Trijumf paradoksa

Dvadeset drugi Festival autorskog filma, najbolje je izdanje ovog Festivala u proteklih nekoliko godina. Nije, pritom, nevažno da su dve stvari Festivalu išle naruku: to što je prethodio Festu, ali i što je 2016. u svetskom filmu bila jedna od boljih. Jedna od ambicija Festivala da u uslovima globalne filmske komercijalizacije izabere i prezentuje prostore nekontaminirane profitabilazicijom po svaku cenu ali, isto tako, one koji radikalnu filmsku estetiku čine mogućom i održivom, bila je ove godine uočljivija no nekoliko prethodnih. Impresivan je broj velikih autorskih imena čije je filmove Autorski festival prikazao, ali, što je još važnije, čelnici Festivala su mimo brendova znalački uspeli da skrenu pažnju i na stvari koje dolaze, poput Kineza Bi Gana, Belgijanke Žulije Dikorno ili Brazilca Klebera Mendonke Filja

Kao i ranijih godina, Festival je i ove bio podeljen na nekoliko atraktivnih programa: takmičarski, Band a part (ubedljivo najbolji segment Festivala!), Hrabri Balkan, Uspomeni Branka Vučićevića a posebno je dragoceno prisustvo tri srpska igrana filma: u prvom redu filma Dušana Makavejeva Sweet movie, legendarno, retko prikazivano kontroverzno delo Svi severni gradovi Daneta Komljena i Vetar Tamare Drakulić.

Evro-azijsko odmeravanje snaga ostaje jedna od najupadljivijih karakteristika ovog Festivala. S veoma dobrom rumunskom selekcijom (Munđiju, Puju, Radu Žude) koja je ostavila najkompletniji utisak u smislu kinematografskog imidža, i relevantnim filmovima iz Nemačke, Francuske, Britanije i Belgije (a bez posustale Španije!), evropski film se, bar na osnovu viđenog, uspešno nosio sa supremantnom azijskom filmskom estetikom. Na drugoj strani, obrisi latinoameričkog filmskog ekspanzionizma mogli su se samo nazreti, najpre kroz izvanredni brazilski film Akvarijus a potom i jednog i po filma iz Meksika, od kojih je film pobednika Rafi Pitsa tek koprodukcija.

Četiri filma izdvajaju se kao apsolutni festivalski vrhunci, antologijska ostvarenja i neće proći dugo vremena a o njima će se govoriti kao o modernoj klasici. U pitanju su dva azijska filma (filipinski Žena koja je otišla Lava Dijaza i debitantski film Kineza Bi Gana Kaili bluz na jednoj strani, te fascinantni francuski film Alberta Sere (u ovom času verovatno najzanimljivijeg evropskog reditelja) Smrt Luja XIV i nemački Toni Erdman Maren Ade.

Četiri časa dugo ostvarenje Lava Dijaza, dobitnika ovogodišnjeg Zlatnog lava i reditelja ogromne reputacije, primer je retko hipnotičke filmske estetike. U njemu magija filmske slike, uobličena ultrastilizovanim dugim kadrovima začudne kinematičnosti, vizuelnog bogatstva i minimalističkog i redukcionističkog rediteljskog umeća, pokazuje nam kultnog filipinskog sineastu na njegovom kreativnom vrhuncu.

Smrt Luja XIV Alberta Sere, u smislu stilizacijskog rigorizma, francuski je pandan Dijazovom filmu. Film fascinantne vizuelne lepote, priziva najpre svojom kompozicijom ali i osvetljenjem i znalačkim akcentuacijama mikroplanova, slikarstvo grandioznog španskog slikara Franciska de Zurbarana koje je Sera (inače, Katalonac) maestralno inkorporirao u svoj oskudni narativ. Režijski postupak Sere pre je kaligrafski rad a manje režija i mikrostrukturiran prostor njegovog filmskog sveta. To je primer radikalnih i inovativnih formalnih rešenja u kojem svaki detalj preuzima funkciju celine. Pojedini kadrovi ovog filma (poput onog u kojem nas Žan Pjer Leo gleda iz frontalnog položaja) funkcionišu kao svojevrsni vizuelni monolit. Glumac Žan Pjer Leo (divlji dečak francuskog novog talasa) u svojem glumačkom asketizmu ostaje ne samo nezaboravan no i paradigmatičan.

