Vučić treba da podrži Jankovića

Nakon epizode u kojoj je niz državnih funkcionera, sa Aleksandrom Vulinom na čelu, izrazio želju da Aleksandar Vučić bude predsednički kandidat na aprilskim izborima, Vladimir Pavićević, docent Fakulteta političkih nauka i jedan od najupečatljivijih poslanika prethodnog skupštinskog saziva, dobio je još jedan argument za svoju, tri meseca staru, prognozu da aktuelni premijer namerava da se preseli na Andrićev venac. „Vučić je jedini naprednjački kandidat na predsedničkim izborima koji bi imao ogromne šanse da pobedi. Ako on nije kandidat, onda je velika šansa da kandidat vlasti izgubi od kandidata opozicije, a u tom slučaju sledi kohabitacija. Vučić je rekao da mu kohabitacija ne bi bila podnošljiva, što nam govori da će raditi tako da do nje ne dođe, odnosno da će podržati kandidata koji će sigurno da pobedi. Taj sigurni pobednik nije Tomislav Nikolić“, kaže Pavićević u nekoj vrsti „oproštajnog“ razgovora, u kome daje prilično neobičan odgovor na pitanje kako vidi kraj aktuelne sapunice zasnovane na tajanstvenom odnosu aktuelnog premijera i predsednika Srbije. Tačnije, Pavićević ima dva, s obzirom na okolnosti na koje smo naviknuti, sasvim neočekivana saveta za Vučića, jedan na početku, drugi na kraju razgovora. Evo prvog: „Veoma bi bilo važno da vlast ne tretira predsedničke izbore samo kao mogući plen, nego kao događaj putem kojeg se mogu osnažiti integrativni elementi u društvu i državi. Mislim da bi i inače jedna odgovorna vlast trebalo da se posebno bavi promovisanjem i učvršćivanjem integrativnih elemenata ovog društva, a ne vidim da vlast radi na tome“, kaže sagovornik NIN-a i objašnjava: „Bilo bi zdravo da ti izbori budu organizovani bez mrlje, da kampanja bude fer, i da nakon proglašenja rezultata i pobednici i poraženi pruže ruku jedni drugima. Da pitanje poštenog takmičenja bude stvar oko koje nema podela, da se oko te jedne stvari, pored ostalih, oseti zajedništvo. Najveću odgovornost za atmosferu, uslove u kojima se izbori održavaju, ima, naravno, vlast. Ona bi mogla da napravi otklon od dosadašnjeg pristupa politici, i da kaže – haj’mo da ove predsedničke izbore tretiramo na ovakav način i da time pokažemo svoju usmerenost ka koheziji u društvu, nečemu što nas povezuje. Ne vidim da se to dešava, ni da se priprema. Ali ima još vremena do izbora, pa evo, ako neko čita, možda kaže – pa hajde ovako da uradimo. Ne znam da li će, ali ja bih delao tako“. Sudeći po proceni da će Vučić biti predsednički kandidat, rekla bih da ni sami ne očekujete takav obrt i stavljanje opštih interesa iznad partikularnih. Da li vidite problem u tome što je premijer nebrojeno puta ponovio da ga pozicija predsednika ne zanima? Kako će da objasni zašto se predomislio, ako se predomislio? Pa to je bar lako. Nije ovde baš pravilo da se držiš date reči, niti logika mora mnogo da znači. Imali smo i 2016. vanredne parlamentarne izbore iako je postojala ubedljiva skupštinska većina. Pa gde to ima? Srbija je danas jedinstvena i po tome što se - valjda jedino u njoj - na vanredne izbore ide i onda kada je većina u Skupštini ubedljiva. Ako je Vučić objasnio izbore 2016, onda može da objasni sve. Racionalno objašnjenje ovde, dakle, i nije potrebno. Može, na primer, da kaže da se sa Tomislavom Nikolićem dogovorio da je dobro da on bude kandidat. Mimo toga neće biti potrebno nikakvo objašnjenje. Ako je Nikolić pristao, ljudi će reći - u redu je. A pod kojim uslovima, kako je pristao, pa koga će to još da interesuje. Može da kaže da pre šest meseci nije ni razmišljao o predsedničkim izborima, a sada, kada su se približili, mora sam da se kandiduje, pošto su se promenile okolnosti... Šta god da kaže, to prolazi. Odgovornost za datu reč nije ovde kriterijum