da prevesla.

U svakom slučaju, budućem predsedniku bi bilo od koristi da pročita šta o odnosu prema Rusiji ima da kaže pomenuti autorski dvojac. Rusija se, pišu oni, niti može potpuno poraziti niti kooptirati i pretvoriti u demokratskog partnera, pogotovo ne u današnjem multipolarnom, globalizovanom svetu; zato je odnose s njom neophodno zasnovati na kombinaciji saradnje i rivaliteta. Problem je, međutim, što Tramp teško da čita išta osim postova na Tviteru, dok je Hilari isuviše ubeđena u ispravnost svojih pozicija da bi pokazala neophodnu dozu samorefleksije i korigovala barem neke od svojih zabluda i predrasuda. A ovo, razume se, ni za jedno od njih dvoje ne važi samo kad je Rusija u pitanju.
Sva je prilika, prema tome, da neće proći dugo pre nego što svet Obamu krene od blata da pravi.