Tradicionalno smrzavanje

Ladno smo se smrzli. Izgleda kao da se i Viša Sila, sa svojim specifičnim smislom za crni humor, uključila u sveprisutni konkurs za događaje koji se dešavaju, s oproštenjem, „prvi put u istoriji“. Pa je tako kojekude izmerena najniža temperatura „u istoriji“, uz amandman da je moguće da je nekad bilo i hladnije, samo što nismo merili. Ili nismo ni postojali. Pa se nismo ni smrzavali, kao, evo, sada. Ali ako ćemo pravo, razloga za smrzavanje ima daleko više no što je to sam pogled na termometar ili, ne daj bože, izlazak na ovu minuščinu bez adekvatnog, što bi rekla sveprisutna Macura, slojevitog oblačenja. Evo pre neki dan smo se smrzli kad smo shvatili da je odavno doneta neka regula koja propisuje postojanje nekakve pomoćne policije. To je valjda nešto uniformisano što stoji pored i viče: „Drži ga!“, a za vreme dok pravi policajac hapsi – ideja isto da se smrzneš... Bilo kako bilo, tu se i vlast dodatno smrzla kad je zaključila da bi ta tema mogla biti uzrokom odlaska rejtinga u neželjeni minus, te je brže-bolje ukinula Uredbu o produžavanju te ingenioznosti. Što nas tera da se dodatno smrznemo, samo kad pomislimo koliko još neukinutih ili novouspostavljenih budalaština ima, a samo nismo obratili pažnju na njih. Brrrr.... Može čovek da se smrzne i po mnogim drugim pitanjima. Evo recimo, drhtavica prožima telo svakog građanina koji pomisli koliko ti oko srca može biti hladno kad se ugledaš na naslovnoj strani NIN-a, te kakav te hladni duševni bol obuzme kad shvatiš da te je nešto prozvalo da si odgovoran za ono što ti piše u opisu posla. Zalediš se, ali čak i tako zaleđen presaviješ tabak, a sudija potom ladno i ekspresno otera buđelar optuženih u minus od 300.000 dindži. Ništa da zastari slučaj, ništa da se sačeka bar izborna noć za donošenje presude, ništa ni da se sazna kako se zove onaj „kompletni idiot“ – svaki put ka nekoj logici zavejan je i zabranjen za svaki mentalni saobraćaj. Ni onaj niški vatrogasac sa zaleđenim trepavicama iz takve pravosudne mećave ne može da vadi. Mi smo ovde, dakle, ljudi nekako naviknuti na svaku vrstu minusa, pa nam temperaturni minus pada daleko lakše. Smrzavanje po kom god hoćeš pitanju. Plate i penzije zamrznute. Na tekućim računima – minus. Minus u broju zaposlenih, minus u spoljnotrgovinskoj razmeni, minus od 25 milijardi evra javnog duga, minus u odnosu na prosečan regionalni rast BDP-a. To, naravno, nisu svi minusi. Lupaju se minusi evropskim integracijama, prebrojavaju se tabloidni minusi potencijalnih predsedničkih kandidata, sprečava se nagradnom igrom potencijalni minus u ubiranju poreza, diplomatski odnosi sa susednim zemljama pokazuju minusno zahlađenje. U minusu smo, odavno, za jednu pokrajinu; odnedavno smo utvrdili da imamo minus ispravnih borbenih aviona, te da ni vojničke plate nisu u nekom plusu; kad oduzmeš broj ambasadora koji nam sole pamet od onih drugih, opet dobiješ minus. Opozicija? Koja, a da joj ne daš minus? Minus, to je zapravo naše prirodno stanje. Odavde gledano, nije nam lakše ni kad pogledamo kako stvari stoje u svetu. Da se smrzneš kad vidiš kako se tenkovi razmeštaju po Evropi, a rakete po Bliskom istoku. Hladno je oko srca kad se samo pomisli na sezonu evropskih izbora, a još hladnije kad se razmisli o tome da će se na Južnom polu odlomiti ledeni breg širine koja pokriva distancu između Rume i Smedereva. Amerika posle doskora nezamislivog dolaska Trampa ili Rusija posle za sada nezamislivog odlaska Putina, ne može da se ne oseti laka jeza... Zapravo, kad čovek razmisli, najmanju hladnoću izaziva ovaj minus na termometru. Štaviše, tako malo mentalnog truda potrebno je da se zamisli temperaturno proleće i odlazak svega ovoga od čega cvokoćemo u čistom fizičkom smislu. Ovo drugo, od čega se duševno smrzavamo i ledimo, teško da će skoro da prođe. Za sve to – proleće nije izmišljeno. Tako da, zapravo, uopšte nije hladno. Makar nije ovo kad se pogleda kroz prozor na sneg, koji je pao. U januaru. Gle čuda.