koji je ustaljen. Pa ako nije, tog kriterijuma onda ne moraš ni da se pridržavaš. Ima mišljenja da bi, u slučaju da ga Vučić ne podrži, Nikolić mogao povući samostalni potez i kandidovati se za novi mandat, koji očigledno želi. Ne verujem. Mislim da Nikolić nije za ovih pet godina politički ojačao da bi ga smatrali ozbiljnim pregovaračem u ovoj prilici. Ako Vučić odluči da bude kandidat, mislim da će ubediti Nikolića da to podrži. Ne verujete u teorije da Nikolić ima podršku Moskve, potkrepljene, između ostalog, pismom Vladimira Putina u kome najavljuje da će pratiti predsedničke izbore? I da bi, nošen tim vetrom, mogao izaći sa kandidaturom, uprkos zaklinjanju da neće ići protiv Vučića? Što se tiče pisma Putina, mislim da je to strašno dobar povod da se malo zamislimo oko ruskih uticaja. Moje je mišljenje da Srbija treba da izađe iz ruskog filma i da racionalno definiše svoje interese i spoljnopolitičke prioritete u okviru kojih Rusija može da nađe primereno mesto. To ne znači da Srbija treba da okrene leđa Rusiji, nego samo da svoje interese definiše racionalno, a ne kao neku maglu. Racionalno je i da, s obzirom na promene na svetskoj sceni i neizvesnu sudbinu EU, temeljno preispitamo spoljnopolitičku orijentaciju. Globalno živimo u vremenu previranja, a to je uvek izazov za sve države. Bilo bi dobro da se s takvom vrstom izazova Srbija suočava kao stabilna država, sa čvrstim temeljima oko kojih je stvoren bazični konsenzus relevantnih aktera u društvu. Ne vidim da tako nešto postoji niti da se na tome radi. Ova vlada, kao što je to delimično radila i prethodna, Tadićeva, odnosno Cvetkovićeva, spoljnu politiku temelji na ideji o Srbiji kao međi, prostoru na kojem se snažno sudaraju interesi velikih sila. I na tome onda stvara privid izuzetnog značaja koji Srbija ima u međunarodnim odnosima, koji realno nema. Stav o Srbiji kao međašu svetske politike rođen je u drugoj polovini 19. veka, u romantičarskom zanosu, kao pokušaj pravdanja antizapadne orijentacije zemlje. Tada je nastala ideja da je Srbija pupak sveta. Izmišljeno je i pismo koje je Sveti Sava navodno pisao igumanu Irineju u prvoj polovini 13. veka o sudbinskoj predodređenosti ovog prostora da bude Istok na Zapadu i Zapad na Istoku. Iako nema dokaza da je takvo pismo napisano, ova legenda se politički i dan-danas koristi kao deo argumentacije za produbljivanje veza sa Rusijom. Mislim da je vreme da Srbija konačno osvesti sopstvene interese i u oblasti spoljne politike. Srbija je geografski na zapadu, ona idejno, vrednosno i politički treba mnogo više da se okrene transatlantskim integrativnim procesima. Očekujete li da spoljnopolitička orijentacija bude tema izbora i da li bi to bila prilika za osvešćivanje ili za dodatno zamagljivanje? Izbori su uvek prilika da se saopšti stav. U ovom slučaju i o spoljnoj politici. Budući da se u ovih 4-5 godina učvršćuje ta pozicija da je Srbija neutralna, između Istoka i Zapada, ne vidim da će se, što se tiče vlasti, nešto u okviru kampanje promeniti. Za mene bi bilo dobro da kandidat dela opozicije, koji zagovara evropske standarde u preobražaju srpskog društva, što jasnije saopšti šta je njegov stav. I da tu nema nikakve nejasnoće. Pominjete jednog kandidata „proevropske“ opozicije, mada se u javnosti govori o većem broju zainteresovanih. Da li, posle podrške DS, mislite da bi to mogao da bude Saša Janković? Moje je mišljenje da je podrška Jankoviću dobra odluka Demokratske stranke. DS staje iza kandidata koji je za ovih deset godina, koliko je bio zaštitnik građana, promovisao sve one vrednosti poput borbe za vladavinu prava i pravdu, po kojima pamtimo zvezdane trenutke demokrata. Mislim da bi bilo veoma dobro da i druge stranke iz evropskog bloka slede