Bitka za kutlaču

U izbornoj kampanji političari često obećavaju da će svima nešto dati, a izbegavaju da kažu od koga će uzeti. To stvara privid da vlada kreira novac, a ona samo ubira porez od jednih i kroz budžet ga distribuira drugima. NJen proizvod nije novac već ambijent u kome se stvara nova vrednost, čijim se oporezivanjem puni budžet. Globalna tendencija je da raste udeo BDP-a koji država redistribuira kroz različite fondove i budžete. Udeo javne potrošnje u BDP-u rastao je od početnih pet do danas uobičajenih 40-55 odsto. Bez obzira na tu tendenciju, zemlje se razlikuju po tome ko, kako i koliko puni budžete i kako i koliko se finansiraju javne službe i državni rashodi. Dobro vođenje javnih finansija vidi se u ravnoteži budžeta uz male poreze i transparentnu politiku rashoda. Vlade lako obećavaju, ali se ustežu od povećanja poreza, pa javni dug u većini zemalja neprekidno raste. Time se moć vlade da dohodak preraspodeljuje međusektorski „obogaćuje“ tako da se današnja potrošnja plaća kumuliranjem duga u budućnosti. Korišćenje tog instrumenta bitno zavisi od pozicije koju konkretna zemlja ima. Moćne države (SAD, Nemačka...) lako finansiraju dug prebacujući ga drugima, bilo što dug plaćaju novcem koje same emituju, ili se zadužuju uz negativne kamate. Ostali lako upadaju u vrtlog duga, posle čega sledi drakonska štednja i bolno restrukturiranje. I rasprava o srpskom budžetu pokazala je svu konfliktnost interesa u društvu, koje društvene grupe Vlada favorizuje i kakve političke ciljeve želi da ostvari. Na prihodnoj strani mogu se uočiti brojne koncepcijske nejasnoće i propusti u vođenju tekuće politike. Ključni prihod je PDV i to pokazuje da potrošači - građani u osnovi pune državnu kasu. Visok udeo sive i crne ekonomije, amnestiranje „belih slonova“ i socijalizacija gubitaka javnih preduzeća govori o stvarnom učinku Vlade. NJen glavni posao je da naplati zakonom propisane poreze i doprinose bez izuzetka. Nažalost, nastavlja se amnestija dužnika, a time i kažnjavanje savesnih građana, preduzeća i poverilaca. Porezi na dobit i na ukupan prihod građana su višestruko niži nego u razvijenim zemljama. To se opravdava borbom za privlačenje investitora. Očigledno se prenebregava da funkcionalna pravna država više privlači investitore od poreskih olakšica i subvencija. Racionalne države visokim porezima penalizuju izvlačenje novca za lično bogaćenje, a stimulišu reinvestiranje u biznis. U prosperitetnim državama se visoko oporezuju nasleđa i rente i svaka nova generacija se usmerava na stvaranje. Zbog poreza na nasleđe i visoke svesti o društvenoj odgovornosti najbogatiji ljudi današnjice (Bil Gejts, Voren Bafet...) osnivaju fondacije i ostavljaju imetak društvu, a ne sopstvenoj deci. Tranzicioni bogataši nemaju takav pristup, nerado ulažu u društvo i državu, iznose novac na sigurne destinacije, ako pre toga ne postanu žrtve nove političke konfiguracije. Ukoliko tekući prihodi nisu dovoljni, država pozajmljuje emitujući obveznice. Naša država favorizuje strane banke i finansijske posrednike, a svoje građane usmerava da ušteđevinu ustupaju drugima, a ne sopstvenoj državi. I rashodna strana budžeta govori o karakteru društva. Dok je na strani prihoda bolećiva, naša vlada je dosta nemilosrdna prema važnim javnim službama i penzionerima. Državni sektor je pod kontrolom političke oligarhije i umesto dobitka kreira gubitke koje plaćamo svi. Ključne javne službe (prosveta, zdravstvo...) izložene su višegodišnjem devastiranju, ponižavajućem materijalnom položaju i kampanjskim „reformama“. Posledice nepromišljenih reformi, uz egzodus stručnjaka u inostranstvo, ravne se prirodnoj katastrofi. Izvaditi ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu ravno je usponu na Himalaje i očito je da država ima konstrukcionu grešku, čija je posledica administrativni haos. Vlada je na rashodnoj strani sve simpatije okrenula prema stranim investitorima i širokogrudo im deli javni novac. Očigledno nije svesna da, ako su potrebe za subvencijama veće, to je veći i dokaz da je njen „proizvod“ (država) sve lošiji. Zavodljivost deljenja javnog novca je strast koja se vremenom povećava. Zbog toga se ovde politička borba vodi na život i smrt. Kazan je sve prazniji, a svi se bore za kutlaču. Zbog toga što se sputava stvaranje i favorizuje preraspodela, mi i bolujemo od sistemskog deficita.