Između ostalog, Serin film je višestruko, superiorno prevladavanje žanrovskih granica kostimiranog, istorijskog filma i pokušaj (uspešan!) jedne inovativne ideje istorijske filmske vivisekcije.

Kaili bluz Bi Gana svojevrsni je filmski šok! Na jednoj strani, to je film toliko spektakularan u svojoj kreativnoj upotrebi kamere (kadar ovog filma dug više od pola časa primer je jednog od najrazrađenijih poteza kamerom u ovom milenijumu), a na drugoj, pleni ideologija marginalaca i potreba za redefinisanjem njihovog statusa, kao i sjajno uočeno naličje kineskog ekonomskog buma.

Toni Erdman Maren Ade je duhovit, subverzivan ali pre svega film inventivnog denunciranja poslovnog sveta koji je možda zadržao privlačnost a izgubio humanost. Odnosno jedina briga filma ostaje kako da samu humanost učini privlačnom.

U grupi veoma dobrih ostvarenja svakako valja ubrojati brazilski Akvarijus (takođe znatnog kritičkog angažmana u kojem briljira Sonja Braga), Sijeranevada Kristija Pujua, Ja, Danijel Blejk Kena Louča, te iznenađujući, neočekivani belgijski film Sirovo, uz Kaili bluz najveće festivalsko iznenađenje.

Sirovo je važan film koji se može čitati kao inteligentna parabola o savremenoj Evropi. Film se poigrava opozitnostima (tanušnim granicama između benignosti i malignosti od vegetarijanstva do kanibalizma tek je korak!) žanrovskim predznacima (transformacija teenage movie u horor) i pre svega deideologizovanim prostorom srednje klase, koja kolaborira i participira u zlu.

Sijeranevada je definitivno jedan od najboljih Pujuevih filmova. Režijska bravura pre svega, koja takođe vivisecira na mikroplanu ali s pretenzijama vivisektora na globalni kontekst. Beskrajno je zabavno gledati kako Puju potkopava ideju harmoničnog kolektiviteta kao konzistentne kategorije. Tamo gde kod Munđijua humor buja a cinizam povremeno izmiče kontroli, Puju je umetnik paradoksa: on poziva u cirkus, ali od svoje publike očekuje da razume artiste što su indisponirani i loši u žongliranju.

Bilo je još filmova vrednih naše pažnje, ali je možda u njima izostao utisak celovitosti. To se u prvom redu odnosi na film Neukroćeno starog beogradskog znanca Amata Eskalantea (reditelja kultnih filmova Krv i Heli). NJegova apokaliptična vizija nemogućnosti regularnog kao kategorije ustrojstva, poprima vid metahorora. U tom filmu žanrovski prostor postaje katalizator metafore o zlu (kod Eskalantea nema nevinih!), ali se ovaj žanrovski ključ pokazuje krajnje nepodesnim kad treba otključati pomoćne prostorije.

Film Daneta Komljena Svi severni gradovi podelio je publiku na one koji bezrezervno podržavaju najtalentovanijeg srpskog reditelja i one posve razočarane. Premda veoma kultivisan i pritom izvanrednog vizuelnog rafinmana, Svi severni gradovi je praznjikavo delo koje pripada sve brojnijoj porodici svetskog filma koja ne uočava neophodnu razliku između privatne estetike i autorskog filma koji, ma koliko izmiče pravilima, konstitutivno na njima i počiva.

Ono što najviše ohrabruje jeste to što je još moguć kritički angažman, a da se ne žrtvuje estetički legitimitet. Nekoliko značajnih filmova ovog Festivala nam kaže da treba da se zaustavimo (Ja Danijel Blejk, pobednički film Zovem se Nero, Toni Erdman, Sirovo). Neki filmovi upozoravaju dramatičnije, a neki, poput veoma dobrog turskog filma Album, čine to s više intelektualne mimikrije. Svet, kako ga zatičemo u ovim filmovima, ne izgleda nimalo ružičasto. Da li je ovogodišnje izdanje FAF-a trijumf paradoksa: što nam je svet crnji, umetnost nam je sve bolja.