Kad američki san postane košmar

Foto AP

Strah od ekonomske neizvesnosti nikada nije plašio građane Amerike više no pred ovogodišnje glasanje za novog predsednika, pošto ankete pokazuju da čak 61 odsto ispitanika veruje da izbori imaju veliki uticaj na ekonomiju Sjedinjenih Država. To bi ujedno mogao da bude i odgovor na pitanje otkud u samoproklamovanoj kolevci savremene demokratije predsednički kandidat koga se sada odriču i njegovi partijski drugovi, otkud toliko kivnih i razočaranih u američki san, prosperitet i demokratiju, koji se istovremeno nisu razočarali dovoljno da dignu ruke od ključne poluge demokratskog procesa. Naprotiv, pohrlili su da svoj glas daju poraženom socijaldemokrati u redovima demokrata Berniju Sandersu, koji je obećavao demontiranje sprege ekonomski najmoćnijih i politički najodgovornijih. A onda i Donaldu Trampu, rijaliti zvezdi, s previše skandala i nimalo političkog iskustva. Vodeći ekonomski mislioci složiće se da je i Sandersa i Trampa izrodila upravo reakcija običnih građana na sve vidljiviju socijalnu nejednakost i ekonomsku stagnaciju većine stanovnika SAD, stvorivši u društvu toliko duboku podelu da je ona po svojim razmerama prevazišla sve druge podele koje su dominirale prethodnim predsedničkim izbornim kampanjama - rasne, geografske, seksualne, rodne ili etničke, kako ukazuje poznati američki politikolog Frensis Fukujama u tekstu Američko propadanje ili obnova?.

Mnogi Amerikanci su u gorem ekonomskom položaju nego što su bili pre četvrt veka. Prosečan prihod stalno zaposlenog muškarca manji je nego pre 42 godine, a oni sa ograničenim obrazovanjem sve teže nalaze pristojno plaćen stalni posao. Dugogodišnje pretpostavke da je Amerika zemlja budućnosti i da svaka nova generacija živi bolje od prethodne dovedene su u pitanje. Globalna ekonomska kriza predstavlja otrežnjenje za mnoge birače, koji rezonuju da je njihova vlada spasila bogate bankare, iste one koji su SAD i doveli na ivicu propasti, dok naizgled ne radi gotovo ništa za milione običnih ljudi koji su izgubili posao ili dom, piše DŽozef Stiglic u autorskom tekstu za Project Syndicate, na koji NIN ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji.

To objašnjava i paradoks u kome se politika republikanaca, nekad utemeljena na sprezi biznis-elite i socijalno konzervativnih birača, svela na Trampa, zagovornika obračuna sa bogatima i povratka Amerike Amerikancima; ali i demokrata koji decenijama zaboravljaju da štite srednju klasu, umesto toga veću brigu pokazujući za globalne ekonomske igrače i njihove profite. Zato za Stiglica nije nikakvo čudo što Tramp nalazi prijemčivu publiku kada izjavljuje kako je stanje u ekonomiji trulo. Ili kako kaže Fukujama, jaz između imovine elita i ostatka stanovništva rastao je dve generacije, ali je tek sada počeo da dominira nacionalnom politikom.

Oba ova svetski poznata analitičara veruju, međutim, da recepti koje nudi Tramp nisu rešenje, jer bi SAD odveli u nove trgovinske ratove i još veću stagnaciju. Ne može se sporiti da je američki BDP u prethodnih 60 godina porastao šest puta, ali je nevolja u tome što je raspodela tog bogatstva duboko nepravedna. Koliko god se medijske imperije i rejting agencije upregle da objasne kako će eventualna Trampova pobeda Americi, ali i ostatku sveta, doneti još goru stagnaciju i još veće siromaštvo, ne mogu zamagliti činjenicu da je globalizacija uzela svoj danak. Širom otvoren put robi, kapitalu i (u manjoj meri) ljudima možda jeste doprineo rastu svetske ekonomije, sigurno je i ne tako mali broj običnih ljudi izveo iz siromaštva, ali je neminovno doneo i socijalno raslojavanje, upravo zato što se stvoreni kolač delio tako što je ogroman njegov deo pripao najbogatijima i nekolicini najmoćnijih zemalja, a mali deo ostatku planete. Zato će i Amerikanci reći da je ovo prva generacija koja živi gore od svojih roditelja, dok je najveći deo društvenog bogatstva za sebe prigrabio veoma mali broj najmoćnijih, za koje se veruje da presudno utiču na kreiranje američke politike - pa i one ekonomske - i da će SAD pobedom Hilari Klinton dobiti upravo nastavak politike imperijalizma i zalaganja za interese krupnog kapitala i finansijskih centara moći, koji ne mare ni za šta drugo do za svoje profite.

