Da Putin čuje, pa Bog da nas vidi

Foto Dušan Milenković

Biva opština Medveđa, u njoj selo Gajtan, a u njemu zaselak Adžinci. Priče o takvim predelima Srbije, u kojima na prvi pogled može uspevati samo nešto stočarstva i impresionističkog slikarstva, nisu srećne, sve se od prezenta pomeraju ka perfektu Bila jednom opština, a u njoj bilo selo ali Adžinčani su drugačija sorta. U borbi za opstanak na mapi Srbije ne prezaju ni od toga da se upetljaju u visoku politiku, mada je to i prirodno na hiljadu metara nadmorske visine, a i to što je zaselak koji je rešio da se preimenuje postao politička vest pre govori da je politika blesava, a ne selo. Bilo kako bilo, bili jednom Adžinci, ali sada biva Putinovo.

Jesen je tu, peče se rakija, narod je dokon, malo se popije. Uveče, kad se to ispeče, pa se proslavlja, donese se svaka da se proba, te padaju raznorazne ideje. Vodi se prvo seoska, pa opštinska, zatim unutrašnja i tako sve do spoljne politike, priča Zoran Delibašić.
Prvi diplomatski kontakti Adžinaca i Rusije uspostavljeni su kada je poznati beogradski advokat Petronijević, rodom iz ovih krajeva, počeo da dovodi ruske prijatelje na vikendašenje.

Dolazila balerina, dolazio novinar, i neko je mislim baš moj brat od strica pitao ,Što bismo se zvali Adžinci? Hajde da budemo Putinovo. LJudima je zabavno, vidim da je ideja otišla daleko i u principu je podržavam, dodaje Zoran Delibašić, rođeni Adžinčanin, koji kao i većina drugih meštana život deli između Adžinaca i nečeg drugog; Beograda u ovom slučaju.

Kako Beograd ne bi sumnjao da je Adžinčane neko instruisao, kako se to u politici kaže, meštani objašnjavaju i zašto su hteli novo ime.

Odavno se govorka o tome. Zovemo se po nekom Turčinu, hadžiji, koji je ovde boravio krajem 19. veka, i pošto je taj hadžija ipak bio osvajač, hajde da ime menjamo. Mesecima smo o tome razgovarali i na kraju se saglasili. Napravili smo tablu i onda je sa advokatom Petronijevićem došao novinar iz Rusije, snimio, stavio na internet, i potom su i drugi novinari počeli da se interesuju. Na naše opšte zadovoljstvo. Istina, Putinci u Sremu postoje odvajkada, ali niko nije na to obraćao pažnju, kaže Miroslav Petrušić.

Čitalac je do sada shvatio da su Adžinčani više duhoviti ljudi nego putinovci i da je rusofilija u ovoj skaski u drugom planu, bez obzira na poneku majicu podrške ruskom predsedniku.

Da smo znali da će pobediti Tramp, možda bismo razmišljali drugačije. Ali ima ovde i drugih zaselaka, pa neki od njih može da postane Trampovo, smeje se Zoran Delibašić.

E sad, da bi Gajtan dobio i Trampovo, morao bi se naći još neki zaselak koji nije opusteo, a to ne bi bio lak posao. I Adžinci imaju samo dve porodice koje se zimi ne sele.

U Putinovu su starosedeoci Petrušići i Delibašići. Bilo je i Smolovića, ali oni su se odselili u Leskovac 1965. godine. Kada sam ja rođen, nije bilo više kuća, ali je svaka imala više dece. U mojoj nas je bilo petoro, tri brata i dve sestre, svuda je bilo od petoro do sedmoro dece. Najviše se ljudi odselilo za Beograd, bilo nas je nešto i po Vojvodini i na Kosovu. Zimi se ne sele Sava, Živana i Milica Petrušić i, preko potoka, Milutin i Milica Petrušić. Mi ostali dolazimo za zimske zadušnice i ostajemo do kasne jeseni, objašnjava Zoran Delibašić.

No njih ostalih je poprilično, a priča o tome kako je do toga došlo, prava je priča o Adžincima. Predsednik Mesne zajednice Gajtan u jednoj je izjavi za medije, suma sumarum, tvrdio da su i Adžinci (skoro pa) pusti. I time udario u srce medveđeg ponosa Putinovaca.

