НИН online

Наjбржи поступак у историји правосуђа

Министар полиције против НИН-а

Као први тужени због случаја „Савамала“ нашао се НИН, а на Вишем суду у Београду је да процени да ли је пред законом тежи прекршај објавити да министар сноси одговорност јер полиција није радила свој посао или бити министар полиције под којим она није радила свој посао?

Фото Оливер Бунић

После само једног рочишта, уз живу сценографију коју су чинили шпалир спонтано окупљених грађана који су одушевљено скандирали министру, насупрот групи грађана који су протестовали због терора власти, најављена је пресуда у спору министра полиције Небојше Стефановића против недељника НИН за крај децембра. Небојша Стефановић је, наиме као приватно лице а не као министар полиције тужио и пред Виши суд у Београду извео НИН због текста „Небојша Стефановић, главни фантом из Савамале“ објављеног
16. 06. 2016.

Биће то вероватно најбрже суђење у историји спорова на основу Закона о информисању. А шта нас чека најбоље сведочи подршка Небојши Стефановићу испред суда, којој су се придружили чак и градоначелник Синиша Мали и градски менаџер Горан Весић, због, како је то рекао један од присутних, храбрости да тужи један недељник. Иако је у Србији данас очигледно потребна много већа храброст новинара да питају зашто ни после седам месеци нема епилога за рушење у Савамали. Зашто нису откривени људи под фантомкама а ни њихови налогодавци, за којима се у апсолутној тишини још трага.

Чекајући епилог суђења, да не заборавимо ипак шта је претходило перформансу испред Вишег суда и зашто се НИН и даље бави случајем „Савамала“.

Слободан Танасковић, чувар објеката у Херцеговачкој, преминуо је убрзо након што су га неидентификовани нападачи малтретирали у ноћи када је рушена правна држава у Савамали. Колико су извођачи радова под фантомкама утицали на ту изненадну смрт или колико су му тим догађајем „улепшали” последње дане живота јесте нешто што би и јавност и његова породица желели да знају. И то би укратко био и одговор на питање које нам премијер већ седам месеци поставља и које је недавно на РТС-у овако формулисао: „Да ли сте ви срећни како се решава случај Јелене Марјановић? Не погађа вас људски живот, а занимају вас три бараке које су илегално изграђене”. Дакле, живот Танасковића и животи људи из хеликоптера нису они на које премијер мисли да би требало да нас интересују већ би, ваљда, грађани требало да организују протесте јер ни заинтересовани Вучић ни његов потпредседник владе Небојша Стефановић који је на челу полиције, нису у стању да пронађу убицу младе певачице. Да ли то значи да би боље радили када би их грађани притисли или је у питању само још једна манипулација људским животом (било чијим) да би актуелни режим легализовао сумрак демократије и свих па и људских права?

Ни Јелена ни Слободан свакако нису заслужили да њихова смрт буде разлог препуцавања премијера са сопственим народом, па би причу о Савамали ипак требало вратити у истражне и правне оквире. Требало, али питање је како јер се чак и на том нивоу удара у зид манипулација који нам је подигао актуелни режим чим се досетио флоскуле „три нелегалне бараке” и чим су власници објекта проглашени за „криминаце“ и „преваранте“. На тај начин је лично Вучић дискредитовао жртве а негативце унапредио у савременог Робина Худа. Самим тим и имовина српских држављана је постала разлог за спрдњу, па је постало помало неугодно поставити, рецимо, питање: „Који је грех починила Нада Крстић, власница легалне и легендарне кафане Савски експрес, којој није дато чак ни да однесе инвентар?“

Или, који грех је починио НИН када је постао први кривац који ће се наћи пред судом због случаја рушења у Савамали? Да ли је пред законом тежи злочин објавити да министар полиције сноси одговорност јер полиција није радила свој посао него бити министар полиције под којим полиција не ради свој посао?