Trampove pristalice ne plaše rezultati analize rejting agencije Mudis, po kojima će najvažniji ekonomski pokazatelji, poput rasta BDP-a, stope nezaposlenosti ili američkog javnog duga, biti značajno nepovoljniji na kraju četvorogodišnjeg mandata njihovog kandidata, nego što bi to bili ukoliko bi zemljom te četiri godine upravljala Klintonova. Amerika će izgubiti 3,5 miliona radnih mesta i zapašće u dugoročnu recesiju, smatraju analitičari ove agencije.

Još gore, i stanari Volstrita, osetljivog i na najsitnije nagoveštaje promena - zbog čega se i očekuju potresi ukoliko bi Tramp bio izabran za predsednika - ali i analitičari, zaplašeni su najavljenim Trampovim obračunom s ekonomskim rivalima Amerike, poput Kine, Japana, Meksika... Toliko promovisani prekookeanski trgovinski sporazumi, poput onog sa zemljama pacifičkog regiona, odnosno Evropskom unijom, mogli bi biti dovedeni u pitanje, jer Tramp najavljuje njihovo poništavanje u slučaju da u međuvremenu stupe na snagu i oštro suprotstavljanje politici niskih carina i liberalizacija trgovine koja SAD donosi samo nove gubitke radnih mesta i izmeštanje investicija i kapitala. Doduše, pregovori o ovim sporazumima već su zapali u ćorsokak, pogotovo onaj s EU, zbog nezadovoljstva evropskih zemalja uskogrudošću američkih pregovarača koji bi sve pogodnosti tog sporazuma da prigrabe za sebe. S druge strane, Tramp tvrdi da bi ti sporazumi doveli do gubitka radnih mesta u samoj Americi, jer bi se proizvodnja još u većoj meri izmestila na druge lokacije, naročito preko Pacifika, umesto da se američki proizvođači okrenu svojoj zemlji i svojim radnicima.

U sve postojeće trgovinske modele ugrađen je zaključak da liberalizacija trgovine povećava agregatni dohodak, ali obično ima rđave posledice po distribuciju, jer stvara gubitnike i dobitnike. Jedna novija studija procenjuje da je konkurentni izvoz iz Kine odgovoran za gubitak dva do 2,4 miliona radnih mesta u Americi između 1999. i 2011, piše Fukujama. S druge strane, Stiglic upozorava da Americi nisu potrebni novi trgovinski ratovi, jer bi sukobljavanje sa Kinom, Meksikom i drugim trgovinskim partnerima zemlju učinilo ekonomski još ranjivijom, ali i suzilo prostor za globalnu saradnju neophodnu radi rešavanja problema terorizma, Islamske države ili klimatskih promena.

Šta će administracija budućeg američkog predsednika zaista i učiniti s ekonomskom politikom teže je predvideti od rezultata samih izbora. Jer, tvrde pojedini analitičari, najava oba kandidata da će sprovesti poresku reformu i povećati ulaganja u infrastrukturu i javne investicije u SAD - što u tekstu za Project Syndicate zagovora i Nurijel Rubini, s tim što on smatra da su takva ulaganja potrebna i ostatku sveta - ne mora unapred ništa da znači. Bez obzira na predizborna obećanja, finansijski establišment dovoljno je moćan da preobrati svako izborno obećanje u sopstvenu korist. Ali ko god da se useli u Belu kuću, promene u politici i ekonomiji SAD su neophodne, jer je krajnje vreme da obični građani ponovo vide korist od rasta nacionalne ekonomije. Lekcije iz ovih predsedničkih nominacija i ove kampanje moraju biti savladane, ili će u protivnom zemlja, pa i njena uvek privilegovana politička i ekonomska elita, nastaviti da se kreću ka propadanju, veruju analitičari. Promene podrazumevaju rizik, ali daleko veće rizike nosi onaj koji ne posluša ove poruke građana, uveren je Stiglic: rizikuje, kaže on, podeljeno društvo, suženu demokratiju i dodatno oslabljenu ekonomiju.