On uopšte nije upućen u to kako smo mi i šta radimo. Čuo sam da je izjavio da su odluku o preimenovanju donela dva čoveka jer ovde nema nikog drugog. A nas ovde leti ima 25, 35, i dece, i srednje generacije. Verovatno su malo i ljubomorni jer nijedna naša kuća nema više od petnaest godina, jer se grade četiri nove i jer smo prvi uveli ulično osvetljenje. Kaže ,samo su poboli tablu, a mi većali celo leto, izgovara u dahu Miroslav Petrušić.

Lako je iz Beograda šaliti se na račun ovih prekoplotskih sukoba, ali iskopati kanalizaciju i pobosti nekoliko bandera sa svetiljkama u selima Medveđe je podvig u ravni lansiranja satelita sa Bajkonura, za šta je u konačnici kriva baš ona visoka politika, pa se i ne treba čuditi tome što su Adžinčani postali Putinovci ili putinovci nadajući se, između ostalog, i nekoj dobiti.

LJudi misle da bi ovo, ako se pročuje u Rusiji, moglo da dođe i do Putina, i da on možda stvarno kaže svojim ljudima ,Daj, vidite, pomozite tom i tom selu. Sve je i počelo od činjenice da nam treba bolji put do Adžinaca, kaže Zoran Delibašić.

Možda, dakle, od Putina bude put, no Adžinčani su navikli da rade sami, zaključno sa onom tablom.

Ispod te table je ona sa natpisom Adžinci, koju smo takođe sami postavili pre pet-šest godina. Kada je počelo prevremeno penzionisanje, socijalni programi i slično, dosta ljudi je uzelo te programe i vratilo se. Kuće su renovirane, doziđivane, u svakoj je struja, svaka ima kupatilo.



Jedini imamo kanalizaciju. LJudi su pokušali da kopaju septičke jame, ali pošto zemljište nije propustljivo, brzo su se punile i izlivale, pa smo skupili novac i odveli otpad daleko od sela. Pažnju poklanjamo i zaštiti životne sredine. Kada neko baca smeće ili seče šumu, raspitamo se ko je, dignemo uzbunu. Nemamo kontejnere, ali skupljamo smeće u velike džakove i nosimo za Lece, koje kontejnere ima. Pokušavamo da zaštitimo ovaj kraj, sa razlogom se ponosi Zoran Delibašić.

Obližnji rudnik Lece jedna je od neprebrojivih crnih rupa srpskog ekonomskog svemira, a Adžinčanima nije lako da u neku od njih ne upadnu. Kraj im je nekada bio stočarski, kaže Zoran Delibašić, a sada samo komšija zvani Serdar ima kozu i kokoške.

Nekada je bilo pet hiljada ovaca, a sada ih u celom Gajtanu nema ni sto pedeset. U selu su bile dve škole, obe stoje i danas, ali nemaju nijednog đaka, podseća na uobičajeno crnilo pasivnih krajeva Srbije Miroslav Petrušić.

Ali su Adžinčani, rekosmo, drugačija sorta. Nema stoke? Nema problema.

Upravo idem sa pripreme zemljišta za jedan voćnjak. Imam hektar, pa sam se konsultovao sa strukom šta da sadim. Teško sam se odlučio pošto nisam iz te branše. Ja sam hteo dunje, i tu bih se prešao pošto one neće na ovu nadmorsku visinu, ne mogu da zriju. Onda sam razmišljao o borovnicama, ali one su velika investicija, ne mogu to da finansiram. Naposletku, verovatno će biti lešnik, mada nisam siguran kako će ispasti. Nije baš da smo sasvim bez iskustva, ali lešnik, trešnje, sa time nismo radili. Kao klinci smo uglavnom čuvali ovce, izlaže Miroslav Petrušić.

Adžinčani su nekada bili i zemljoradnici. Sada je, kaže Petrušić, više od devedeset odsto zemlje neobrađeno.

