Zakasnela ljutnja

Foto Petar Marković

Sve i kada bi novinari poslušali Aleksandra Vučića da rukovodstvo RTB Bor ne pitaju ništa u vezi sa poslovanjem ovog rudarskog kompleksa, jer se on strašno iznervira kada čuje njihovo tumačenje, premijera se ipak nešto mora upitati.

Ako je smena rukovodstva i ovog, ali i nekih drugih državnih preduzeća, najmanji problem, kako je to rekao na poslednjoj konferenciji za novinare, najavivši promenu gotovo svih i to pre Nove godine, zašto mu je ovoliko trebalo da to učini? Šta je to, sem bogatog preletačkog partijskog iskustva i mesta poverenika SNS-a u Boru, kvalifikovalo Blagoja Spaskovskog da sve ove godine rukovodi jedinim rudnikom bakra u Srbiji, dok su inženjeri, stručnjaci za rudarstvo, ekonomisti i dobro upućeni tvrdili da RTB upravo zbog lošeg rukovođenja i štetnih ugovora koje ova kompanija sklapa sa svojim poslovnim partnerima gomila gubitke? Ako postoje dokazi da poslovanje škripi u svim fazama proizvodnog procesa, od eksploatacije rude do pravljenja finalnog proizvoda - bakra, zbog čega je Vlada više verovala Spaskovskom no kritičarima njegovog upravljanja, pa do smene rukovodstva nije došlo ni proleća ove godine kada je ekipa američke konsultantske kuće Mekinzi svojim analizama otkrila da RTB Bor posluje loše, najpre zahvaljujući lošem upravljanju? Nego je umesto smene po dolasku ove vlasti u Nemanjinu, i istrage koja bi utvrdila zbog čega je investicija u rekonstrukciju topionice i izgradnja nove fabrike sumporne kiseline koštala tri puta više nego što je trebalo, Spaskovski nagrađen novim kreditom za završetak još jedne istorijske investicije, kako su to nazivale i bivše vlasti, još dok je vladar Bora i okolnih gradića bio pulen Mlađana Dinkića i Borisa Tadića.

Premijer nam je ostao dužan i odgovor šta će raditi sa ovim preduzećem, ako kineski državnici ne usliše njegove molbe i ne kupe RTB Bor, pošto je kako tvrdi, spreman i da kleči pred kineskim premijerom prilikom predstojećeg susreta u Rigi, ali nije spreman da ugasi Bor od koga zavisi sudbina cele istočne Srbije. Ima li za RTB ikakvog drugog rešenja, ako je očigledno da im ni otpis 900 miliona evra starih dugova ne pomaže da posluju onako kako tvrdi njihov direktor, uspešno i sa profitom? RTB izdržavaju poreski obveznici i to sa 100 miliona evra godišnje, a pritom kompanija sigurno ne plaća sve svoje račune.

Ali, ako je sve to odavno očigledno svima, zbog čega je bilo potrebno da misija MMF-a praktično uceni vlast i pristane na povećanje plata u javnom sektoru i penzija, za šta inače ima prostora, jer je stanje u budžetu bolje nego što je iko očekivao, samo uz uslov da država prestane da dotira problematična preduzeća i da ona prestanu da i nadalje gomilaju gubitke koji se na kraju pokrivaju novcem iz državne kase.

Izvor NIN-a blizak pregovaračima kaže da bi, da Vlada nije pristala da zaustavi dalje zaduživanje pojedinih državnih preduzeća i krpljenje njihovih minusa budžetskim novcem, prostor za povećanje plata i penzija bio manji od dogovorenog. Misija MMF-a zahtevala je, naime, da država dotiranje preduzećima, ukoliko ne pristaje da ih ugasi, ukalkuliše u budžet za 2017. i tek onda da izračuna koliko joj novca preostaje za najavljenu povišicu zarada i penzija.

Kompromis je postignut tako što je MMF pristao da se prosveti plate povećaju za pet do sedam, dok će ostatak javnog sektora dobiti povišicu od pet odsto. Penzionerima će, osim jednokratne pomoći između 5.000 i 6.000 dinara, od januara naredne godine primanja biti povećana za 1,5 ili 1,7 odsto. A Vlada, koja nije pristajala na likvidaciju nekih preduzeća, obećala je da će naterati Azotaru i njoj slične da svoje obaveze za struju, gas i sve ostalo plaćaju na vreme, kao i da će što pre naći kupca za Azotaru, da se njeni gubici i ubuduće ne bi pokrivali iz državne kase.