primer DS. Gospodin Janković je, po mom mišljenju, najozbiljniji kandidat na ovim predsedničkim izborima. Kada kažem najozbiljniji, tu ne mislim samo u odnosu na potencijalne opozicione, već u odnosu i na one kandidate koje bi podržale vladajuće stranke. Ima, međutim, mišljenja da veće šanse ima Vuk Jeremić, koji takođe pokazuje političke ambicije. Šta bismo dobili ako bi se svake nedelje ili meseca pojavljivao novi potencijalni kandidat sa tvrdnjama da ima bolje izglede od prethodno najavljivanih kandidata? Za takve igre Srbija nema vremena. Jedina dobitna kombinacija je ujedinjavanje celokupne opozicije oko jednog jedinstvenog kandidata. Gospodin Jeremić je, bez ikakve sumnje, napravio izuzetan rezultat u Ujedinjenim nacijama. I onda kada je izabran za predsedavajućeg Generalnoj skupštini i sada kada je učestvovao u trci za generalnog sekretara UN. To je neprocenjivo političko iskustvo. Mislim da bi Vuk Jeremić, u kontekstu predstojećih predsedničkih izbora, svoje iskustvo, međunarodne kontakte i znanja trebalo da stavi na raspolaganje Saši Jankoviću u slučaju da ovaj pobedi. A sada da mu pruži nedvosmislenu podršku i da bude istaknuti član Jankovićevog izbornog štaba. Takvim delovanjem, Jeremić bi i sam doprineo onome što opoziciji fali – konsolidaciji umesto sektašenja. Možda u tom „sektašenju“ ima i nekog racija. Recimo, kad je reč o teškim dogovorima oko zajedničkog kandidata, možda se stranke rukovode logikom samoodržanja: jer, ako bi taj kandidat nakon izbora napravio partiju, njihovo postojanje moglo bi izgubiti smisao. To sigurno može da se zaključi na osnovu dosadašnje političke prakse. Ali nisam čuo za ideju da Vuk Jeremić ili Saša Janković planiraju da osnuju novu političku stranku. Ne vidim ni snažne argumente da je to potrebno, to bi mi upravo delovalo kao doprinos daljem sektašenju u opozicionim redovima. Pa evo, Dragan Šutanovac je javno rekao da su vrata Demokratske stranke Vuku Jeremiću otvorena. Mislim da je to bila odlična poruka. Uostalom, dokle više podele. Iz cele ove priče, u kojoj Vučića vidite kao predsedničkog kandidata, proizlazi da ćemo imati i parlamentarne izbore. Da li bi dogovore oko zajedničkog predsedničkog kandidata proevropske opozicije olakšala mogućnost pravljenja „paketa“? Parlamentarni izbori su realna opcija. Da li će biti, ne znam. Ako ih bude, onda su oni prilika za opozicione predstavnike da pokažu i svoju usmerenost ka međusobnom dogovaranju. Ključna, magična, reč za deo opozicije koji zagovara evropske standarde u preobražaju srpskog društva u ovom momentu je konsolidacija. To znači sređivanje odnosa. Zaustavljanjem daljeg sektašenja i dogovorom ključnih aktera o zajedničkom nastupu na predsedničkim i vanrednim parlamentarnim izborima građanima bi bila poslata poruka da je reč o ozbiljnim ljudima. Šuška se da ideja zajedništva postoji i u redovima vlasti... Ima tvrdnji da Vučić želi da „utera“ socijaliste na zajedničku izbornu listu. Jasan je rezon za saradnju na predsedničkim izborima, ali bi mi takva odluka u slučaju vanrednih parlamentarnih izbora bila nelogična. I ovako se stiče utisak da ta stranka nema politiku i da se delanje lidera SPS svodi na kompromise kako bi se opstalo u vlasti. Ima li SPS snage da se suprotstavi takvom eventualnom zahtevu? Deluje da u SPS ima različitih mišljenja o saradnji sa SNS - vidim da je Dijana Vukomanović napustila stranku i da sada kritikuje naprednjake, da Branko Ružić ima nastupe koji su drugačiji od onog što govori Ivica Dačić... Kada bih zamislio da sam član SPS, teško da bih glasao za zajedničku listu svih koji su sada u vlasti. A da li je moguće napraviti dogovor o jednoj listi – jeste. I to se uvek može opravdati nekim „višim“ razlogom. Da li bi, tada, član SPS koji