Тешко је добити икакав сувисли одговор на тако постављено питање јер је узурпацијом јавног простора и већине медија грађанима пласирана виртуална истина, тако да седам месеци од рушења у Савамали не само да нису нађени починиоци већ је исмејана теза да би их уопште требало тражити. Због тога је НИН сматрао да би причу ипак требало вратити на почетак, у време када је рушење извршено а спин машина није радила пуном паром, па смо у кабинет премијера Вучића упутили следеће питање: „С обзиром на то да имамо информацију о већем броју срушених објеката а да премијер у сваком наступу тврди да се ради о ’три нелегалне бараке’, молила бих вас да ми потврдите да ли су та сазнања којима премијер располаже тачна и да ли имате списак свега што је срушено и који је био правни статус тих објеката?“
Изгледа да немају или да не комуницирају са НИН-ом.

Као хладан туш дошао је и извештај Европске комисије. Шеф Делегације ЕУ у Србији Мајкл Давенпорт је непомињање случаја „Савамала“ образложио речима да се „појединачни случајеви не наводе у тим извештајима, посебно када се налазе пред правосудним органима“, а премијер је то славодобитно дочекао и посуо пепелом све којима би у извештају одговарало „нешто лоше о мојој земљи“.

С обзиром на то да се између дипломатских речи и исправних поступака не може ставити знак једнакости, НИН је упутио питање Делегацији ЕУ у Србији: „На једној страни имамо део медија који тврди да је између премијера и ЕУ направљен договор о томе да се Савамала не помене, на другој имамо изјаву г. Давенпорта да се ЕК никада не изјашњава поводом конкретних случајева. Имајући у виду да у извештају постоје конкретни случајеви (нерешени напади на сајтове 2014, ситуација око Танјуга, смештај избеглица из грађанских ратова бивших југословенских земаља), због чега је Савамала прећутана и да ли је ЕК свесна који то удар представља на све који се залажу за повратак правне државе?”

Па, ни тај одговор нисмо добили што некако сугерише да је зид ћутања око Савамале далеко шири него што је деловало. Ћути тужилаштво, али ћути и полиција чак и тамо где би морала да проговори. Ћути и министар полиције, само не ћути приватно лице Небојша Стефановић које тужи НИН због насловне стране „Небојша Стефановић, главни фантом из Савамале” уз тврдњу да је означен као „главни организатор и починилац догађаја у Херцеговачкој”, иако то нигде није речено. Речено је да је „главни фантом из Савамале” што се односи на игру речи: фантом је особа која се појављује када хоће (Стефановић нам радо преноси детаље њему милих истрага па чак мимо тужилаштва објављује и резултате детектора лажи на ком је био премијер) и нестаје када хоће (нема појма зашто му је заказала полиција када су је грађани узалудно дозивали и нема намеру да испита јер ће то урадити тужилаштво). Међутим, речено је нешто много озбиљније – да би полиција тешко тако организовано могла да игнорише угрожене грађане да то није одрађено уз благослов министра и било би више него корисно када би се суд (макар и на суђењу против НИН-а) позабавио истинитошћу ових навода.

Али, да не бисмо и ми користили омиљену тактику одлагања упутили смо питање МУП-овом Бироу за сарадњу са медијима: „Да ли је служба унутрашње контроле, која је под ингеренцијом министра полиције, обавила истрагу о пропустима полиције током ноћи у којој су рушени објекти у Херцеговачкој и када ће грађанима тај извештај бити дат на увид?” И гле чуда, добили смо одговор: „У складу са Законом о кривичном поступку све истраге, па и оне Сектора унутрашње контроле МУП-а, искључиво се воде по налогу надлежног тужилаштва. У интересу истраге нисмо у могућности да одговоримо на Ваше питање”. С обзиром на то да за разлику од осталих позваних бар одговарају, покушали смо са још неким питањима која стварно немају баш никакве везе са истрагом тужилаштва: „Будући да сте ми индиректно потврдили да је у току поступање Сектора унутрашње контроле по налогу тужилаштва, да ли то значи да поступање Сектора у вези са овим случајем није отпочело пре налога тужилаштва, у складу са препорукама заштитника грађана? Закон о полицији допушта Сектору и поступање по сопственој иницијативи. Такође, да ли је до сада у оквиру МУП-а покренут иједан дисциплински поступак везан за поступање или непоступање полиције у ноћи рушења Херцеговачке, али и наредних дана у вези са тим случајем (обезбеђивање увиђаја, заштита доказног материјала...)?

