Zašto Rusi vole diktatore

Ako su rezultati parlamentarnih izbora u Rusiji pre gotovo četiri meseca nešto pokazali, to je da predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin uči iz svojih političkih grešaka. Niti je kao 2011. bilo neregularnosti koje su se mogle obrazložiti jedino organizovanom krađom – bilo je podneto čak 1.100 zvaničnih žalbi na tok izbora – niti je ulice Moskve i Sankt Peterburga uopšte moglo da preplavi 60.000 ljudi nezadovoljnih politikom Jedinstvene Rusije, partije kojom zvanično rukovodi premijer Dmitrij Medvedev, a nezvanično sam Putin. Malo je verovatno da je za pet godina postignuta takva politička stabilnost da od najvećeg protesta još od pada SSSR-a ne ostane nikakav revoltić. Kao što izvesno nije bilo birača koji je verovao da su prošlogodišnji izbori bili potpuno slobodni i transparentni, jednako je izvesno da je malo ko od njih zapravo tu činjenicu video kao problem. Štaviše – prema jednom istraživanju iz maja prošle godine, doduše jedne državne agencije, čak 82 odsto ruskih državljana smatra da je Putin dobar lider. Ishod poslednjih parlamentarnih izbora se otuda može protumačiti kao predskazanje rezultata predsedničkih izbora koji će se održati 2018. godine. Jedinstvena Rusija je s predstavnicima koji su pobedili u jednomandatnim okruzima osvojila 343 od 450 mesta u Dumi, ili 105 mesta više nego pre pet godina. Drugim rečima, ima dovoljnu većinu za promenu Ustava. I, opet, građani Rusije kao da nemaju ništa protiv da toliku moć daju čoveku koji je 2004. ukinuo neposredno biranje regionalnih guvernera, što mu je otvorilo put ka postavljanju sopstvenih, mahom nečim zaduženih aparatčika. Ili koji je 2008. zakonski produžio predsednički mandat na šest godina, jer, eto, četiri nije dovoljno. Ili koji je preuzimanje ili zatvaranje svih antirežimskih medija nazvao bezbednosnom strategijom. Ili koji je poznat po lakom uklanjanju nepoželjnih društvenih činilaca, ne birajući sredstva – od emitovanja seks snimaka političkih oponenata Natalije Peljevine i bivšeg premijera Mihaila Kasjanova na državnoj televiziji u prajmtajmu do smaknuća nekadašnjeg Jeljcinovog vicepremijera Borisa NJemcova, takoreći na pragu Kremlja. Međutim, čak i s takvom popularnošću, Putin je na nedavnoj nezvaničnoj internet-anketi pomoću koje su se birali najomiljenije moderne ruske vođe završio tek na šestom mestu. Iza njega je samo Medvedev, a ispred njega redom Lenjin, Staljin, Hruščov, Brežnjev i Gorbačov. I, pre no što očitu naklonjenost Rusa liderima s brkovima, bradama i manjkom krvi u alkoholu pripišemo tobožnjoj genetskoj predispoziciji ili pseudonaučnim odrednicama kakva je „nacionalni mentalitet“, pogledajmo u istoriju, kako savetuje britanski akademik i profesor emeritus ruske istorije na Univerzitetskom koledžu u Londonu, DŽefri Hosking. „Ruska privrženost snažnim vođama predstavlja već uspostavljeni istorijski obrazac. Ukratko, Rusi su kroz vreme razvili bojazan od spoljašnje invazije i unutrašnjeg podrivanja. Državne granice su veoma duge, otvorene, teško ih je kontrolisati i nekoliko puta su se pokazale kao vrlo ranjive. Prvi put ujedno je imao i najteže posledice – 1237. su s istoka došli Mongoli i uveli ih u vekovno poniženje koje je na nekim mestima trajalo i do 1480. godine. Svaki moskovski vladar je u tom periodu morao da moli lokalnog kana za dozvolu da vlada, da mu prethodno plati veliki harač i da nahrani njegovog konja. Tada je otprilike nastao nacionalni projekat širenja na istok“, kaže on. Prema rečima Pjera Olivijera Bisijera, stručnjaka za evroazijska geopolitička pitanja pri kanadskom odeljenju NATO, upravo je ruska ekspanzija na istok bila razlog prvobitnih impulsa centralizacije. Od 1550. do 1700, Rusija je godišnje u proseku rasla za oko 35.000 kvadratnih kilometara, kolika je otprilike površina jedne Holandije. „Proces koji je otpočeo usled straha od istočnih napadača pretvorio se u imperijalistički poduhvat kojim je Rusija odgovarala zapadnim silama koje su kolonijalizovale Afriku i Ameriku. Počeo je da ga ostvaruje Ivan Grozni, prvi ruski car koji je Rusiju pokušao da otvori prema svetu, između ostalog uvođenjem štamparija, i koji je prvi potukao Tatare van tadašnje ruske teritorije, što je bilo od izuzetne važnosti. Širenje na istok imalo je sve odlike imperijalizma – osvajanje novih teritorija, pobede nad neprijateljima, potencijalnu ekonomsku korist... Međutim, istovremeno je dolazilo do slabljenja državnog sistema – bivalo je sve teže raspodeliti vojne i druge resurse svuda gde je trebalo, a moskovska elita se, nezadovoljna otvaranjem prema Evropi, selila na istok gde se često bunila. Vrlo je rano postalo očigledno da vladar Rusije naprosto mora da bude autoritaran i da vodi politiku centralizacije kako bi se novi prostor od tereta pretvorio u resurs“, zaključuje Bisijer. Druga ruska istorijska trauma je petnaestak godina prelaza iz 16. u 17. vek, poznatih kao „smutno vreme“, u kojem je od nedostatka doslednog vođe veća nevolja bio jedino bratoubilački rat. Bilo je mnogo pretendenata na presto, ustanika i uzurpatora, dva miliona ljudi je umrlo od gladi, a deo teritorije je bio okupirao Poljsko-litvanski komonvelt. Petar Veliki je preokrenuo žrvanj istorije i uveo obavezni vojni rok, modernizovao je armiju (najpoznatija je naredba da se svako treće zvono u svakoj ruskoj crkvi pretvori u top) i izgradio je mornaricu. Rusija se pod njim značajno proširila na račun baltičkih zemalja i Turske, izašavši tako na Crno i Baltičko more. Sprovođenje održive ekspanzionističke politike Katarina Velika je koju deceniju nakon njega izbrusila do savršenstva. Valja pridodati i niz modernizacija i društvenih tekovina koje su uvezli iz zapadne Evrope i postaje jasno zašto Rusi i danas smatraju da je evropski osamnaesti vek bio u znaku njihove otadžbine i Francuske. „Imperijalizam, centralizam, nemilosrdnost – ove tri crte krase idealnog ruskog vladara, a istorija potvrđuje ovu predstavu. Danas se starije generacije sećaju nacističke invazije i ogromnih razaranja koje je ona donela. Staljin sigurno ne bi bio popularan koliko jeste da nije iz rata s nacistima izašao kao pobednik i, istovremeno, neko ko je nacionalna pitanja u SSSR-u držao pod kontrolom, koliko god nepravično. Na nesreću, bilo kojem režimu će biti sasvim dovoljno da primeti da je Rusija ugrožena, kako to čini Putin pominjući NATO, i tako obezbedi legitimitet u narodu. Putin je postao omiljen uspešnim ratovanjem u Čečeniji i Gruziji, a rat u Ukrajini i aneksija Krima se lepo uklapaju u poistovećenje nacionalnog interesa i nacionalne superiornosti“, tvrdi Hosking. Treća istorijska trauma koja je obeležila sećanje ruskog naroda, jesu česte unutrašnje nestabilnosti koje su uvek dovodile do tragičnih rezultata. Na „smutna vremena“, recimo, naslonile su se Jeljcinove devedesete kada su lokalni oligarsi uz pomoć zapadnih saradnika privatizovali šta se kupiti moglo, zbog čega je Rusija bila bačena na kolena, delom i doslovno – očekivani životni vek se od 1986. do 1996. srozao sa 68 na sumorne 53 godine. Mnoge bolnice, škole i starački domovi su bili zatvoreni, a radnici u javnom sektoru plaćani su obezvrednjenim rubljama, i to ako su imali sreće. Putinu je da osvoji srce naroda bilo dovoljno da u zatvor baci tajkuna i svog nekadašnjeg prijatelja Mihaila Hodorkovskog, renacionalizuje naftna polja koja je Hodorkovski bio kupio i da se uzda u skok cene nafte na početku 21. veka. Sreća mu se osmehnula, delimično i građanima Rusije, koje je Jeljcinov pijani eksperiment udaljio od tradicionalno zapadnih vrednosti. „Jedina nestabilnost na koju Rusi ne gledaju obavezno kao na traumu je Oktobarska revolucija. Carizam u devetnaestom veku bio je prilično gluv kada je reč o pravima i borbama radnika i seljaka. Nikolaj II Romanov je u tome možda i najviše prednjačio. Lenjin je kao arhitekta revolucije uspeo da pridobije veliki deo nacije za promenu društvenog uređenja koje nikako nije bilo održivo. Zato je i danas, tačno stotinu godina kasnije, predmet poštovanja, naročito kod starijih Rusa, iako je komunistički sistem naposletku postao jednako neodrživ kao i caristički. Mlađi Rusi ga delom smatraju herojem iz stripa, delom nekim ko je otvorio vrata Staljinovoj diktaturi. Putin svira i po ovim žicama – hapšenje brojnih tajkuna pri početku svog mandata nazivao je radikalnim raskidom s prošlošću, često evocirajući nostalgiju za prošlim vremenima“, kaže Hosking. Ne postoji niti jedan pokazatelj koji bi sugerisao da su Putinovi dani odbrojani. Istini za volju, malo šta mu ide naruku – situacija u Ukrajini i dalje nije razjašnjena, Asadov povratak na vlast još nije izvestan, terorizam lako nalazi razloge da nešto digne u vazduh, a sankcije zapadnih zemalja i nestabilne cene nafte Rusiju godišnje koštaju oko 140 milijardi dolara. Međutim, sve dok su glasači spremni da se svesno odreknu dela svojih sloboda zarad onoga što im se predstavlja kao stabilnost, Rusija neće dobiti novog lidera. Da bi glasači izgubili strpljenje, potreban je ili potpuni krah komunikacije između Kremlja i građana koji neminovno ima političke i društvene posledice, ili da partijsko-birokratsko-interesni aparat koji je Putin stvorio bude predugo nepodmazan. Dugogodišnji Gorbačovljev ključni savetnik Aleksandar Jakovljev pisao je 1985. Mihailu: „Mi smo kao narod hiljadu godina slušali ljude, a ne zakone. Ne treba da razmontiramo staljinizam, već da zamenimo model državnosti.“ Trideset dve godine kasnije, malo šta se promenilo. Ali se sve nešto čini da će i sledeća promena u ruskoj vlasti biti personalna, a ne sistemska. Stefan Slavković