Privatizacioni rodoljupci

Foto Tamara Radanović

Iskusnom finansijskom forenzičaru bilo bi potrebno vreme da rasvetli kako je srpski biznismen iz Hercegovine, Rodoljub Drašković, osnivao, pripajao, razdvajao, brisao i upisivao svoja preduzeća u privredne registre i zbog čega. Zašto se i danas na internet-stranici kompanije Svislajon-Takovo, pominje koncern ili poslovni sistem, ako su firme u vlasništvu Draškovića zapravo integrisane u kompaniju koja se, prema podacima Agencije za privredne registre, naziva Svislajon-Takovo grupa, i obično je društvo sa ograničenom odgovornošću registrovano u Novom Sadu, u kojem Rodoljub Drašković ima 7,1 odsto udela u vlasništvu, dok se preostalih 92,9 odsto upisuje na firmu iz Švajcarske - DRD Svislajon multinacionalna kompanija za proizvodnju, tehnologiju, finansijski inženjering i konsalting.

Cinici bi rekli multipraktik, i ne bi previše pogrešili. Jer, Rodoljub Drašković, koji je iz svoje vile na Dedinju, opremljene i otvorenim i zatvorenim bazenom, pre nekoliko godina preko jednog lajf stajl magazina poručivao da je njegova misija borba protiv siromaštva, zapravo je tokom procesa privatizacije u svoje poslovno jato sjatio firme različitih profila i najrazličitije proizvodnje, a da siromašnima nimalo pomogao nije. Posledica toga je, ne samo ono po čemu je ova kompanija prepoznatljiva, eurokrem iz Takova ili slatkiši iz Vršca, nego i Industrija alata iz Trebinja, ofset štampa i komercijalna ambalaža, ali i hotelski smeštaj na crnogorskoj obali.

I nije važno što je većina preduzeća koje je tokom prethodne nešto više od decenije kupio ovaj srpski biznismen, u međuvremenu propala, a broj radnika se u svim kompanijama koje Drašković danas poseduje sveo na jedva 2.300, upola manje nego što je pre privatizacije zapošljavala samo trebinjska Industrija alata ili Mitros iz Sremske Mitrovice, on se poslednjih godina usredsredio na ispunjenje svoje misije. Nakon izgradnje velelepnog dvorca u okolini Trebinja, koji je posvetio Velikoj Gospojini, Jeleni Anžujskoj i svim majkama Hercegovine, Drašković je nedavno najavljivao javno-privatno partnerstvo sa Vladom Republike Srpske o revitalizaciji memorijalnog kompleksa Tjentište, posvećenog partizanima stradalim u bici kod Sutjeske, pošto je prethodno zvanično odustao od izgradnje aerodroma u okolini Trebinja. Ujedno je i vlastima Republike Srpske predao u amanet i dalju izgradnju Grad Sunca, poslovno-turistički kompleks koji je, pored aerodroma, trebalo da sadrži i hotele, stazu za Formulu jedan, akva-park, filmski grad, golf terene, kao i druge komercijalne i zabavne sadržaje, ali je do sada malo šta od toga i izgrađeno.

Poreski organi RS, prema pisanju tamošnje štampe, označavaju ovog biznismena kao jednog od najvećih poreskih dužnika, ali to nije zasmetalo ni vlastima RS, a ni crkvenim velikodostojnicima da sa njim ugovaraju nove projekte, odnosno da osveštavaju njegove dvorce, nazivajući ga pritom čovjekom prostranog srca, koji ono što ima dijeli sa drugima i pomaže ljudima, tako što ih zapošljava, daje im da žive i rade.

Teško bi se sa ovim složili radnici i njihovi predstavnici u preduzećima koje je Rodoljub Drašković kupovao od 2004, što u Srbiji, što u Republici Srpskoj. Ako izuzmemo nadaleko poznatu fabriku Takovo, koju je njen nekadašnji direktor proslavio donošenjem recepta za proizvodnju eurokrema iz Italije, pre nekoliko decenija, Draškovićev privatizacioni bilans je više no oskudan. A i u samom Takovu će se požaliti kako je iz fabrike, od njene privatizacije do danas, otišlo više od 3.000 ljudi.

Privatizacija Mitrosa, iz Sremske Mitrovice, smatra se reperom za neuspeli državni projekat pretvaranja društvene svojine u privatnu. Ubrzo nakon kupovine ovog preduzeća, za manje od 40 miliona dinara, Rodoljub Drašković je firmu rasparčao, pod njenim okriljem osnivao još neka preduzeća, a proizvodnju i broj radnika drastično smanjivao, tvrdili su svojevremeno radnici, ali i nekadašnji rukovodioci Mitrosa. Na koncu, i Mitros i novoosnovani Takovo agrar završili su u stečaju, a radnici na ulici, da bi tek prošle godine jedna austrijska kompanija iz stečaja kupila ovaj nekada poznati i moćni sremski gigant. Još 2009. država je sa Draškovićem raskinula i ugovor o privatizaciji Vršačke pivare, a nije se ovaj biznismen proslavio ni sa privatizacijom Industrije mesa Zlatibor.

U međuvremenu je nestalo i preduzeće Eko organik lajf, koje je Rodoljub Drašković svojevremeno kupio od Dragoljuba Markovića, propalog biznismena iz Surčina, vlasnika Krmivo produkta. I Industrija alata u Trebinju početkom 90-ih godina prošlog veka zapošljavala je više od 4.000 radnika, a prema podacima sa kraja prošle godine, zaposlenih je tek 590. Dobro upućeni kažu da ugovor o privatizaciji nije poštovan, da je preduzeće zaduživano, a pritom je Industrija alata kao poreski dužnik dobijala od države podsticaje za izvoz, pošto celokupnu svoju proizvodnju plasira na inostrana tržišta.

I dok su mnogi upirali prst na Draškovićevo poznato prezime i politička leđa njegovog brata Vuka, lidera Srpskog pokreta obnove, Rodoljub Drašković je negirao da ima bilo kakvu političku podršku, tvrdeći da dobrom privredniku politika nije potrebna.

Najnovija afera Juvitana, u kojoj srpske sanitarne vlasti optužuju firmu Rodoljuba Draškovića da je proizvodila dečje kašice sa nedozvoljenom količinom pesticida, zapravo je njegov drugi okršaj sa Srbijom i njenim vlastima. I danas, ovaj biznismen tvrdi da je hrana koja se proizvodi u pogonima Svislajon-Takova zdravstveno ispravna, te zahteva nezavisno uzorkovanje i kontrolu kvaliteta, ali daleko je od optužbi na račun srpskih ekonomskih vlasti kakve je upućivao pre pet godina, iako mu je fabrika trenutno zatvorena, a radnici poslati na prinudni odmor i strahuju da bi oni mogli biti žrtve ove afere, ukoliko se ispostavi da dečje kašice nisu upotrebljive. Reklo bi se da s pravom brinu, jer ih iskustvo iz dve decenije duge privatizacije uči da propast preduzeća nikada ne znači i finansijsku propast njegovog vlasnika, čija imovina u elitnim delovima Beograda ili na inostranim računima ostaje netaknuta.

Podsetimo, Drašković je pre pet godina, nezadovoljan tretmanom domaćih investitora i poslovnim ambijentom u Srbiji, pompezno najavljivao svoj odlazak iz zemlje. Proizvodnju, tom prilikom, nije izmestio, ali jeste optužio tadašnjeg ministra privrede Mlađana Dinkića da je sahranio srpsku ekonomiju, a vlast da u sprezi sa tajkunima od Srbije pravi državu u kojoj je hrana najskuplja u Evropi.

Ni Dinkić mu nije ostao dužan, tvrdio je da se iza svega krije pokušaj da Drašković prikrije loše rezultate u firmama koje je privatizovao.

Sve vreme je izvlačio milijarde dividendi iz banaka, a istovremeno pakovao kofere da ode iz Srbije, pričao je tada Mlađan Dinkić, uveravajući da je u pozadini svega presuda po kojoj Takovo mora da plati Komercijalnoj banci blizu 12 miliona evra, pošto je Rodoljub Drašković prethodno negirao da takav dug postoji i odbijao da se sa pomenutom bankom dogovori o modelu isplate tog duga. Takovo je, naposletku, dug i platilo, a Drašković je osim demonstrativnog napuštanja Srbije dobio i surovu kvalifikaciju.

Jedan drugi privrednik iz Gornjeg Milanovca, Dragoljub Vukadinović, doduše tada na poziciji savetnika za privredu potpredsednice Vlade Verice Kalanović, pozivao je državne organe da preispitaju privatizaciju Takova, pošto je iz tog preduzeća otišlo dve trećine zaposlenih, nakon što je privatizovano, a samom Draškoviću je poručio da bi on bio idealan pisac knjige Kako upropastiti dobro preduzeće.

Knjiga nikada nije napisana, barem da javnost zna, a privatizacija ni Takova, a ni nekih drugih preduzeća, nikada nije preispitana. Srbija i Rodoljub Drašković su se, tako je barem izgledalo, u međuvremenu izmirili. Sve do obelodanjivanja informacije da je dečja hrana koju proizvodi Svislajon-Takovo štetna po zdravlje, što navodi rukovodstvo kompanije da sumnja da postoji scenario uništavanja brenda Juvitana i zatvaranje jedine fabrike dečije hrane u Srbiji.

Znajući Srbiju, ovakav scenario uopšte ne bi trebalo isključiti. Informacije koje su do sada saopštili Ministarstvo zdravlja i instituti nadležni za proveru zdravstvene bezbednosti hrane prilično su šture, a njihove ponekad kontradiktorne izjave dodatno bude sumnju da se iza ujdurme oko ispravnosti hrane i pesticida nađenih u kašicama zapravo krije namera da se ova fabrika ocrni i verovatno zatvori. Da li zbog toga što bi njeno tržišno mesto trebalo ustupiti nekom drugom ili iz nekog posve drugog razloga, može se samo nagađati.

Nevolja je, međutim, što privatizacioni bilans Rodoljuba Draškovića, baš kao i njegova biznis gimnastika osnivanja i prekomponovanja, bude barem isto toliku sumnju u ispravnost ne samo njegovih kašica, već i svega što radi. Jer, u sve bi javnost pre poverovala nego u ono što je ovaj srpski biznismen za sebe izjavio pre nekoliko godina: Ponosan sam na to što nisam kupovao preduzeća da bih postao bogat, već da bih te ljude egzistencijalno obezbedio.

Draškovićeva poslovna imperija

Na ostacima propalih preduzeća privatizovanih tokom 2000-ih sagrađeno je ono što na sajtu Svislajon-Takova nazivaju imperijom u oblasti proizvodnje kvalitetne i zdrave hrane. Prema konsolidovanom finansijskom izveštaju za 2015. Svislajon-Takovo grupa poseduje i firmu Svislajon d.o.o. Beograd, u čijem sastavu su i kotorska firma za hotelski smeštaj Amforaco, rumunski Swisslion Casa dulce, ali i firma Lion Pack, koja se bavi ofset štampom i komercijalnom ambalažom.

U sastavu grupe je, dalje, Takovo a.d. iz Gornjeg Milanovca, sa svojim zavisnim preduzećima: Svislajon d.o.o. iz Siska, Svislajon Miloduh a.d. iz Kragujevca i Kondivik usluge iz Vršca. Od 2015. Takovu pripada i preduzeće Svislajon Prodakt iz Inđije, a u svojoj imperiji Drašković ima još i Svislajon Industriju alata iz Trebinja i Svislajon-Takovo d.o.o. Murska Sobota, Slovenija.