se protivi zajedničkoj listi sa SNS, na predsedničkim izborima mogao iskazati nezadovoljstvo – naročito u drugom izbornom krugu? Mislim da je to tema o kojoj Vučić razmišlja. Sećamo se koliko je malo ljudi 2012. verovalo da će Nikolić u drugom krugu pobediti Tadića, pa je pobedio. U Americi smo imali zanimljivu situaciju, malo je ljudi verovalo da će Tramp da pobedi, ipak je uspeo. Sve što je deo i našeg i tuđeg iskustva govori da je ta vrsta iznenađenja moguća. A da li će se desiti, zavisi upravo od kandidata i od vrste dogovora različitih aktera o kandidatu koji dobije podršku. Tu ponovo dolazimo do zaključka da je za Vučića najracionalnije da on bude kandidat. Ali time bismo svi mi zajedno ušli u novi problem - politička moć bi bila izmeštena iz institucije za koju se ta vrsta moći vezuje u Predsedništvo. I onda bismo imali još težu akumulaciju vaninstitucionalne moći u odnosu na sadašnje stanje i učvršćivanje jednog sistema neprava. Ne bi bilo prvi put. Po ko zna po koji put u političkoj istoriji Srbije bi se ponovilo da se politički poredak oblikuje ne po slovu Ustava, već po volji vladara. To je moja ključna zamerka Vučiću i do sada – svojim političkim delanjem doprinosi reprodukciji autoritarnog i populističkog obrasca u srpskoj političkoj kulturi. A reprodukcija tog obrasca je najveći protivnik demokratije i prepreka modernizaciji države. Kolika je u tome odgovornost raznih segmenata društva? Na primer – šta nam poručuje Univerzitet koji nema snage da se izbori sa plagijatima u doktoratima političara? Sedimo ovde na Fakultetu političkih nauka, koji je malo drugačiji primer, jer od 2012. imamo pravilnik o akademskoj čestitosti i svaki napisani i predati tekst ide kroz plagijat test, pa, ako treba, sledi disciplinska odgovornost za povrede akademske čestitosti. Mislim da smo tu relativno dobri, ali retki. Biću i ličan - u Skupštini sam se borio za akademsku čestitost kao odgovor na problem plagijata i uspeli smo da akademska čestitost postane deo Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. To je ipak bila mala pobeda. Ali se to ne vidi u praksi. Najveći deo akademske zajednice je inertan u tom pogledu. Ovaj manji deo, koji se snažno angažovao pripremajući, na primer, apele za očuvanje akademskog integriteta i akademske čestitosti, nije izgleda toliko moćan da može da izdejstvuje da integritet akademske zajednice ostane očuvan. To onda znači da su neke strukture u društvu razlabavljene. Visoko školstvo je razlabavljeno, akademska zajednica je razlabavljena. Možda su i svesno razorene skoro sve strukture društva da iz njih ne bi dolazila snaga koja može da nas vrati na stanje koje je uobičajeno u 21. veku u prosvećenim državama. Ali to za mene znači sledeće – sve dok ima, koliko god ih malo bilo, grupa koje se ipak bore za elementarnu čestitost i standarde prosvećenog sveta, uvek smatram da njihovo delovanje treba navoditi kao primer i time sugerisati kako treba da se radi. A ne da se umesto toga stalno žalimo. Da onda probam da budem pozitivna. Da li se moguće raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora može tretirati kao dobra vest, s obzirom na način rada aktuelne skupštine, odnosno još učestalije donošenje zakona po hitnom postupku i još neprijatnije incidente nego u prethodnom sazivu? To bi onda značilo da svake godine treba da idemo na izbore! Pa ne pišu se uzalud zakoni kojima se predviđa da se na parlamentarne izbore ide jednom u četiri godine. Ovo je inače zanimljiv i veoma različit saziv skupštine od prethodnog u kojem sam delao kao narodni poslanik. U prethodnom sazivu smo imali dva jasno odvojena bloka i tu nije bilo iznenađenja. Ovaj saziv je raznovrsniji, reprezentativniji, bolje odražava interese u srpskom društvu. Uprkos