A do samo pre neki dan se verovalo, tvrde i izvori NIN-a, da se situacija u petrohemijskom kompleksu, Petrohemiji, Azotari i MSK, znatno popravila zbog niske cene gasa, a koga pamćenje služi setiće se da je baš u ovo vreme, 1. novembra prošle godine, Vučić posetio Kikindu i otvorio obnovljenu proizvodnju u Metanolsko-sirćetnom kompleksu. Čak je i ustvrdio da se time problem hemijskog kompleksa rešava, te da Vlada ne žali što je dala 600 miliona evra, pošto će se one vratiti mnogostruko. Sad nekako ispade da se taj novac neće vratiti uopšte, jer Azotara umesto odličnih rezultata pravi minus od 50.000 evra po zaposlenom godišnje ili 50 miliona evra ukupno, čak i onda kada fabrika zbog nastale havarije ne radi. Operativni troškovi su im veći kada ne rade, nego kada rade, reče Vučić, uz opasku da je verovao pogrešnim ljudima i da je dosta bilo sa odugovlačenjem stečaja i čekanjem kupca ili strateškog partnera. Time je posredno najavio da će fabrika verovatno u stečaj, jer se ispostavilo da je ovakvu kakva je sada niko ne želi, a jedna kompanija iz Mađarske je navodno zainteresovana da kupi Azotaru iz stečaja. Ali, to što lažiraju izveštaje o poslovanju, prave gubitke i kada ne rade i odugovlače sa stečajem ne sprečava ih da u svoje troškovnike ukalkulišu i jubilarne nagrade, pošto se u finansijskom izveštaju mogu videti i rashodi Azotare za takve svrhe.

Spremna je država da i poveriocima Petrohemije isplati oko 100 miliona evra do kraja ove godine, ali i bez toga, ovom preduzeću ostaje da kroz čuveni UPPR, kao odličan način da se problemi prolongiraju a stečaj izbegne, reši preostalih 400 miliona evra duga, koji planira da konvertuje u kapital poverilaca. Jer, prema finansijskim izveštajima za 2015, ako i oni nisu frizirani, kumulativni gubici samo ova četiri preduzeća (RTB Bor, Petrohemija, Azotara i MSK) iznosili su oko 150 milijardi dinara, odnosno 1,2 milijarde evra i te će dugove neko na kraju morati da plati. Država, poverioci i preduzeća, poput EPS-a ili Srbijagasa, čije poslovanje se ugrožava, između ostalog, jer im kupci poput ovih na vreme ne plaćaju isporučenu struju ili gas.

Pošto građani Srbije, pa ni penzioneri, od kojih ogromna većina prima mesečno jedva petnaestak hiljada dinara, nemaju privilegiju da ne plaćaju svoje račune za struju ili grejanje, s pravom najavljuju proteste nezadovoljni tek simboličnim povećanjem primanja. I sam premijer, kivan na sebe i direktore koje država postavlja i kontroliše, priznao je da su gubici koje je samo jedna Azotara napravila, izbili penzionerima oko 3.000 dinara godišnje iz džepa.

Drugim rečima, dešava se ono na šta su domaći ekonomisti, kojima nedostaje ucenjivački kapacitet, jer nemaju sa Vladom sklopljen aranžman, upozoravali odavno. Odlaganje restrukturiranja velikih državnih preduzeća preti da pojede sve uštede napravljene fiskalnom konsolidacijom i od penzionera i zaposlenih u javnom sektoru naprave magarce, koji su svoj kaiš stezali za račun bahatosti direktora tih preduzeća. A oni se pritom, ako ćemo verovati premijeru Srbije, nisu libili ni da Vladi dostave lažne izveštaje o poslovanju, po kojima stvari u njihovim bilansima stoje daleko povoljnije nego što je to zaista.

Iako Vučić nije odgovorio ko će tačno biti smenjen, kao ni zašto to nije urađeno mnogo ranije, jer se ispostavlja da bi za neka od tih preduzeća bilo bolje da ne rade, a da radnici primaju platu, Nova godina ipak nije tako daleko. A onda će se valjda znati ko je premijeru draži: penzioneri i poreski obveznici ili direktori javnih i drugih državnih preduzeća. Ako to već i sada nije jasno.