Е, ту се и Биро искључио из комуникације и оставио нас у незнању да ли је министар одрадио све оно што би било логично: искористио све ресурсе којима располаже да би открио зашто му је сектор заказао и испоштовао закон о заштитнику грађана јер МУП обавезују сви закони а не само они које сами одаберу. У помоћ да дођемо до информације прискочио је Саша Јанковић: „Као заштитник грађана, у Законом прописаном поступку утврдио сам све релевантне чињенице и околности и утврдио недостатке у раду органа управе - Министарства унутрашњих послова, те упутио препоруке том органу како уочене недостатке да отклони. Службени акт о томе достављен је Министарству унутрашњих послова и јавно објављен на званичној електронској презентацији заштитника грађана. Министарство унутрашњих послова прекршило је Закон - НИЈЕ поступило по Законом утврђеној обавези јер није у року остављеном у складу са Законом доставило обавештење о поступању по препорукама, односно о разлозима због којих то није учинило. Даље, иако такву обавезу заштитник грађана нема, Министарству је упућена ургенција - подсећање на законску обавезу, али уместо Законом прописаног поступања, из Министарства унутрашњих послова огласила се у јавности државна секретарка Јана Љубичић саопштењем које не садржи податке прописане Законом, већ увредљиве личне дисквалификације”.

У препоруци заштитника грађана под бројем 2. од МУП-а је захтевано да уради управо оно што је НИН питао да ли су урадили – „да без одлагања спроведу поступак контроле и предузму мере ради установљавања врсте и тежине индивидуалне одговорности”. Или, преведено на свакодневни језик – да министар Стефановић без одлагања одради оно што је урадио министар Лончар после смрти дечака у Лозници када је сменио директора и начелника хирургије без чекања тужилачке истраге. Јер, када министар жели и хоће нешто да уради има и могућност за то.

На питање да ли министар има законска права да заташкава случај (унутрашња контрола је под јурисдикцијом министра), Софија Мандић из Београдског центра за безбедносну политику каже: „Сектор унутрашње контроле МУП-а врши контролу законитости рада полицијских службеника, као и других запослених у Министарству и нарочито је дужан да води рачуна о поштовању и заштити људских и мањинских права и слобода при извршавању службених задатака и примени овлашћења припадника полиције. У случају „Савамала“ је несумњиво дошло до повреде људских права грађана и то тако што полиција није одговорила њиховим позивима и није их заштитила. Дакле, можемо закључити да је оно што се догодило 25. априла, по садржају, нешто што спада у надлежност Сектора унутрашње контроле. А када говоримо о редоследу поступања или о томе шта је потребно да би Сектор покренуо поступак и истражио због чега полиција није извршила своје дужности, ствари су сасвим једноставне. Сектор може да поступи по сопственој иницијативи, на захтев надлежног јавног тужиоца, на основу прикупљених обавештења и других сазнања, писаних обраћања полицијских службеника и других запослених у Министарству, као и на основу притужби физичких и правних лица. Видимо да Сектор унутрашње контроле има обавезу да на основу сазнања, макар оних добијених из јавности, преиспита поступање полиције у спорним ситуацијама. У случају Савамале ова служба има у рукама и много више – сем информација из јавности, има извештај заштитника грађана који потврђује да је дошло до непоступања и његов захтев да се догађај истражи, притужбе грађана, сведока и оштећених али и захтев тужилаштва да се утврди чињенично стање о непоступању полиције. Након свих ових доступних информација и захтева, савесна служба која одговорно обавља свој посао би реаговала без одлагања и учинила све да одговорни буду кажњени”.