Moj otac nije hteo da dozvoli da mu pedalj zemlje bude zapušten, da ne bude raskrčen i pokošen, i sve je to ručno radio, na imanju od devet hektara; to ga je i koštalo života, rano je umro. Međutim, nas to sada manje interesuje, sredimo to što je pored kuće, a ove klasične livade takve su, kakve su. Za sada su zapuštene, možda nekad dođe njihovo vreme, ako se razvije stočarstvo. Možda nekom zatreba, pa neka ih obnovi; nije to problem danas sa kosačicama, trimerima, čudima, lako se da iskrčiti, nada se Zoran Delibašić.

Ratka Petrušić, koja kao Zoran i Miroslav vreme deli na beogradsko i adžinačko, kaže da je svako našao kaki-taki dinar i da je svako svoju avliju opravio, da uživaju, a da bi moglo biti još bolje. Kad mi odemo, biće pusto, žao mi je, vajka se Ratka Petrušić, ali je komšija Miroslav teši: Neće, ako se uradi nešto po tom pitanju. Adžinčani, naravno, znaju šta bi trebalo uraditi po tom pitanju.

Planinski smo kraj, bogomdan da se razvije stočarstvo. Perspektiva, što se kaže, fabrika pod otvorenim nebom, na hiljadu smo metara, a opština Medveđa ima dvadeset dva sela, sva su uglavnom ovakva. Kad neko izađe i kaže ,danas se otvara fabrika, primiće sto pedeset ljudi, to je vest, zar ne?, retorski pita Miroslav Petrušić.

Preduzimljivi kakvi jesu, Adžinčani imaju i konkretnijih predloga.

Najveća želja ovog kraja jeste da se spoje Prolom banja i Sijarinska banja. Konkretno, dolazak iz Beograda bi se skratio za sedamdeset kilometara. O turizmu pričaju svi, a odavde do Đavolje varoši ima svega sedamnaest kilometara, do Prolom banje petnaest, do Sijarinske dvadeset osam, a do iskopina Caričinog grada dvadesetak. Kada bi se to premrežilo putevima, turističke organizacije bi mogle da organizuju putovanja, našao bi se i neko pametan da podigne objekt da ljudi pojedu i popiju nešto, a taj bi morao od nekoga da nabavlja hranu; otvorilo bi se tu mogućnosti Pa i mi bismo voleli da se ne druži samo po ovim livadama, nego da odemo do jedne, do druge banje. Medveđa je do svoje granice sredila put, ali taj deo koji drži Kuršumlija, prema Prolom banji, neuređen je, otvara perspektive Zoran Delibašić.

Naposletku, kažu, ni taj put od ceste ka njima, put radi koga su postali Putinovo, nije toliko bitan, iako na prvi pogled izgleda kao posao za terensku ladu. Na drugi može da (se) prođe, mada to nikako nije opravdanje za to što opština nije iskoristila novac koji su joj dali da se bolje povežu sa svetom.



Može da se prođe osim kada je sneg velik, a kišu će da savlada svaki putnički auto. Svako zaposlen iz kuće je davao po pedeset evra da se taj put popravi, jer je opština obećala da će dati koliko i selo skupi. Ne očekujemo, naravno, baš asfalt, dosta bi bilo da se dotera kamion nekog boljeg šljunka, da se poravna, ugazi, pa da može da se koristi dok ne dođe neko bolje vreme. Ali i ovo nam završava posao u svako doba, ne traži mnogo Zoran Delibašić.

Natrag na motiv zahvaljujući kojem je Srbija na dan-dva spoznala da postoji Medveđa, i u njoj Gajtan Gornji i Donji, mada lokalci tome ne pridaju važnost a u njemu Adžinci, meštani posao preimenovanja ne žele da zaustave na ofarbanoj tabli od hrastove daske. Bilo bi dobrodošlo i kada bi im neko za početak rekao kako im se zaselak zapravo zove.

Kada pogledamo topografske karte krupnijih razmera, na njima piše Adžinci, a u katastru Hadžinci. LJudi, međutim, ime svakako nameravaju da menjaju, samo da se vidi koliko promena košta i čija je nadležnost, da li lokalne samouprave, pošto je reč o zaseoku, ili nekog drugog. Pitanje je i kako doći do potrebnog novca, ali ljudi hoće da nam se ime i zvanično promeni, kaže Zoran Delibašić.

Adžinčani, Putinovčani, kako god, hoće i očigledno mogu svašta. Kada još ne bi morali da se bave svetskom politikom zarad lokalnih potreba