Pobeda spektakla nad istinom

Globalni Oksfordski rečnici kao reč godine označili su post-istinu. Pridev „postistinito“ (iliti „proglašena istina“), definisan je kao stanje u kojem su činjenice manje uticajne u formiranju mišljenja javnog mnjenja nego emocije i lična uverenja. Urednici rečnika su odluku obrazložili izuzetnim rastom popularnosti ove reči u 2016. i uvećanjem internet-pretraga ovog termina za čak 2.000 odsto. Termin „postistinito“ je u današnjem kontekstu te reči prvi put upotrebio američki dramaturg srpskog porekla, pokojni Stiv Tešić, 1992. u eseju za Nejšn magazin. Tešić je pisao: „Kao slobodni ljudi, slobodno smo odlučili da želimo da živimo u nekakvom postistinitom svetu“. Mada je ova reč obeležila godinu, nije pretenciozno reći da bi ona mogla da obeleži i čitavu generaciju koja se našla usred globalnog rata, ne za istinu, već – profit. Tešićev iskaz može se tumačiti i kao proročanstvo, naročito nakon izlaska Britanije iz EU i Trampove pobede na američkim predsedničkim izborima koji se mogu uzeti kao primer političkih pobeda odnesenih zasenjivanjem činjenica i podilaženjem emocijama birača. Kako je došlo do situacije u kojoj više ne znamo ne samo šta je istina, nego da li ona uopšte i postoji u moru informacija koje dobijamo? Prof. Divna Vuksanović, teoretičarka medija i ekspert za savremenu filozofiju, smatra da se koren post-istine može naći u promeni paradigme rada medija, ali i savremenih političko-ekonomskih sistema. „Mediji su na neki način čuvali tradicionalnu vezu sa istinom. Kako je svet medija potom postao svet biznisa i industrije, tako je i informacija počela da gubi vezu sa istinom i postala roba, a pričati o prodaji, preprodaji i distribuciji ’istine’ je apsurdno. Paralelno s tim, mediji počinju da tragaju za interesantnim stvarima, više ne ni istinom, mešajući svet informacija sa svetom zabave. To je relativno novi fenomen, nazvan ’infozabava’ (infotainment), što ide u opis kreativnih medijskih industrija. Tako informacija nije više ni samo roba, već treba da bude atraktivna, zabavna, dobro marketinški pozicionirana na tržištu, dizajnirana, pa čak i senzacionalistička. U tom smislu, mediji su odavno raskinuli vezu s istinom“ kaže Vuksanovićeva. Prema mišljenju raznih analitičara medija i sociologa, današnji radnici u medijima zapravo su većinski ličnosti koje se bave pi-ar strategijama, te konstruisanjem i oblikovanjem javnosti zarad maksimalnog profita, a ne potragom za istinom. Analogno tome, i političari današnjice nisu ništa do marketinški stručnjaci, a skupa čine sloj ljudi kojima je najlakše da dođu do široke publike, ali se ne bave objektivnom realnošću, time nanoseći štetu svima sem sebi. Priroda „istine“ dalje se komplikuje proteklih decenija pojavom interneta, kao i građanskog novinarstva. „Smatrajući da mediji lažu, neki građani su preuzeli ulogu informisanja, i počeli da izveštavaju o svojoj verziji istine, ili uverenjima. To je bio veliki udarac medijima masovnih komunikacija jer građani preuzimaju informativnu moć od medijskih centara. Ta faza je delovala kao demokratizacija medija i šansa za povratak istine, dok se nije ispostavilo i da je internet donekle kontrolisan medij. Zapravo, internet je postao poprište borbe za interpretaciju, čiji je krajnji ishod navodno istina. Konkurencija su mu bili masovni mediji i finansijski moćni entiteti, ali internet je okupio veliki broj ljudi željnih autentičnih informacija, i onda je nastala bitka za prevlast u informisanju, to jest, nova borba za istinu.