Korak nazuad

Na pitanje čemu u Srbiji zapravo služi Zakon o budžetu, kada nikoga ni na šta ne obavezuje, jer se godinama stvarni i prihodi i rashodi bitno razlikuju od onih planiranih Zakonom o budžetu i – nikom ništa, Vučković naglašava da je problem to što se često važne politike samo naslućuju iz budžetskih brojeva, pošto ni u obrazloženju ni u programskom delu budžeta na oko 1.000 stranica nema objašnjenja zašto imamo baš takve vrednosti u budžetu. „Mi u Fiskalnom savetu, na primer, moramo da iz mase otpremnina računamo koliko zaposlenih u javnom sektoru treba da ostane bez posla, pošto se to eksplicitno ne navodi. I onda ispadne u javnosti kao da mi zagovaramo otpuštanja, samo zato što razjašnjavamo budžetske planove“, objašnjava Vučković. Samo u poslednjih godinu dana sa 10 na više od 40 milijardi dinara uvećane su budžetske rezerve, koje Vlada može diskreciono da koristi, mimo parlamentarne kontrole. Kakva se poruka time šalje? Zar ne bi trebalo da se rezerva smanjuje, a ne povećava? Razumljivo je da Vlada ima slobodu da desetak milijardi dinara raspoređuje s jednih na druge pozicije. Teško je da se u našoj ekonomskoj stvarnosti očekuje da plan potpuno precizno pokrije neophodne rashode koji će uslediti tokom godine i budžetska rezerva od oko jedan odsto rashoda je prihvatljiva. Međutim, kao po izreci „daš mu prst, traži celu ruku“, Vlada je u dva navrata za godinu dana uvećala budžetsku rezervu do izuzetno visokog iznosa. Sada je tek teško da očekujemo rebalans budžeta, pošto Vlada može da presipa veliki novac bez potrebe da traži saglasnost Skupštine i bez upoznavanja javnosti s tim procesima. Ovo je svakako korak unazad u budžetskom procesu. Da li je greška što ni 2015, ni 2016. nije bilo rebalansa budžeta, iako su planirane stavke bitno drugačije od realizovanih? U suštini bi bilo bolje da smo imali rebalanse. Ne bi se mnogo dobilo - pošto su razlozi za promene ionako poznati - ali bismo ipak bili svesniji da Vlada krajem godine neplanirano pokriva nagomilane gubitke. Činjenica da se već uspostavlja tradicija da deficit u decembru bude veći nego minus za prethodnih 11 meseci - i da se to dešava bez rebalansa - pokazuje još jednu veliku manjkavost budžetskog procesa, pa i priličnu besmislenost praćenja rezultata tokom godine. Godinama se parlamentu ne dostavlja završni račun budžeta. Možemo li bez njega biti sigurni da je sve u redu i ko je najveći krivac što se ta zakonska obaveza izbegava? Završni račun treba da se usvaja u Skupštini, kako bismo svi mogli da uporedimo u kojoj meri i zašto je izvršenje budžeta odstupilo od plana. Bez završnog računa mi imamo saznanja samo o širim grupama rashoda, a nedostaje nam slika trošenja po budžetskim korisnicima. I to je pokazatelj da vlade žele da sva ministarstva uklope u ram za slikanje, a da je manje bitno koji od ministara se na toj slici raširio, a ko je zgužvan i jedva se vidi. Završnog računa nema, jer vlade žele da sva ministarstva uklope u ram za slikanje i manje je bitno koji od ministara se na toj slici raširio, a ko je zgužvan i jedva se vidi