Mala nam Zemlja

Kada čovek kod oftalmologa čuje da mu je vid „20/20”, čuje da njegov vid ima normalnu oštrinu. A kada vidi šta izveštaj Svetske fondacije za prirodu predviđa za 2020. godinu, vidi da nije normalan. Najveća svetska ekološka organizacija sastavila je krajem prošle godine nov Izveštaj o živoj planeti proučavajući 3.706 vrsta kičmenjaka (sisara, ptica, riba, vodozemaca i gmizavaca) u 14.000 populacija širom sveta. Našla je da se svetska populacija kičmenjaka za jedva pedeset godina, od 1970. do 2012, smanjila za 58 odsto, a da ćemo do 2020. pobiti ravno dve trećine faune kojoj i sami pripadamo. Valjda ljubomoran na to što sve manje njegovih jedinki ima kičmu, homo sapiens je rešio da presudi i drugim kičmenjacima. Svetska fondacija za prirodu ne ostavlja traga sumnji da je ovaj pokolj naša zasluga. Holandski hemičar i nobelovac, istraživač klimatskih promena Paul Krucen tvrdi da je uticaj čoveka na životnu sredinu tako kolosalan da više ne možemo reći da živimo u holocenu – kako se zove naša geološka epoha – već u „antropocenu”. A glavno obeležje Zemljine epohe nazvane po nama po svoj prilici će biti novo masovno izumiranje. Masovna izumiranja su periodi u istoriji Zemlje kada se – iz raznovrsnih razloga, poput promena u sastavu atmosfere, globalnih hlađenja ili zagrevanja, pa i sudara sa drugim nebeskim telima – drastično smanjivala brojnost i raznovrsnost višećelijskih organizama. Dogodilo ih se svega pet za prethodnih 540 miliona godina i za svako od njih bile su potrebne stotine hiljada ili milioni godina. „Antropocen izuzetnim čini to što se ove promene dešavaju u ekstremno sabijenom rasponu vremena. Štaviše, i uzrok im je jedinstven. Ovo je prvi put da će geološka epoha biti obeležena nečim što je jedna vrsta svesno uradila planeti, a ne planeta svojim žiteljima”, objašnjavaju uz dašak ironije autori Izveštaja o živoj planeti. Istraživači kažu da smo od 1970. do 2012. masakrirali 36 odsto morskih, 38 odsto kopnenih i 81 odsto slatkovodnih životinjskih populacija. Biće dovoljna i dva primera sa hrpe koju je Svetska fondacija za prirodu skupila. U rezervatu Selus-Mikumi u Tanzaniji 2009. je bilo 44.806 slonova. Pet godina kasnije bilo ih je 15.217, jedva trećina, a procenjuje se da više od polovine slonova ne strada od starosti, bolesti i slonovskih razmirica, već od ruku slavnog homo sapiensa koji sebe i dalje proglašava vrhuncem evolucije i(li) božje kreativnosti. Jedan od razloga šestog masovnog izumiranja jeste to što smo od 1990. godine uništili 129 miliona hektara šume, dakle celu jednu Južnu Afriku. Zapravo, uništili smo 239 miliona hektara, dve Južne Afrike, ali smo to zamaskirali pokajnički ponešto sadeći. Svetska fondacija za prirodu podseća, međutim, da naše šume možda jesu dobre za industrijsku upotrebu drveta, ali da kao ekosistemi nisu ni prineti prirodnim. Metode našeg (samo)uništenja toliko su dobro poznate da nema potrebe o njima govoriti opširnije – degradacija i uništenje životinjskih staništa neodrživom poljoprivredom, sečom, saobraćajem, komercijalnim razvojem; preterano rabljenje životinjskih vrsta lovom i krivolovom; zagađenje; invazivne vrste koje često sami unosimo baš tamo gde će da naprave najveću štetu; klimatske promene. Čoveku je trenutno, podsećaju istraživači Svetske fondacije za prirodu, potrebno više od planete i po da bi i dalje mogao da troši sve na šta je navikao, a da pritom život na Zemlji opstane, a biće i gore. Izveštaj se bavi i takozvanim „Zemaljskim limitima“, što je devet polja na kojima čovek ne bi trebalo da „zađe u crveno“ osim ako ne namerava u izbeglištvo na druge planete. Neka od tih devet polja su rasturanje biosfere, kiseljenje okeana, neodrživa upotreba vode i uništenje ozona u stratosferi. Analize kažu da smo na četiri polja već zašli u karmincrveno - u promenama klime i tla, i u rasturanju biosfere, kako uništenjem biološke raznovrsnosti, tako i remećenjem njenog hemijskog balansa. Tome, kažu stručnjaci, verovatno treba dodati i neodrživu upotrebu vode. Zato se, verovatno opet sa daškom ironije, autori Izveštaja o mrtvoj planeti, pitaju kako bi neki budući geolog, verovatno vanzemaljski, mogao da identifikuje antropocen. „Mnogo šta bi moglo da svedoči o ljudskom uticaju. Na primer, ostaci brojnih metropola mogli bi da se pretvore u kompleksne fosilne strukture. Geolog bi i samu urbanizaciju mogao da posmatra kao promenu u sedimentaciji. Naučnici smatraju da bi se u stenama mogla otkriti raznovrsna obeležja poput pesticida… Akumulacija plastike u morskim sedimentima… Najzad, budući geolog će verovatno primetiti brz pad broja vrsta u fosilima“. Ne, dakle, slavna civilizacija, već akumulacija plastike u morskim i pesticida u zemaljskim sedimentima; ne gradnja, već šesto masovno uništenje - to će ostati iza homo sapijensa, jer sigurno nema nade da bi neki Šel ili EksonMobil mogli poslušati sumarni vapaj Marka Lambertinija, generalnog direktora Svetske fondacije za prirodu. „Tokom naših života divlje vrste nestaju do sada neviđenom brzinom. Nije reč samo o divnim vrstama koje svi volimo. Biološka raznovrsnost je temelj zdravih šuma, reka i okeana. Nestanu li vrste, ekosistemi neće moći da nam obezbede čistu vodu, vazduh, hranu i klimatske uslove koje nam sada pružaju“. Ili reči Duške Dimović, direktorke programa Svetske fondacije za prirodu u Srbiji: „LJudi su deo bogatstva prirode i jedini imaju moć da je zaštite ili unište. Nemamo izbora hoćemo li ili nećemo zaštititi prirodu, moramo to učiniti, naši životi zavise od nje“. Jer kod homo sapiensa vid 20/20 ne dopire ni do 2020, a kamoli do dalje budućnosti. Marko Lovrić