“ U današnjoj, instant-kulturi 21. veka, i doslovno milionima tekstova koji se na internetu objavljuju svaki dan, malo ko ima vremena da se bavi poreklom i prirodom informacija koje dobija, te se stvara plodno tle za mahinacije, upumpavanje lažnih obećanja i paranoje među većinu, gotovo uvek radi koristi neke manjinske grupe. Uz sve to, na internetu, najučestalijem mediju komunikacije današnjice, teško je ustanoviti i kredibilitet iskaza na koje nailazite. Tako je za posledicu iznedreno nešto „iza istine“, odnosno postistina, koja je pokrenula novi rat za glas, moć, opstanak i – profit. „Termin ’postistina’ počinje da se koristi onda kada mejnstrim mediji počinju da gube bitku za poverenje, rejtinge, pa i profit, njihov krajnji cilj postojanja. Desilo se nešto neočekivano, što medijska industrija nije predvidela - pokazalo se da građani ipak imaju moć da kreiraju sopstvenu stvarnost, ’istinitu’ ili ne. Mnogi su izgubili poverenje u masovne medije i digli ruke od toga da oni imaju ikakve veze sa istinom. Onda su se ili okrenuli alternativnim medijima, u koje imaju više poverenja jer su neprofitni, ili su istinu uzeli u svoje ruke, te su sami sebe informisali kako su znali i umeli“, objašnjava Vuksanovićeva ljutnju naroda koji je, čini se, odlučio da raskrsti sa tuđim profitom, i sâm oblikuje sopstvenu istinu. Uz sveprisutne ideje postistine, dolazimo i do lokalnog medijskog neba, za koje Vuksanovićeva tvrdi da je proizvod nešto drugačije paradigme moći u odnosu na ono što trenutno gledamo u zapadnim državama. „Lokalni mediji se umnogome ugledaju na zapadne - skupštinski rijaliti je najjednostavniji pokazatelj toga – pobede spektakla nad istinom. Ipak, postoji i jasna razlika domaćih i stranih medija: ovde su biznis i politika u tesnoj vezi, a na Zapadu to nije uvek slučaj. Tamo su političari više činovnici ili menadžeri nižeg ranga, koji treba da servisiraju potrebe građana, dok biznis podleže logici kapitala. U Srbiji je obrnut slučaj. Ovde su politički moćnici ujedno i finansijski moćnici, i to čini razliku.“ Na kraju, čini se da je danas istina kvalitativno manje bitna zato što su ideologije globalno popustile naspram profita, brzog zadovoljstva i nepodnošljive lakoće postojanja, ali i da će joj se ljudi nužno vratiti jednog dana. Vuksanovićeva deli tu ocenu. „Vrednost profita je zamenila vrednost istine ali, na sreću, još postoje ljudi koje zanima istina jer ih zanimaju saznanje i svet oko njih.“ Danas je ono što zovemo „istinom“ često ništa više do skup svih „sviđanja“ i „delenja” po društvenim mrežama, instrument najglasnijih i najpopularnijih među nama. Manipulisanje istinom i činjenicama je zastrašujuće, ali je i prilika da konačno uvidimo do koje mere i na koje sve načine građani mogu da budu zavedeni i prevareni, lokalno i globalno, kao i na koje načine mogu da kreiraju sopstvene istine i odupiru se verzijama realnosti neke druge strane. Sada, kada definitivno znamo koliko je malo potrebno da bi se ljudi zaveli i birali „manje zlo” ili neko fiktivno „bolje sutra”, imamo i priliku da pokrenemo dijalog o jačanju činjenica, te insistiranju na istini u bilo kakvom javnom diskursu. Naposletku, ako i ne dođe do toga, dobro je da kreatori politike „postistine” ipak znaju da i oni koje lažu imaju istu moć da formulišu sopstvenu istinu. I tako sve dok ne dođe neko ko neće lagati. Ana Kržavac