nastojanju predsedavajuće da to ispoljavanje spreči? Jeste, to je bila praksa pre, a i sada je, s tim što je očigledno da upravo zbog toga predsednica često ne uspeva da obezbedi red na sednicama. Primetio sam i da je predsednica Narodne skupštine sada veoma aktivna u raspravama, dok u prethodnom sazivu nijednom nije učestvovala u debati. Mislim da je to signal da se predstavnici većine u tom skupštinskom višeglasju mnogo teže snalaze. Deluje da autoritetom koji joj daje funkcija predsednice Narodne skupštine učestvovanjem u raspravama gospođa Gojković pokušava da nadomesti odsustvo reda na sednicama. Paradoks je da isti taj autoritet ne koristi dok predsedava sednicama Skupštine. Postoji li opasnost od još gore koncentracije moći? Recimo, da u aprilu dobijemo Vučića kao pobednika u prvom krugu predsedničkih izbora, parlament sa većim brojem poslanika naprednjačke koalicije, a nekoliko meseci kasnije i neme poslušnike na mestima zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja? Postoji ta mogućnost, ali znate o čemu razmišljam? Da bi bilo veoma dobro za zajedničke interese građana Srbije da Vučić podrži Sašu Jankovića na predsedničkim izborima. I da tako potakne to novo usmerenje ka elementima zajedništva umesto podela. Bilo bi veoma dobro kada bi to uradio. Stvarno biste mogli to da zamislite? Mogu da zamislim, to bi doprinelo opštoj koristi. Ali znam da će se to teško desiti, upravo zbog snažnog Vučićevog usmerenja ka očuvanju i uvećanju svoje moći. Ali, dobro, ja kažem šta bi bilo racionalno, a mislim i inteligentno i poželjno sa stanovišta opšteg dobra. Oproštaj i od stranačke politike i od javnosti Povlačenje nije predaja Najviše obraćanja i najveći broj usvojenih amandmana u prethodnom sazivu Skupštine Srbije preporučili su Vladimira Pavićevića za – povratak na profesorsko radno mesto. Suprotno uobičajenom maniru obavljanja nekoliko funkcija, Pavićević je sa fakulteta odsustvovao skoro dve godine, kako bi mogao temeljno da se priprema za rad u parlamentu. Zahvaljujući stranačkim interesima i koalicionim dogovorima, međutim, na prevremenim parlamentarnim izborima prošlog aprila, našao se tek na 35. mestu zajedničke liste DS i Nove stranke, čiji je bio član. I tako je, uprkos zapaženom poslaničkom radu, ostao ispod crte, ali ne namerava da, u skorije vreme, pokuša da to promeni – kaže da se neće ponovo kandidovati za poslanika. Posvetio se radu sa studentima sa kojima uživa u inspirativnim raspravama o političkim idejama i idealima. Otkriva i da već neko vreme radi na pripremi knjige o svom delanju i iskustvu u Narodnoj skupštini. „Odabrao sam sto beseda kojima opisujem sistem ideja i vrednosti u koji verujem, ali i stanje parlamentarizma u Srbiji od 2014. do 2016. godine. Ta knjiga će biti moj ključni doprinos srpskoj politici u ovoj godini“, kaže. A praktična politika? Čovek sam politike, politika me strašno interesuje i to je nemoguće promeniti. U širem smislu gledano, uvek ću pratiti šta se dešava u politici, ali sam odlučio da nakon ovog razgovora sa vama neko vreme javno ne komentarišem događaje i ne saopštavam javno svoje stavove. Kada je reč o stranačkom delanju i članstvu u političkoj stranci, oprostio sam se od srpske stranačke politike. Šta vas je navelo na povlačenje? Od 2008. do 2016. godine bio sam član dve političke stranke. Nisam ostao član ni jedne ni druge. Ta činjenica je po sebi dovoljna da se malo zamislim, da preispitam svoje stranačko delanje, a procenio sam da mi je za tako nešto potrebno mirovanje u javnom polju. Predali ste se? Nije to predaja, već pokušaj da se razumno sagleda to šta sam i kako sam radio, kao i da razmislim kuda i kako dalje. Kada dobro promislim, javiću da li imam dalje političke namere i kakve.