Међутим, одговорни су и даље заштићени и то на основу флоскуле „не мешамо се у рад тужилаштва”, али је НИН ипак тужен пре краја те фамозне истраге јер је поставио питање: а што се не мешате у свој посао?

Судница број 21

Цена душевне боли

Да Мића Ћулибрк нема баш јак глас и да није врло ауторитативно викао да нас пусте у судницу, вероватно бисмо обоје само из записника могли да сазнамо како смо се бранили на суду. Ваљда ћутањем? Чим смо се пробили кроз масу окупљену да аплаудира министру Стефановићу на храбрости што је тужио НИН и некако стигли до врата суднице, обезбеђење је ставило рампу и рекло: доста, пуни смо. Нема места за представника ОЕБС-а, нема места за представника заштитника грађана, ма нема места ни за оптужене, све расположиве фотеље су већ попунили министрови људи. У ствари, људи грађанина Стефановића, јер нас је тужио он а не министар. Као подршка дошли су му и градски функционери усред радног времена. Пре исказа, судија је установио да је грађанин Стефановић у суд дошао без - личне карте. Министар Стефановић би га за ово сигурно казнио, али је брже-боље ангажовао неког из своје пратње и после десетак минута и званично се легитимисао пред судијом.

Добро, окружење је било мало непријатељски настројено, али је судија Слободан Карановић био љубазан. Помогао је нама, али је помогао и грађанину Стефановићу – врло прецизно га је испитао како је на његово душевно стање утицао текст објављен у НИН-у јер се Стефановић није сетио да наведе баш све којима је морао да објашњава да није крив за рушење Савамале (породици, пријатељима, комшијама, јавности…). И како је морао да им објашњава да има чврст алиби јер те ноћи није носио фантомку и није рушио по Савамали, већ је био у РИК-у. Добро, нико у НИН-у и није рекао да је носио фантомку и да је лично рушио, али грађанин Стефановић је тако доживео наше речи и затражио заштиту суда.

Наравно да подржавамо свачије право да тражи судску заштиту. И наравно да смо ту прилику желели да искористимо да се чује и наша страна и да изговоримо да неко мора да поднесе одговорност за (не)поступање полиције, али то је ипак био мањи разлог за задовољство с којим смо отишли на суд. Већи је била чињеница да после седам изгубљених месеци у којима се истрага није померила са места, коначно имамо прилику да чујемо шта се догодило те ноћи у Савамали. Ко је рушио? Ко је издао налоге? Ко је малтретирао грађане? Јер, ако грађанин Стефановић који има информације из прве руке од министра Стефановића тврди да смо ми изнели монструозне лажи и да је све што смо написали лаж, онда мора да зна шта је истина и да нам је понуди. Или да је понуди суду.

Ништа од тога. Након двочасовне дискусије нисмо сазнали шта се догодило у Савамали већ да Стефановић не оспорава мишљење и не спречава исказивање ставова, али да тужи НИН због директног навода у тексту „да је помогао у чињењу кривичног дела“.
Да смо то написали у тексту била је новина и за нас (по повратку у редакцију смо тражили и тражили тај навод али у нашој верзији НИН-а га нема), али то баш није била новина због које смо се у све ово упустили. Суђења ни најмање нису забавна, посебно не када се одвијају у ексцесним ситуацијама у којима су се сукобљавали „наши“ и „њихови“ (ваљда се то тако дели) и корисна су само када нам донесу неко ново и битно сазнање. А нико није сазнао ко је рушио у Савамали. Или бар ми из НИН-а нисмо.

Сандра Пертушић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар