I bez brata - burazerska država

Okomiše se mediji na premijerovog brata. Kažu - eto ga, novi centar moći. Kakav apsurd: ko u Srbiji ima moć, sem premijera? Da se Vučićev brat sutra zamonaši i nastani na Svetoj Gori, u Srbiji bi sve ostalo isto: sve burazer do burazera. Svaki dobar sa premijerom. Svaki jači od države. Kako su to uspeli? Oduvek na isti način: vođa daruje neko ekskluzivno pravo, a burazer daruje - vernost (što moralnu, što finansijsku). Dakle, ni jedan ni drugi ništa u rukama nemaju - a prave sebi ogromno bogatstvo. Kako? Pa, evo ovako: vođa ispiše neki papir - propis, zabranu, ili javnu nabavku, a to burazeru omogući da sve konkurente istera iz posla - i silno se obogati. Hoćete primer? Evo najsvežijeg. Srpska vlada je donela nekakvu Uredbu o maksimalnoj starosti brodova, što deluje više nego benigno: maksimalna starost teretnog broda sada je 35 godina. E sad, kažu lađari, na Dunavu i Rajni često se mogu videti brodovi stari više od 80 godina. Pa čemu onda ova uredba? Evo čemu: da tajkunske brodarske firme oteraju ostale lađare. I oteraće ih. Cena broda starijeg od 40 godina je oko 100.000 evra, a broda mlađeg od 35 godina je 400.000 evra pa naviše. Te pare obični lađari nemaju, i nestaće. Prevoz će biti skuplji, usluga lošija, a dve blagajne biće sve punije: jedna burazerska i jedna - partijska. Uostalom, setimo se kako je ogromni izvor bogatstva Bogoljuba Karića bila ona jedna (jedina) licenca za mobilnu telefoniju. Legendarne su bile i njegove priče o tome kako finansira i vlast i opoziciju. Isto su potvrđivali (a po potrebi, kasnije i negirali) svi ostali Miškovići, Kostići i drugi burazeri i tajkuni. No, potvrdili ili ne, mehanizam je jasan: tajkun koji hoće mnogo da zaradi, mora mnogo da ulaže u svoj politički opstanak, a što su vremena teža, izdvajaće sve više. Vidite li koliko je to rasipanje? Tu je izvor naše večite bede. Tu je odgovor na pitanje - zašto se za isti rad u Srbiji dobije trista, a u Nemačkoj - tri hiljade evra? Znači li to da su Nemci deset puta pametniji od nas? Nisu, naravno. Razlika je (osim u produktivnosti) još u tome što se u Srbiji novac u potocima odliva u džepove burazera i tajkuna, koji, opet, lavovski deo vraćaju političkim partijama. Tek iz kusura što preostane kad se burazeri i političari namire, rađa se vaša plata od trista i kusur evra. Ne tražite više i ne talasajte: od svih u ovom burazerskom sistemu - vi ste najzamenljiviji. Burazerski sistem ima jedan problem: kod njih uvek pobeđuju - lošiji. Koji onda grade čitav poredak. Pored tajkuna i partija, sistem se odavno proširio na sudove, državne i razvojne banke, uprave klubova, dakle, svuda gde miriše na novac i uticaj. A tajna njihovog opstanka je - život u senci. Izostanak informacija - o svemu. I naravno, ako se neka (neprijatna) istina ipak pojavi - tu je vlast da svoje burazere zaštiti. Nekada to deluje smešno, kao kad, recimo, premijer onako žestoko uzvikne „Lagali su me“ (o stvarnim troškovima Petrohemije, Azotare i Srbijagasa), a onda nikad ne saopšti - kako se zovu ti što su ga lagali. I šta se sa njima desilo? Jel’ ništa? Burazersku državu najbolje su potvrdile već one prve premijerove izjave o „idiotima iz Savamale“, koji nikada nisu pronađeni, niti im se ušlo u trag. Da nisu burazeri, ime bismo im saznali iste večeri. Ovako, neće se saznati - nikad. Ovo nam je potvrdio i Majkl Davenport, koji je u svom izveštaju o napretku Srbije na evropskom putu aminovao srpsku burazersku državu i - zakopao Savamalu. Je li to bio mali znak pažnje zbog kooperativnosti oko pozivnog broja za Kosovo, ili smo nešto novo popustili u vezi sa Srpskom, ko će sad to da raspetlja, visoka je to politika. Mnogo je jasnija burazerska politika onog ministra što je diplomirao beščašće na skutu Mire Marković. On će javno žaliti što deo Srbije nije u stanju da se obraduje friziranom izveštaju Evropske komisije, u kome Savamala i premijerovi „idioti sa fantomkama“ jednostavno više ne postoje. A to se moralo desiti. Jer, uslov da burazeri opstanu je da u papirima sve bude čisto. A što ne bi bilo - peru ih svakodnevno.